Почетна / Култура / Завет Старог Вујадина

Завет Старог Вујадина

УНЕСКО уписао гусле у светску културну баштину

Пише Предраг Миодраг

Гусле су биле српски универзитети. Срби су уз њих учили географију, историју и етику и све оно што чини свесно и словесно биће

Aутор ових редова имао је прилике да разговара с покојним Савом Зечевићем, и питао га је: „Сава, како ти ниси издао, кад су те Талијани толико тукли и мучили, да кажеш ко ти је дао оружје које су код тебе пронашли“? А он ће: „Би’ ја рек’о њима и, било ми је на вр’ језика, јер пукоше ми бубрези и ребра. Али није ми дао Стари Вујадин! Јер како бих ја кад Стари Вујадин каже:
’О, синови, моји соколови, не будите срца удовичка,
Но, будите срца јуначкога, не издајте друга ниједнога.’
Па, чак ни крчмарице младе да не издају, ’код којих смо рујно вино пили’. Како бих ја, да сам издао. Па, нека ме убију, нек ме рашчерече, нећу.“
Српско народно песништво и гуслари инспирисали су вековима уназад не само српске већ и водеће светске интелектуалце и мислиоце који су у њима препознавали трагове античке поезије, невероватан спој индивидуалне креације и колективног стваралаштва, појање које је имало снагу да сачува идентитет једног народа у вековима окупације, да га учини ништа мање епским од својих десетераца. Отуда је недавно објављена одлука да се певање уз гусле упише на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства природна и очекивана. За Саву Зечевића и милионе Срба који су трајали и претрајавали кроз векове наше крваве историје то да гусле јесу део наслеђа целог човечанства и нешто изнад сваког вредновања била је непобитна чињеница. С тим су се рађали.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *