Црвена револуција чека Aмерику

„Фаренхајт 11/9“

Од већине хваљен нови филм Мајкла Мура представља уједно и дајџест свих његових социјалних тема којима је обојио претходних десет документараца, као и отворено хушкачки борбени подстрек против не само актуелног становника Беле куће већ и против свих иницијатора неправди у америчком друштву. Отуда је ово заправо Муров манифест, мада и његов јефтин памфлет, зависи из које се перспективе посматра. Свакако је борбени гест

Нови филм најславнијег аутора документарних филмова Американца Мајкла Мура, „Фаренхајт 11/9“, у неколико може се рећи ад хок тренутака током прошле године присутан и у нашим биоскопима, још један је његов типични осврт на политичко, социјално, заправо целокупно стање у америчком друштву данас. У трамповском америчком друштву. Мада, иако су многи и на невиђено потрчали да обележе овај Муров рад као некакво разрачунавање с Трампом и том „његовом“ Америком, „Фаренхајт 11/9“ је много више од напада на актуелног великог америчког вођу који је до те мере постао персона за исмејавање, критиковање и сатанизовање да је одавно прешао црту када би му негативни коментари шкодили и када су парадоксално заправо за њега почели да делују чак корисно. У сваком случају, Трамп је започео трећу годину мандата, а Мур је овим филмом и његовим насловом – који се наметнуо као занимљива игра бројева, пошто 9. новембар представља датум формалног Трамповог тријумфа у борби за председничку функцију, а као одраз у огледалу и то на више метафоричких равни представља спону с најчувенијим Муровим документарцем „Фаренхајт 9/11“ који се пре деценију и по бавио последицама терористичког напада на Америку 11. септембра – започео свој меч с влашћу и свима одговорнима за текући суноврат Америке. Захваљујући оном првом филму Мур је постао један од најутицајнијих филмских стваралаца у Америци, па и у свету, а прихваћен је и као политички активиста великог значаја, шлифа и тежине.
[restrict]

Документаристички портпури

Није мало оних који су зато доста очекивали од његовог незваничног наставка, „Фаренхајта 11/9“. Иако, како рекосмо, наслов сугерише да је ово далеко више антитрамповски политички памфлет него што је наставак славне документарне приче од пре деценије и по, овај је филм муровски прорачунат, лукав и субверзиван, а ипак и најпре по аутора профитабилни атак на политички систем модерне Америке. Да, то је препознатљиви Мур с оним његовим сарказмом и опречним коментарима пасивно-агресивне интонације, често увредљиво циничним, у „Фаренхајту 11/9“ за неколико нијанси чак агресивније провокативним него иначе. Ипак, хвалоспеви на рачун овог филма који су га пратили широм планете, подједнако од публике њему наклоњене и од критике, као да су игнорисали, можда чак заиста пропустили да примете да је „Фаренхајт 11/9“ више колаж рециклираних поенти из његових претходних филмова и то у бизарној формацији документаристичког потпурија, него што је било шта оригинално. Чудно, тај детаљ су пропустили да примете и његови највећи критичари. Добар деo „Фаренхајта 11/9“ јесте отворен политички бокс-меч с Трампом и трамповштином чак и за време које следи и даље с њим у Белој кући, и то не само у другом мандату већ, узурпирајући устав, а што Мур прогнозира да ће се десити, и за низ других мандата (из ко зна ког контекста је извукао детаљ типичног Трамповг трабуњања када је усхићено обећао да ће доживотно владати Америком)! „Фаренхајт 11/9“ је препун, да се модерно изразимо, „копирај и уметни“ колажирања састојака већ коришћених у његовим претходним радовима. Суморна слика уништеног града Флинта који су моћни локални политичари и тајкуни претворили у америчку Етиопију, у мизерију црнопутих становника који у том граду преовлађују и који су ускраћивањем чисте воде доведени на руб опстанка. О Флинту је Мур и раније говорио, као и о убиствима у школама, које је овде поменуо осврћући се на најсвежији, прошлогодишњи школски масакр. Без икаквог обзира искористио га је у име „виших циљева“, односно зарад агитпропа у чијем је центру његова вера у снагу младости и њене чисте мотиве, чак и тинејџерске чије је, сасвим неадекватно, наводне политичке акције против власти сместио у свој филм учинивши младе бунтовнике највећим и једино компетентним и срчаним отпорашима у Америци данас. Посебан филм у свом богатом опусу је потрошио и на свој политички став поборника против оружја, а што је поновио и овде, баш поводом новог школског масакра. Понављао је уосталом и антитрамповске аргументе које је далеко снажније и бруталније износио у своја два претходна документарна дела када је и најавио да ће Трамп победити у „демократским државама“ Америке. У „Фаренхајту 11/9“ је, додуше, покушао да објасни и зашто се то догодило. За Трампа у Белој кући је окривио „своје“ демократе, а поводом истински безочног третмана становништава Флинта без преседана чак и у конкуренцији највећих диктатура у свету, поред директних локалних криваца осудио је и циничну демагогију претходног председника Обаме.

Муров манифест

Може се, дакле, рећи да је „Фаренхајт 11/9“ неоригинални напад на све носиоце свега лошег у америчком друштву. Али и да у том новом-старом атаку има нечег што Мајкл Мур није досад, свакако не овако директно и отворено, практиковао. Посматрајући изузетно њему корисни систем примене извитопереног документаристичког манира присутног у читавом његовом минулом раду, заправо праве холивудизације овог жанра, Мурови хитови су одступили од документарног жанра управо у правцу холивудске банализације било које теме зарад јефтине и брзо пролазне забаве и, дакако њихове и његове профитабилности. У „Фаренхајту 11/9“, међутим, он се први пут усуђује да документаристичку непристрасност и наводну објективност потисне не у страну комерцијализације и зарад забавног ефекта већ у смеру конструкције политичког става у виду манифеста. „Фаренхајт 11/9“ је баш то, Муров манифест, мада и јефтин памфлет. А дотиче и могућност да једном буде препознат као иницијатор свенародне буне, па и да употребимо најтежу реч – револуције. Јер у завршним кадровима филма Мур сасвим отворено позива на револуцију сматрајући је једино могућом алатком неопходних промена у америчком друштву. Промена у смислу уклањања „идиота из Беле куће“, како је у једном тренутку неко назвао Трампа, али и шире, демонтирањем насмрт оболелог система неправичног друштва. Још је занимљивије да је Мур рекао како је данас амерички народ махом ближи социјалистичким него капиталистичким идејама! Дакле, црвена револуција чека Америку!? Судећи по веома бројним позитивним реакцијама на овај његов филм управо од такозваних обичних људи, од „базе“, та за Америку незамислива револуција и није више тако незамислива. Баук изгледа почиње да кружи и Америком. Бар тако индиректно поручује велики заштитник сиромашних који, додуше, није имао ништа против да се капиталистички обогати штитећи управо њих.

[/restrict]