Драган Раденовић – Подигнути мач Русије

Источно питање и даље стоји отворено, а велики песник Тјутчев узвикује, храбрећи нас и уздајући се у заједничку судбину Словена: „Вама не опраштају Русију, Русији не опраштају вас…“

Виталиј Чуркин је био веома занимљив човек, оставио је дубоке трагове у српском и руском народу, а мени је – као блиском пријатељу – припала част да извајам његов споменик. Приказао сам га с његовим карактеристичним покретом десне руке, док преко леве има пребачен мантил, као плашт, тогу какву су носили антички мислиоци. У античка времена на тај начин се показивала жеља за аргументованим дијалогом са саговорницима. Скулптура је висока је 2,7 м, а биће постављена у Владимирској области, у Подмосковљу, 100 км удаљеном од Москве, каже у разговору за „Печат“ вајар, проф. др Драган Раденовић, један од ренесансних интелектуалаца широког спектра. Скулптура Виталија Чуркина, дипломате, интелектуалца и великог пријатеља српског народа, а коју је извајао наш саговорник, уз највише државне почасти биће постављена у Маринкину, родном месту Виталија Ивановича.
Познато је да имате специфичан емотивни однос и према Русији, и према Виталију Ивановичу.
Као и већина Срба и ја сам заљубљен у Русију. Наши заједнички корени сежу далеко у историју, а недавно је председник руског географског друштва, уједно и председник Руске Федерације, изјавио – на основу озбиљних научних истраживања – да њихова империја, Велика Тартарија, траје већ 40.000 година. Треба им веровати.
Руском народу сте поклонили и бисту цара Николаја.
Извесно време, почетком деведесетих година, живео сам у Царском селу. У потпуно урушеној цркви, у крипти, на месту на ком се молио цар Николај, баћушка Варсанухије инсистирао је да ту стојим за време службе. У знак захвалности за гостопримство направио сам полуфигуру цара Николаја која сада стоји недалеко од реновиране прелепе богомоље. Николај Други је пример подвижништва у православљу.

[restrict] Живимо у стању диригованог хаоса. Може ли нас „спасти лепота“, како је тврдио Фјодор Михајлович, вероватно превасходно мислећи на уметност?
Иако се ради о овоземаљским активностима, уметност има натприродну, чак божанску суштину. Божанска креативност се једино може изједначити са уметничким стваралаштвом, у космичкој животној енергији целокупне стварности. Али на измаку 20. и протеклим делом 21. века сведоци смо рађања и доминације антиљудске уметности, уметности нереда. Општа несигурност у атмосфери подсмеха и цинизма властодржаца заробила је и духовно утамничила егоцентрично људско биће, изгубљено бригом о самом себи. Дах наде се назире у уметности која се поново окреће суштини и узроцима настанка реалне стварности, откривајући једину препознатљиву перспективу за свет… У лику кнеза Мишкина Достојевски је изразио своје уверење да само човек који савлада свој егоизам може развити дубоко осећање обавезе према другима. Достојевски позива обезнањене потомке Колумба да открију „Нови свет“ у Русији, да открију руску мисао, руски дух и Христа. Ту лежи будућност за духовну и свеобухватну обнову читавог човечанства. Њима ће мудри, правични и кротки руски народ открити смисао који су изгубили у свом свеопштем страху. Нажалост, они стално подигнут мач Русије погрешно тумаче не схватајући да он није намењен добронамернима и пријатељима већ представља упозорење савременом варварском соју, који је све учинио да обесмисли породицу и озакони разорну власт новца.
За стање у нашем друштву потражили сте нове одговоре на старо питање Чернишевског „Шта да се ради“? Како се у пракси одвија мобилизација духовних снага у Србији?
Савременом колективном лудилу, зависном од владајућег полидемонизма и идолатрије, могуће је супротставити се једино кроз мобилизацију духовних снага. Утицај на живот прозападних присталица владајуће материјалистичке филозофије тражи аутентични одговор за ситуацију у Србији. То императивно решење за заустављање суноврата српског друштва и државе мора полазити од основне претпоставке да појединац не може непрекидно стремити ка срећи, нити може бити срећан ако су људи око њега несрећни. Ми смо у Србији основали удружење слободномислећих интелектуалаца Српски кривак, чији сам оснивач и председник Културног клуба. Ово удружење је невладина, неполитичка и непрофитна организација грађана, који су се у јуну 2010. године окупили у Селевцу, на њиви Драгослава Лазића, засејаној српским криваком – посебном врстом домаћег кукуруза беле боје – у циљу окупљања, дружења и сарадње угледних и успешних људи, под геслом „Мисли српски, делуј светски“. У нашем удружењу настала је идеја о братимљењу српског и руског народа. Чланици нашег удружења Сањи Памфилов дошла је на ум идеја о братимљењу наша два народа. Братимљење читавих народа никада се у историји света није догодило, а ми смо то учинили. Већ четири године 15. јануара, у знак поштовања према чину цара Николаја Романова, који је уценио савезнике да помогну Србима приликом повлачења преко Албаније, ми полажемо венац на његов споменик, а свечана академија поводом братимљења и подсећања на овај велики догађај одржава се у Руском дому. Ове године, изузетно због посете Владимира Владимировича Путина, Академија ће се одржати у Мадлениануму. У нашем удружењу се родила и идеја да руском народу поклонимо скулптуру Виталија Чуркина, из захвалности што нам је капитално помогао у ОУН, у најтежим тренуцима санкција и бомбардовања.

Скулптура Виталија Чуркина висока је 2,7 м, а биће постављена у Владимирској области, у Подмосковљу

После Достојевског призвали сте још једног сведока – митско биће гаврана Ананду. Шта нам он поручује?
У Старом завету се говори о томе како је стваралац створио читав свет, а у ведама се – према индијској филозофији – говори да је бог летећи изнад баруштине угледао свој лик у огледалу воде и по том лику направио себи подобног човека. Сведок тог догађаја је света птица Ананда – гавран који се сећа настанка света и учествује у свим збивањима до данашњег дана… Видео је он и Достојевског и руске славенофиле што су величали Христову идеју доброчинства; он сведочи о свим нашим поразима и победама, укључујући пораз српске и руске војске код Ђуниса. Од тог догађаја балкански словенски народи за Толстоја постају „народићи“. Он није дочекао да види подвиге и прегалаштво Срба, који су се од „народића“ усправили до народа ослободиоца од јарма петстогодишње тираније турског окупатора. Није доживео да поздрави победничку нацију у два светска рата и хероје Леонидине решености да бране балканске Термопиле од најезде Запада на Исток… Али источно питање и даље стоји отворено, а велики песник Тјутчев узвикује, храбрећи нас и уздајући се у заједничку судбину Словена: „Вама не опраштају Русију, Русији не опраштају вас…“ Због тога српски народ на Западу не може да буде примљен мирно. Не могу да опросте што је тај народић изнедрио Теслу, Пупина, Миланковића, Ђоковића, патријарха Павла … ни то што наши ђаци побеђују у свим областима на свим светским такмичењима. Нема нас много, а правимо планетарне успехе. Није лако прихватити ту истину.
Могу ли данашње „револуције“ донети решење за нагомилане проблеме?
Данашње револуције – наранџасте, жуте, под знаком песнице и маском демократије – подижу елите пуних стомака. Човек је изгубио унутрашњу целовитост и равнотежу да би се, хипнотисан демонима, нашао у моћи елементарних телурских сила: земље, расе, народа, пола … или сила економског интереса: новца, класа, социјалних група, партија. Он је затечен реалношћу и потпуно дезоријентисан. Изгубљен је основни принцип личности који претпоставља духовни отпор свакој демонској опседнутости. Елите пуних стомака и материјалног благостања одбациле су моралне обзире и законе, афирмишући фашизам који је меандрирајући чекао шансу да поново постане главни ток планетарних догађања. Брзина информација је неупоредиво већа од могућности формирања одбрамбених механизама човека. Поражавајућа је чињеница да је и у уметности утамничен бунт свести, као последица појаве уметничких грана и дела која су преплавила свако знање, таленат и вештину, не завређујући да се назову уметношћу. А што се тиче односа према држави: Сократ је узео отров да би показао да је држава изнад њега, да би показао да је друштвени организам изнад личних вредности… Неприродно је да нападамо власт само зато што она постоји. Власт сопствене државе морамо поштовати – то је начин да покажемо да смо стоици, да можемо да се понашамо по примеру који нам је показао Сократ.
И политичка коректност је производ новог доба. Да ли ће и идеја о Пантеону српске науке на Студентском тргу бити колатерална штета насиља над културом и традицијом?
Пре једне деценије објављен је предлог да се на платоу између ректората Београдског универзитета и Академског парка изгради Пантеон српске науке. Поред споменика Његошу, Доситеју и Цвијићу стајала би стална споменичка обележја Тесли, Пупину, Миланковићу и Руђеру Бошковићу. Међутим, власти Београда су – ношене странпутицом дневнополитичког лицемерја и протекционизма – одлучиле супротно. Након расписивања конкурса за промену урбанистичког изгледа поменутог простора, усвојен је „победнички рад“ којим је искључена свака могућност остваривања ове величанствене идеје о београдској агори. Лапидарност награђеног пројекта у потпуности ниподаштава традицију скоро сакралног поштовања према овом простору, који је крајње дилетантски пројектовао архитекта Борис Подрека. Очигледно постоји лоша и зла намера девастирања урбанизма и споменичке културе Београда. Примерено околностима било би да данашњим политичарима споменике подижу на Дедињу и Сењаку, као и на другим велепоседима које су они освојили током „транзиције“. Али, на несрећу грађана, они су одлучили да отму, да буду конфискатори традиционалне оазе академских простора, што се никада раније није дешавало.

Тесла је током њихове прве петољетке успео да електрификује читаву совјетску империју – од Кенизберга (Калињинграда) до Тихог океана

Тврдите да је након одласка наших великих умова филозофије, међу којима су Никола Милошевић и Михаило Марковић, филозофијом завладала гробна тишина. Може ли Русија и на том пољу да понуди неко решење?
Русија се слободом духа и интелектуалног стваралаштва и конституисањем аутентичне филозофске мисли брани, али и предлаже решење против зла што се шири. На катедри антропологије и комплексног изучавања човека Филозофског факултета МГУ „М. В. Ломоносов“ у Москви упознао сам се с делима филозофа Фјодора Хиренока. Захваљујући њему постао сам археоавангардист – како се назива правац филозофске мисли који је он створио. Хиреноков археоавангардизам је кратак пут ка апсолутном знању, а у њему – као политичко биће – налазим одговоре за садашње стање власти и владања у овом свету. За археоавангардисте прошлост није умрла. Археоавангардизам обједињује архаичност и авангарду, водећи рачуна да прошлост говори језиком будућности. Будућност без прошлости је немоћна. Знање нема снагу ако није сједињено с првобитном емоцијом, са страшћу. То јединство представља смисао овог филозофског правца. Нажалост, филозофија се данас бави размишљањем о већ одавно смишљеном, избегавајући сусрете са оним о чему би требало да размишља. С обзиром на то да у Београду немамо ниједан споменик филозофима, ја сам – на предлог Српског филозофског друштва – израдио скулптуру која приказује у дијалогу два филозофа – Михаила Марковића и Николу Милошевића. Они би требало да се нађу у Студентском парку, у непосредној близини где је било претпостављено да се нађе Пантеон српске науке, ако за то буде разумевања.
Како прокрчити пут слободној мисли кроз сциле и харибде потрошачког друштва?
Декартово „мислим, дакле постојим“, као темељни аксиом савремене филозофије, у садашњем потрошачком друштву се трансформисало  у „поседујем, дакле постојим“. У том друштву доминира Нарцис – биће без трагова емпатије у односу на окружење, потврђујући на тај начин мисао Јована Златоустог „Тела је много, а људи мало“. Човек нашег доба изгубио је 15 одсто генетског материјала који су у време Александра Великог поседовали наши преци, што је радикално умањило број варијација људске врсте. Бела Хамваш упозорава да је нестанак генетских ресурса условио да се свет не може остварити у својој целокупности. Нарцис је постао маска човека, странац самом себи. Праћењем слабљења менталних способности човека и његове ограничене моћи стварања апстрактних модела, од времена пре писане цивилизације до данашњег информатички развијеног света, сазнајемо да је церебрални систем највећи губитник.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *