Почетна / Интервју / Зоран Љ. Николић – Тајна Новог Београда… (2.део)

Зоран Љ. Николић – Тајна Новог Београда… (2.део)

Престоница наше земље скрива многе тајне од својих суграђана. Разлога томе је много, али извесно је да је бурна смена различитих идеологија понекад одлучивала о ниподаштавању подухвата које су чинили претходници

Истрајност у откривању тајни Београда доказао је новинар и књижевник Зоран Љ. Николић у својим књигама, које потписује самостално или као коаутор. Међу њима су и Тајне Новог Београда („Службени гласник“) где, сходно наслову, на светло дана износи бројне податке о овом делу српске престонице саграђеном на левој обали реке Саве. Књига обилује многим непознатим детаљима о најмногољуднијој општини у Србији и простору старе Југославије, а садржи више од три стотине фотографија – од првих важних грађевина које су постојале пре Другог светског рата, до насипање обала будућег новог града. Међу „тајнама“ похрањеним у овој књизи, а које се први пут откривају широј јавности, јесу и постојање – треће реке која је текла на простору Новог Београда, затим зашто је Железнички мост рушен четири пута, где је у престоници приказан први телевизијски програм, како је „Шкода“ саградила кулу на Старом сајмишту са које су посетиоци скакали отвореним падобраном…
Шта вас је подстакло да напишете књигу о Новом Београду?
Београд је град који скрива многе тајне од својих суграђана. Разлога томе је много, али можда је бурна смена различитих идеологија произвела потребу ниподаштавања онога што су претходници чинили. Ето, међу таквим причама издвајам и ону о Новом Београду и његовом настанку. Када сам се, заједно са кумом, колегом и новинаром Мирком Радоњићем бацио на истраживање најмлађег дела града, оног у којем смо обојица одрасли, одмах смо дошли у запрепашћујућу ситуацију. Уместо једног тома који смо насловили Тајна Новог Београда, књига је морала да има два дела. Грађа је била толико обимна, а истовремено непозната нашим суграђанима, али и нама! Прво, насипање области уоквирене данашњим Бранковим мостом, Ушћем и Хотелом „Југославија“ почело је маја 1938. године, а не после Другог светског рата, како су нас учили. И то је био огроман посао, који је свечано отворио председник Министарског савета Милан Стојадиновић. Дакле, пројекат на државном нивоу. Да би насипање почело, доведено је велико пловило из Данске, брод за рефулирање „Сидхавн“, који је вадио песак са дна Дунава и Саве. Дакле, то је онај исти технолошки процес који је урађен и током послератних деценија, када је насута целокупна област на којој се данас простиру блокови и солитери. Посао су извела два данска предузећа „Хојгор и Шулц“ и „Кампсакс“. Чак је горњи део данашњег шеталишта крај Саве био урађен пре рата, а ондашњи Београђани су га звали „Дански насип“. Истовремено, новобеоградску страну красила су два веома битна комплекса. Био је то Београдски сајам, који данас зовемо Старим сајмиштем, као и Аеродром, који је такође добио одредницу „Стари“. Сајмиште је било један од престижних економских центара Европе, тамо су одржани Салон аутомобила, Ваздухопловна изложба праћена великим аеро-митингом, емитовање првог телевизијског програма на штанду „Филипса“ и све се то одвијало крајем тридесетих година, када град доживљава снажан економски процват.
Мало тога се зна и о поменутом Старом аеродрому, који се налазио на територији Новог Београда…
Аеродром је био веома важан саобраћајни чвор, а током предратног периода бројао је на десетине међународних путничких летова дневно. Савремени Београђани често не знају да су се хероји Шестог ловачког пука, бранећи Београд 6. априла 1941. године, винули у небо управо с аеродрома који се простирао на централном делу данашњег Новог Београда.
Како је настала идеја изградње, „стварања“ овог новог дела престонице?
Легендарни архитекта Драгиша Брашован током фебруара 1941. године, само шест недеља пре почетка рата, новинарима листа „Време“ отворено говори како је тадашња Краљевина планирала изградњу града на левој обали Саве за око пола милиона људи. Дакле, рођење Новог Београда се ипак одиграло пре Другог светског рата.
Занимљиво је да су многе тајне и Новог Београда, и „старог“ Града до дан-данас остале непознате… Шта вас је током истраживања и рада на овој књизи посебно фасцинирало?
Многе тајне су остале пред очима Београђана а да ови, нажалост, не знају за њих. Тако је некадашњи утврђени град Жрнов нестао у експлозији са врха Авале зато што је краљ Александар Карађорђевић хтео да уведе масонски симбол који би красио Београд. То је Споменик Незнаном јунаку, који је реплика гробнице персијског цара Кира. Ту причу сам обрађивао и у књизи БГ приче и у Масонским симболима у Београду. Стари железнички мост рушен је чак четири пута, а онај којим данас пролазе трамваји суграђани често зову „Железничким“ иако воз преко њега никада није прошао. У ствари, истини за вољу, пролазили су вагони током немачке окупације, али због мале носивости моста Немци су растављали композиције на једној страни реке, па би трактором превлачили један по један вагон на другу страну. Церемонија која је и сада мање позната нашим суграђанима јесте окупљање познавалаца и љубитеља ваздухопловства у кафани „Зора“ сваког 5. априла. Наиме, тог дана 1941. пилотима је било јасно да ће бити рата, а Команда им је дала слободно поподне како би се поздравили с најдражима. Договор је био да вече проведу заједно, а то су учинили окупивши се у кафани „Зора“. Разлог је био једноставан: То је био једини ресторан у овом делу града који је имао телефон. Када је, у један сат после поноћи, зазвонио телефон, јавио се командант Шестог ловачког пука. Остало је историја. Зато се поштоваоци сваког 5. априла окупљају у овој кафани и остају до један сат по поноћи. Тада се огласи звоно телефона а подигну чаше за душе великих хероја. Велику част и задовољство приредио ми је Милан Васиљевић Буца пре неколико дана, и то бих волео да поделим с вашим читаоцима. Човек је давне 1974. године као дечак доживео необичну згоду на Београдској тврђави. Наиме, упао је рупу и нашао се до струка у рову. На дну је пронашао камену сфингу и однео је кући. Потом је чуо чиме се бавим, а пошто организујем и туристичке туре, ступио је у контакт са мном (преко сајта beogradispodbeograda.com). Исприповедао ми је причу о сфинги, и пожелео да је врати. И тако, после четири и по деценије, скулптура се вратила кући, у Археолошки институт на Калемегдану. О каквој драгоцености је реч, говори податак да је камена сфинга некада красила један од објеката на Горњем граду и да је, према оцени стручњака, стара око пет векова.

СКРИВЕНЕ ВРЕДНОСТИ

Често држим предавања током којих „прошетам“ читаоце и слушаоце кроз неке тајне којима сам се бавио. Последњи пут је то било недавно у кафани „Тајни зачин“ у Улици Гаврила Принципа. Наиме, мој пријатељ Драган Ђурић једном месечно замоли своје пријатеље да одрже предавање уз вечеру. То су дивне, варошке церемоније и дружења која одржавају виталитет градског духа. Сакупи се педесетак људи и уместо да су те вечери гледали ТВ, гости слушају неког од својих пријатеља који су вични у свом послу. Ја сам, дабоме, говорио о свом Београду. Вратио сам се дивној причи бесмртног Моме Капора. Приповест говори да је један старији човек, тамо, шездесетих година прошлог века продавао своју кућу, и да ју је проценио на, рецимо, око три милиона ондашњих динара. Када се појавио први озбиљан купац, пажљиво је погледао објекат и крајње љубазно замерио старцу, јер је зграда објективно вредела око милион динара. „Можда си ти у праву“, добродушно је одговорио продавац. „Али видиш ли оног комшију лево? А оног десно? Е, они ти вреде бар још по милионче!“

Текст се објављује као део Пројекта суфинансираног из буџета Града Београда, Градске управе, Секретаријата за информисање

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *