Почетна / Колумне / Зона сумрака – О ХЕРОЈУ

Зона сумрака – О ХЕРОЈУ

Хероји су симболи, стубови који носе одређену идеју. Избор хероја који се славе говори много о самој идеји, али и онима који је следе. А ко је херој неомонтенегринства?

Није згодно у данашњој неомонтенегринској Црној Гори, чија се елита више поноси страним називом своје земље него оним на „матерњем језику“, као хероје славити Његоша, Марка Миљанова, попа Мила Јововића, или сердара Јанка Вукотића. Из обиља јунака које је изнедрила Црна Гора заиста је тешко изабрати неког ко би био по мери власти нове, проевропске, натовске Црне Горе, односно Монтенегра. Сви они отпадају због израженог српства и на делима демонстрираној свести којој култури, вери и народу припадају, укључујући чак и унука краља Николе, принца Михаила Петровића, који је иако је тада био заточеник у нацистичком логору, због тога што се осећа Србином и што је непоколебљиви противник црногорског сепаратизма и зеленаштва, „на нељубазан начин“ 1941. одбио понуду италијанских фашиста да буде проглашен за краља независне Црне Горе. Понуду италијанских фашиста да се укључи у овај пројекат није, међутим, одбио Крсто Зрнов Поповић, нови симбол борбе за слободу и независност Црне Горе. „Није Крсто што му зборе, но је витез Црне Горе“, крилатица је модерних следбеника још модернијег култа ове личности, за коју чак и један од најистакнутијих уметника у поновном цртању историје Црне Горе, професор на Филозофском факултету Универзитета Црне Горе Новак Аџић, признаје да „јесте сарађивао (колаборирао) са окупационим италијанским и делом немачким властима“, али у стваралачком заносу додаје да је то учинио „у границама националне части и достојанства, због интереса и спасавања Црне Горе и црногорског народа“. Вода није радиоактивна, вода је мало радиоактивна, што би рекли надреалисти.
Иако Крсто Поповић, за разлику од аутора треће и четврте строфе актуелне химне Црне Горе „Ој, свијетла мајска зоро“, највећег црногорског усташе Секуле Дрљевића, у почетку није прихватао сарадњу с Италијанима и није учествовао на Петровданском сабору 12. јула 1941, на којем су, као и пре свега неколико дана у Скупштини модерног Монтенегра, поништене одлуке Подгоричке скупштине о присаједињењу са Србијом, и који је био непосредни повод за општенародни устанак 13. јула, врло брзо се приклонио фашистима и ставио на чело зеленашких снага под командом Италијана (неки кажу да није могао одолети плати од ондашњих 300 лира). Али не чини сарадња с италијанским фашистима и, посредно преко Дрљевића, с хрватским усташама од Поповића звезду неомонтенегринског покрета. За то га је квалификовала чињеница да је био један од вођа Божићне побуне 1919. године. Ни ту није имао много часнију улогу, од оне за време Другог светског рата, јер не само да се противио Подгоричкој скупштини и уједињењу Србије и Црне Горе јер је сматрао да о томе треба да одлучује скупштина свих Југословена, значи и Хрвати и Словенци, него је по слому побуне побегао у Италију, што указује на смер из којег је дувао ветар што му је пунио једра. Најниже је ипак пао 1929. године када је краља Александра молио да га амнестира вајкајући се да се уједињењу противио због речи дате краљу Николи и да је сада, по смрти црногорског владара, слободан. Лепо је поштовати дату реч и бити веран, али питање је да ли то треба радити по сваку цену, чак и када владар вуче очито језиве потезе. И тако је Александар опростио Крсту, дао му официрску пензију и пустио га да мирно живи у Никшићу све док Италијани нису опет дошли. Не знамо колика је била Поповићева официрска пензија (можда око 300 италијанских лира), али је очигледно била довољно висока да се не буни због „експанзионизма, милитаризма, агресивног, угњетачког и деспотског великосрпског империјализма, политике терора и инквизиције“, или због тога што је „на бруталан и криминалан начин, била уништена државна самосталност Црне Горе, њен међународни субјективитет и интегритет, национална слобода, идентитет и достојанство“ како Краљевину Југославију и присаједињење описује Поповићев данашњи апологета, цртач историје Новак Аџић.
Аутор култне књиге „О херојима“ Томас Карлајл написао је да је слављење хероја стално промењива категорија, различита у свакој епохи, те да их је увек тешко добро изабрати. „Оно што је суштина свега, могло би се рећи, јесте добро изабрати“, додао је. Чини се да цртачи новог монтенегринског идентитета нису направили баш најбољи избор. Ово утолико пре што се, упркос својој превртљивости и „црногорштини“ чак и Крсто Зрнов Поповић увек изјашњавао као Србин. И у време емиграције писао у „Гласу Црногораца“ да је „Црна Гора она земља ђе се чувала и сачувала искра слободе Србинове“. Већина неомонтенегриниста заиста свој идентитет гради свађајући се са својим прецима, укључујући ту и свог новог хероја. Како је то недавно рекао црногорски књижевник Јанко Јелић: „Не зна се коме је теже, ђедовима што се преврћу по гробу, или унуцима што се преврћу у мозгу.“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *