Зона сумрака – ЖУТА МРЉА У ЖУТЕ ПАТКЕ

Невероватан успех покрета „Жути прслуци“ навео је домаће активисте за све и свашта да се запитају због чега њихови улични протести воде искључиво у ћорсокак, а не до испуњења њихових (понекад оправданих) захтева. Наравно, криви су „несвесни“ народ и „репресивна“ власт, а никако они сами

Пре нешто више од две године у српској престоници догодио се за једну озбиљну и правну државу невиђени скандал – током ноћи људи с „фантомкама“ на главама рушили су и хапсили по београдској Савамали. Због овог немилог догађаја, група људи окупљена у нечему што се назива „Иницијатива не да(ви)мо Београд“ организовала је серију уличних протеста који су се угасили не доневши никакав резултат. И даље, нажалост, не знамо ко је у ноћи између 24. и 25. априла 2016. у Херцеговачкој улици суспендовао државу Србију и још нико није одговарао за овај злочин.

[restrict] Сада, захваљујући демонстрацијама у Француској, посредством једног од предводника „Жутих патки“ Радомира Лазовића, сазнајемо разлог неуспеха домаћих „шетњи“ – крива је репресија режима. Говорећи о сличностима и разликама протеста у Србији и оних у Француској, Лазовић је за један портал рекао да је ова два „тешко поредити“ због „тако различитог контекста“. „У Србији се боримо са изузетно ауторитарним режимом који је свакодневно све репресивнији и који је од грађана отео државу, а институције система, правосудне органе, државну управу, медије окренуо против њих“, изјавио је он показујући да код „жутих паткара“ постоји озбиљан поремећај вида, који се стручно назива дегенерација жуте мрље и испољава се слабљењем централног вида, односно појавом мрље у центру видног поља. Зато, ваљда, Лазовић не види да се покрет који је он предводио у Србији није суочио ни са каквим државним насиљем, за разлику од Француске, где је демонстрирана ретко виђена полицијска бруталност.
Рећи ћете да демонстранти у Београду, за разлику од оних у Француској, нису били насилни, па није било ни потребе за суровом полицијском интервенцијом. Истина, коју Лазовић није у стању да види јер се очигледно информише искључиво из медија под строгом контролом француског и светског естаблишмента, јесте да ни протести у Француској у почетку нису били насилни, него је до насиља дошло због сурових полицијских интервенција (о чему детаљније пишемо у тексту „Пропаст европског царства у Паризу“). Да је наша држава хтела насиље и репресију, лако би их изазвала. Правосуђе? Није нам познато да је у Србији покренут процес против неког опозиционог лидера из неких потпуно бесмислених разлога. У Француској јесте. Марин ле Пен, лидерки Националног окупљања и главној ривалки Емануела Макрона, суди се као апологети Исламске државе јер је на друштвеним мрежама качила слике злочина ове организације управо да би је осудила и указала на зверства исламиста. Правосудни органи је, успут, проглашавају лудом и траже њено психијатријско вештачење.
Медији? Ако Лазовић оно што се дешава у Француској не сматра „репресијом“, јасно је да је криву слику о дешавањима у овој земљи стекао из медија, оних главног тока, а не алтернативних и опозиционих. Узмимо, на пример, телевизију БФМ, чији је информативни програм најгледанији у овој земљи (око 10 милиона гледалаца), коју Французи нису узалуд назвали „БФМакрон“ телевизијом. Лазовић у својој маштарији о Француској (за чији систем, ипак, признаје да није „ни савршен, ни правичан“) каже да се тамо, за разлику од Србије, „јавно дебатује о различитим темама“. Није он чуо за прогон бројних „политички некоректних“ људи од писца и новинара Ерика Земура до комичара Дједонеа.
Не желимо да кажемо да је очевидна благонаклоност коју према француском естаблишменту и Макрону гаји Лазовић ствар предумишљаја и плод чињенице да се Макрон и Лазовић глобално гледано налазе у истом строју, под кровом за који су цреп обезбедили Ротшилди, Сороши и други слични либерални олигарси. Пре смо склони да поверујемо да су овакви ставови производ „жуте мрље“ и неупућености у ствари о којима се говори. Својеврсним амнестирањем Макрона и слепилом на његову репресију, Лазовић нам указује и какав ће бити карактер „кредибилног, јединственог политичког покрета левице“ чије оснивање у Србији најављује. То ће пре бити левица у стилу Макрону потпуно приклоњене и потчињене (уз то потпуно пропале) Социјалистичке партије Француске, него „Непокорене Француске“ Жан-Лика Меланшона, који здушно подржава „Жуте прслуке“ и осуђује репресију која се над њима спроводи. У томе, а не у „репресији режима“, вероватно и лежи кључ неуспеха „Жуте патке“ и (засад) успеха „Жутих прслука“. Једно је изворно народни, патриотски, антиглобалистички покрет, а друго однарођена играчка глобалне и глобалистичке олигархије чија магла се све слабије продаје и у свету, и код нас.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *