Почетна / Култура / Драма асимиловања словена

Драма асимиловања словена

Портрет младог бонвивана чији живот на високој нози уз дрогу и промискуитет долази као замена за недостајуће упориште у породици и држави, од којих му оба измичу, смештена је у четрдесете године ратом захваћене Европе, а могла би да буде и потпуни одраз нашег времена

Показало се да књиге овенчане новоустановљеном Европском наградом за књижевност најчешће спадају у лошија књижевна остварења, а у најбољем случају њихова радња је напросто досадна читаоцу. Није чак ни било тешко доћи до одговора на питање откуда таква необична правилност. Ради се, наиме, о томе да је Федерација европских књижара уз покровитељство Европске комисије у оквиру пројекта Креативна Европа и њеног програма за издаваштво и помоћ књижевним преводима са једних европских језика на друге, инаугурисала ову награду, коју годишње добије 12 романа, а процедура се своди на то да изабране земље саме одаберу своје представнике за награду. Према искуствима наше земље и књига које су одавде биле одабране за ову награду, испоставило се да приликом селекције није постојао јавни конкурс а комисију су чинили само представници Српског ПЕН-а. Могуће је стога да се исти или слични „договорни“ принцип упражњава и у осталим земљама, а важно је да књиге које су добиле ову награду доносе висок број бодова издавачима који их укључе у своје пројекте за које траже финансијску помоћ. Последица тога је да је наша издавачка понуда претрпана оваквим награђеним насловима „Б категорије“, што даје недовољно истиниту слику о стању и квалитету савремене европске књижевне сцене, а посебно оних језика који се иначе ређе преводе.
Један од таквих романа који се недавно појавио јесте и Морфијум, пољског писца Шчепана Твардоха. Мада се не може рећи да је то лоша књига, као први утисак се намеће да је она више резултат ауторског новинарско-филолошко-историјског истраживања, а мање праве уметничке инспирације. С обзиром на то да је писац, како се из биографске белешке дате у књизи може сазнати, експерт за шлески језик, као и за оружје, не изненађује што је радњу свог романа сместио у ратне околности немачке окупације Пољске 1939, а јунака конципирао као човека с нестабилним идентитетом, између немачког и пољског. Очигледно је да је центар његовог интересовања била судбина управо таквог бројног словенског становништва које је живело у кохабитацији с немачким, на великим територијама попут историјске Шлезије, где су се често мењали „господари и судије“. Иако је, не само нама као словенским, српским читаоцима већ и начелно, интригантнија и дирљивија тема нестајања и асимиловања Словена у пределима источне Немачке, овај роман том мотиву прилази са супротне стране. У њему се посматра преображај и затирање немства у оквиру пољске културе, језика и државе.
Нестабилност идентитета и структуре личности главног јунака исказује се честим променама перспективе приповедања, чак и унутар исте реченице. Јунак некад говори о себи у првом лицу, некад у трећем, а често и у другом лицу, за шта се испоставља да је то уметнути глас његове мајке, који он „чује“ а која је оставила снажан утицај на његову судбину. Константи Вилеман рођен је као дете полулуде Пољакиње (чистог) немачког порекла и Немца млађег од ње двадесет година. Мада нема ни трунке пољске крви у себи, одгајан је у духу пољаштва. Трауме Првог светског рата из којег се његов отац враћа морално и телесно унакажен – осакаћеног лица и репродуктивних органа – одражавају се на његово даље формирање. Овакво дословно осакаћење значило је симболички губитак оца и губитак немачког лица и будућности унутар пољског националног простора. Још сложеније и драматичније преслојавање идентитета главног јунака покренуто је наредним историјским траумама, Другим светским ратом, када јунак добија улогу шпијана у име пољског покрета отпора. Морални и психолошки кошмар који у њему почиње да се одвија чином враћања свог немачког презимена и идентитета ради извршавања шпијунских задатака, усложњава се онда када обуче очеву СС униформу која ће му отварати врата за даље тајне подухвате у име пољске герилске борбе. Сукоб интимног и националног који разара и раздваја ум младог јунака каналише се кроз опијат који је био тренд тог доба. Зато морфијум из наслова романа представља симбол једне изгубљене, прогутане генерације, која је бол од рана задобијених на фронту и запечаћених на души, лечила и ублажавала леком који је могао да анестезира сва осећања.
Твардошева слика младог бонвивана чији живот на високој нози уз дрогу и промискуитет долази као замена за недостајуће упориште у породици и држави, од којих му оба измичу, смештена је у четрдесете године ратом захваћене Европе, а могла би да буде и потпуни одраз нашег времена. У том смислу, ако и нема веће уметничке домете, овај роман дотиче важна питања савременог европског друштва које тежи ка идеалу мултиетничности у којем се поред етничности губе и нестају и лични и породични идентитети.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *