Почетна / Култура / ЧОВЕКОЛИКИ MАГАРАЦ (II) – Логика другачијег

ЧОВЕКОЛИКИ MАГАРАЦ (II) – Логика другачијег

ЗЕЛЕНИ МАГАРАЦ, Марк шагал, 1911

Пише Бојан Јовановић

Близак човеку тако да је постао његов алтер его, магарац је и омиљена тема уметника. Гоја га је приказао као гротескан лик, док је Шагал истакао његову меланхоличну црту изражену великим самосвесним оком које добро види и разуме свет у којем живи

Премда је био цењен због своје снаге и издржљивости, магарац се истицао и својим менталним особинама, интелигенцијом која није потцењивана. Умео је да без водича однесе до појате храну за чуваре стоке и да се потом врати у село натоварен кантама пуним млека. За ту његову способност, да сам дође до циља, али и да до њега стигне кроз беспуће бирајући најбољи пролаз, знали су и стари Римљани који су га користили за трасирање пута кроз до тада непроходне планинске пределе. Тада су пуштали магарца који је непогрешиво, тамо где до тада нико није прошао, налазио најбољу трасу будућег пута.

ПОВРЕМЕНО ЦЕЊЕН, ЧЕСТО ПОТЦЕЊИВАН О тој његовој способности говори и легенда о томе како је пред турску најезду успео да из Студенице врати чудотворну икону Богородице Тројеручице у Хиландар. Верује се да је ову икону осликао апостол Лука, да је потом била уз апостола Павла на његовим мисионарским путовањима, а када је у седмом веку дошла у посед Светог Јована Дамаскина, коме су иконоборци одсекли руку, потврдила је своју чудотворну моћ. Из захвалности што му је исцелила руку, Јован јој је принео вотив у виду сребрне руке која је постављена на икону. Доласком Светога Саве на Свету Гору, по вољи Богородице, икона је подарена највећем српском светитељу који је доноси у Студеницу, где остаје до најезде Турака. У настојању да се сачува од скрнављења, икона је поверена на старање самој Богородици, тако што је привезана за магарца, који је без водича успео да стигне на Свету Гору и да је донесе у манастир Хиландар. Предање истиче да је ова икона спасла овај манастир од Турака, али је необично да она није задржана у Студеници да би обавила исту функцију и заштитила гробну цркву Немањића, симбол српског националног и хришћанског идентитета, од истоветне опасности.
Повремено цењен, а често потцењиван, магарац је увек имао самопоштовање које је исказивао својим карактерним одликама: држање до себе и свог достојанства, несклоност компромисима и неодступање од свог става. Шта би замислио тога би се и држао, због чега није било лако изаћи с њим на крај. Навикао да буде оптерећен, подносио је и најтежи терет, а најтеже му је било када би био без њега. Када га ни батинама не би могли померити с места на којем је одлучио да остане, морали би да га носе. И по цену највећег бола и патње држао се упорно свог наума до остварења претпостављеног циља. Чим би се узјогунио, говорили су му: ђуз-ђуз, одакле је потекао назив Ђуза као надимак за поједине људе.
Умео је својим поступцима да лако развесели и насмеје људе, али када би се они слично понашали, такви њихови поступци би добијали супротно значење.
Истрајан да поштује своју вољу, оличавао је принципијелност, којој је човек, због супротстављања његовим настојањима, дао негативно значење. За прагматичне људе његова упорност постала је својеврстан симбол тврдоглавости, умне ограничености и глупости, па су по њему назвали велики кашаљ, инфективно обољење које карактерише непрекидно кашљање. Сматран је и ментално ограниченим јер не би умео да плива док му вода не угрози живот. Његова глупавост се доказивала кобном неодлучношћу у упечатљивој причи о Буридановом магарцу који је угинуо од глади јер није могао да одлучи са којег ће од два пласта, између којих се обрео, узети сено.
Међутим, када не бира између истог већ када треба да изабере између различитог, он ће потврдити своју одлику божјег створења. Пошто се одлучи пре за сецкано сено него ли за злато, он афирмише, према Хераклиту, принцип једнакости свих живих бића. У контексту истог континуума вредности, сено и злато нису међусобно супротстављени, а оно што их разликује и супротставља долази од људских или магарчевих склоности и критеријума. Зато је, према ефешком мудрацу, магарац истоветан човеку, јер рангира и бира, па иако их једино људи вредносно групишу према њиховој важности, све ствари су, са божјег становишта, добре и оправдане.

МОГУЋНОСТ АЛТЕРНАТИВЕ У магарцу су људи препознавали неке своје природне особине и потом их пројектовали у важеће представе о њему да би у огледалу његовог лика карикирали појединце. Прича о његовој наводној неодлучности која га је коштала главе, метафора је, у ствари, за људску амбивалентност и колебљивост јер је човек читавог свог века растрзан дилемама и увек је пред избором шта да учини и којем царству да се приволи. Из неодлучности која продужава неизвесност и претвара живот у пакао, излази као из кошмарног сна непромишљеном одлуком са чијим се лошим последицама касније суочава и онда носталгично присећа времена када је могао да бира.
Предрасуда о његовим менталним својствима постоји као стереотип који је био пресудан да се магарцем фигуративно и пежоративно означавају глупи и ограничени људи. За оног који се не мења, упркос промењеним околностима и сопственом негативном искуству, каже се да је одувек био и остао магарац. Учинити неког смешним, изврћи га руглу, оптеретити га, значи намагарчити га или насамарити. Онај ко је наведен да учини нешто што сматра корисним, али што му тек коначни циљ открива да је начинио себи штету и био у функцији туђег интереса, испада насамарен, и извучених ушију постаје, по сопственом и туђем признању, магарац и глупан. И у дечјој игри се њиме прети: да ће бити магарац ко се не сакрије док се одброји до десет или ко у трци стигне последњи.
Способан је да поднесе највећи терет и истрпи невољу и понижење, јер и када га зову на свадбу, не чине то да би се веселио већ да воду носи. Магарац увек поучава свом науку, али због тога што његово учење није на цени, не прихвата се његова лекција спаса. Игнорисањем тог искуства не стиже се далеко, јер педагошке мере благовремено стављају до знања да се мора повиновати репресивном принципу културе, васпитања и образовања и да кршење тог принципа има за последицу казну: седење у магарећој школској клупи, у последњем реду, без наслона – јер су као наслони клупе служили предњи делови клупе иза – предвиђено је за слабе ученике и понављаче. Одатле потиче и магарећа столица, без наслона, за седење по казни. Насловом романа Магареће године, Бранко Ћопић је описао луде, пубертетске године дечачког несташлука.
У школском систему заснованом на рационалном принципу преношења и прихватања васпитања и образовања, неприхватљиво је његово кршење, па се прекршиоци тог правила означавају магарцима, јер показују да су неинтелигентни и глупи. Магарац оличава логику супротну школској памети, тако што се она изврће и исказује могућност другог и другачијег. За такав преокренути, магарећи систем вредности, по којем сено вреди више од злата, није се имало разумевање, па су појединци који су се понашали сходно магарећим вредносним мерилима били вређани, жигосани и кажњавани. Међутим, да је таква, магарећа, логика имала своје животно оправдање, показује се управо у оним празничним сегментима живота када је суспендована рационалност, и привремено актуализован супротни принцип ирационалног који је обнављао постојећи поредак.

МАГАРЕЋИ ПРИНЦИП Држећи се свог наума, он не усваја лако туђа искуства и прихвата туђа знања. Магарећа упорност, тврдоглавост, упућује и на његову издржљивост. Међутим, да се та његова природна особина може злоупотребити, указује и пословица: „Не липши маго до зелене траве“, којом се истиче иронично да истрајност у намери остварења неког циља може имати и фаталан исход, јер наведена пословица упућује на причу која говори о власнику што је због оскудице или тврдичлука учио свог магарца да гладује, дајући му сваког дана све мање и мање хране, и управо када га је научио да ништа не једе, магарац је угинуо. Магарац је жртва људске глупости изражене у истрајавању на некој бесперспективној фикс-идеји. Комунисти су били истрајни у веровању и очувању свог партијског начина владања да никаквим аргументима нису могли да се убеде у његову бесперспективност. Чланови сваке заједнице, па и припадници странака, знају шта је партијска дисциплина, па без обзира на своје мишљење и ставове које износе и бране на скуповима, када дође до гласања и осете да су у мањини, исказују прагматичност и постају солидарни са осталима, манифестујући јединство, па се уместо свог придржавају магарећег принципа.
Није остао нем на сва разноразна обраћања, најчешће погрдне речи и псовке које су му упућиване. Карактеристичним и продорним њакањем изражава себе, а његово „и-а“ само је бинарна формула којом, зависно од висине и дужине сваког од ова два гласа, говори. Попут псећег лавежа који варира карактеристично „ав“, као: ав-ав, авввв, аав, од поздрава преко режања као израза незадовољства и љутње до агресивног лавежа, тако и магарац различитим њакањем исказује своја осећања, жеље и намере. Познато је да бинарни код може бити основа сложене комуникације, што се и показало стварањем компјутерског језика којим се сви подаци могу записати и интерпретирати коришћењем само нуле и јединице, али је остала тајна шта заправо магарци казују када њачу, користећи језик од само два гласа.
Неоспорно је да они имају своје емоције које изражавају одређеним поступцима. Проучавајући више од двадесет година управо тај њихов језик, Марк Инесон из енглеског Дузберија је, помоћу конвертора гласа који анализира звук, вибрације и фреквенцију сваког магарећег „и-а“, дошао до открића фраза које показују шта магарац заправо осећа. Том новом технологијом, како се истицало, могуће је чути гласове магарца преведене у праве реченице на енглеском језику. Када је објављена ова вест, она је имала забавни карактер, али тиме није и окончан покушај разумевања магарећег говора.
Само зато што није хтео да разуме тај његов говор и уважи његове потребе као живог бића, човек је игнорисао оно што му је магарац говорио: било гласом или телом. У његовој принципијелности препознао је неке сопствене негативне карактеристике и пројектовао у њега сопствену тврдоглавост, пркос и инат. Жестоко реагујући када би магарац испољио те своје особине, човек се, у ствари, обрачунавао са собом. Иако му је вредно служио и показивао када је потребно и своју интелигенцију, магарац није адекватно валоризован у народној традицији.

ИМЕ КОЈЕ ГОРДО ЗВУЧИ Зато су се његово страдање и смрт доживљавали са извесном равнодушношћу. Пословица „Појео вук магарца“ исказује такав став, олаког прихватања губитка и мирења са судбинском неминовношћу. Међутим, својим одласком он остаје заувек присутан јер је својим светом омеђио и људски простор, тако да са остатком човечанства чини неодвојиву целину. Зато када се изговара његово име, не чуди како оно гордо звучи.
Близак, дакле, човеку тако да је постао његов алтер его, магарац је и омиљена тема уметника. Гоја га је приказао као гротескан лик, док је Шагал истакао његову меланхоличну црту изражену великим самосвесним оком које добро види и разуме свет у којем живи. У свом видео-раду, приказаном на Венецијанском бијеналу 2011. године, Марина Абрамовић је искористила ту његову емпатску особину да му се искрено исповеди. Филм Робера Бресона Балтазар, са истоименим магарцем у главној улози, својеврсна је похвала овој животињи, чија су психологија и менталитет, инфантилно пркошење до инаћења, блиски дечјем узрасту. Њихова заједничка духовна исконска природна чистота, која културом још није преобликована, исказује се међусобним афинитетима и препознавањем. Зато деца и кажу да воле магарца, а бројне песме и приче потврђују ту њихову љубав на коју и он не остаје нимало равнодушан.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *