Завет Старог Вујадина

УНЕСКО уписао гусле у светску културну баштину

Пише Предраг Миодраг

Гусле су биле српски универзитети. Срби су уз њих учили географију, историју и етику и све оно што чини свесно и словесно биће

Aутор ових редова имао је прилике да разговара с покојним Савом Зечевићем, и питао га је: „Сава, како ти ниси издао, кад су те Талијани толико тукли и мучили, да кажеш ко ти је дао оружје које су код тебе пронашли“? А он ће: „Би’ ја рек’о њима и, било ми је на вр’ језика, јер пукоше ми бубрези и ребра. Али није ми дао Стари Вујадин! Јер како бих ја кад Стари Вујадин каже:
’О, синови, моји соколови, не будите срца удовичка,
Но, будите срца јуначкога, не издајте друга ниједнога.’
Па, чак ни крчмарице младе да не издају, ’код којих смо рујно вино пили’. Како бих ја, да сам издао. Па, нека ме убију, нек ме рашчерече, нећу.“
Српско народно песништво и гуслари инспирисали су вековима уназад не само српске већ и водеће светске интелектуалце и мислиоце који су у њима препознавали трагове античке поезије, невероватан спој индивидуалне креације и колективног стваралаштва, појање које је имало снагу да сачува идентитет једног народа у вековима окупације, да га учини ништа мање епским од својих десетераца. Отуда је недавно објављена одлука да се певање уз гусле упише на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства природна и очекивана. За Саву Зечевића и милионе Срба који су трајали и претрајавали кроз векове наше крваве историје то да гусле јесу део наслеђа целог човечанства и нешто изнад сваког вредновања била је непобитна чињеница. С тим су се рађали.

[restrict]

ЈОШ ОД ВРЕМЕНА ХОМЕРА Још средином 19. века западни историчари су на основу дотадашњих проучавања у Северној Америци писали да су Трачани-Словени огроман народ, произашао из супстрата Пелазга, Трачана и Дачана из фамилије индоевропских народа, чији је народни инструмент гусле; који је одржавао саборе на отвореном простору; сви зрели мушкарци су имали право гласа; нису имали робове; заробљеницима су признавали људска права; мрска им је била ауторитарна власт појединца; владари су им се називали бан, жупан, војвода, кнез, бољар, краљ; преци Руса источно од Балтика су били северни Словени који су саградили Новгород и Кијев; а Илирија је припадала грчко-словенској грани Словена, односно „Словенима грчке цркве“, како су их називали поједини историчари.
Историчарка и филолог Тереза А. Л. Ј. Робинсон је истицала да је у Србији сеоски песник имао обичај да седи окружен осталим сељацима и да у савршено хармоничним стиховима слави песмом јуначка дела предака или савременика, што је било непознато у читавој историји књижевности још од времена Хомера.
Према фрескама у српским средњовековним манастирима и илустрацијама у изворним документима средњовековног времена, тадашњи дворски музичари су употребљавали инструменте као гајде, трубе, добоше, лауте, гусле, бубњеве и друге инструменте. Сељаци су правили инструменте од једноставних материјала пронађених у природи – фруле, флауте и окарине од истесаног дрвета или животињске кости, рогове од дрвета или кости, гајде, гусле и гега (гусле са две струне), тамбуре, дудук, дипле, бубњеве, трубе, тубе и тамбуре и тасове (кимбале или кимвале). Обичај прављења средњовековних бучних гозби уз звуке разних инструмената и тапшање на трпезама српских краљева и властеле касније је, према историчару Константину Филозофу, укинуо син кнеза Лазара, деспот Стефан Лазаревић, захтевајући од својих дворана побожност, „добар ред“ и „добар стид“. Забележено је да је и српска средњовековна војска имала обичај да иде у борбе са стегоношом на челу уз звуке трубе, рога и добоша. Трубом се давао знак за збор, за покрет јединица или напад, баш као у савременим војскама. Хроничар Константин Филозоф записао је да, „будући озбиљне нарави“, деспот Стефан Лазаревић није много марио за музику, али је чак и он својим добро истренираним борбеним јединицама дозволио да користе „толико музике за рат да се нађе“, док су у доба његовог наследника деспота Ђурђа Бранковића приликом ратних похода у најамничкој војсци коњаника поред трубе коришћени чак и таламбаси (Константин Филозоф, Живот деспота Стефана Лазаревића, Старе српске биографије XV и XVI века, Београд, 1936, стр. 81–82).
Упркос владавини Османлијског царства српски народ је наставио да чува успомену на цара Лазара као српског свеца и владара кроз многобројне песме и приче певањем, препричавањем и свирањем на гуслама и другим музичким инструментима.

А ОКО ЊЕГА НАРОД СЛУША Будући да су се Срби својим победама у биткама на Мишару и Делиграду, које је опевао и чувени српски слепи гуслар и песник Филип Вишњић, наметнули као озбиљан војни и политички фактор на Балканском полуострву, турска Порта је уз посредовање Аустрије и Русије почела преговоре са српским устаницима и уручила им ферман-опроштај за њихово деловање према Турској у трогодишњем устанку. И Наполеон Бонапарта, који је изузетно ценио вожда Карађорђа као војсковођу, одао им је признање 21. маја 1815. године у Ашперну код Беча. Након тога, средином октобра 1815. године, кнез Милош Обреновић се на свечаној церемонији одржаној пред сарајем Марашли Али-паше заветовао на лојалност султану и учинио такозвану покору „румели валији“ (Вук Караџић, Историјски списи, Књига Прва, Просвета, Београд, 1969, стр. 76).
Српски идентитет: музика, певање и гусле. Шта би се о томе могло рећи? На ову тему је аутор редова које читате разговарао са Слободаном Бркићем студентом политичких наука, др Сањом Шуљагић, из Института за политикологију, композитором и академиком Иваном Јефтић и Светозаром Борком, професором српског језика и књижевности.
На чувеној слици Атанаса Поповића из 19. века, представљен је гуслар како пева уз гусле, а око њега народ који га слуша. На готово идентичној слици из Првог светског рата представљени су наши српски војници. Невероватно је да су гуслари на обе слике готово у истом положају и пози, само су у другом случају око народног гуслара сабрани српски војници. Немачки истраживачи су одавно запазили обичај код Срба, у Крајини, Босни, Црној Гори и шире, да гуслар стане у круг, а око њега се скупе људи…
Гусле се помињу у Старом завету, затим у Ведама, у Махабхарати, од Јапана па надаље.
Да, а шта ћемо ако их има исто тако на Исторку, у Сирији, у Азербејџану, Казахтану и код других несловенских народа? У Старом завету то нису само Јудејци и Јевреји, него и Словени. Према истраживањима не само Кљосова него и других. Сви су исмевали Радивоја Пешића кад је рекао да винчаница претходи феничанском писму, али то је заиста тако. Кад видите стари српски календар, ми смо сад у 7527. години. Кад видимо развој писма, језика, кад видимо сличност санскрита, руског и српског; кад упоредимо Тилака, митологију… Тако да су гусле, још пре Хомера српски, односно словенски инструмент.
Занимљиво је да западни научници, харвардски професор Милман Пери и други, изучавају Хомера преко Срба из Босне, Крајине и из онога миљеа који условно називамо подручјем Велебита и Динарског горја. Очито ду су боље од Срба знали нашу историју.
Црквена песма једнако као и народна поезија, епске јуначке песме, певане су уз пратњу гусала.
Шта су гусле у савременом српском и црногорском искуству, говори и савремени народни песник:
Ко за српску Босну љуту битку бије
То је Србин брате с горе Романије,
Док је Романије Срби се не боје,
Док је Романије и Срби постоје.

МАПИРАЊЕ НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА О значају гусала у српском етничком простору и српском менталитету Његош каже:
„Ђе се гусле у кући не чују, ту је мртва и кућа и људи.“ Они који су намеравали да Србе пониште, да више не постоје као народ, налазили су за сходно да забране гусле. То имамо забележено и у песмама, на пример код Змаја Јове Јовановића, у песми „Гусларева смрт“. Уочавамо, такође, и у историји која се односи на Фрушку гору и манастире Фрушке горе. Народ се вековима сабирао око својих манастира, али је у време Марије Терезије издата наредба да се не смеју чути гусле. Зашто? Зато што је она била свесна, као и аустријска држава, Хабзбурговци уопште, да гусле чувају идентитет српски. То Срби, наравно, нису послушали, него су наставили да гуслају. Исто тако, видимо и један пример код Иве Андрића, у роману „На Дрини ћуприја“. Ко је подстакао Србе да се буне против те грађевине, иако је Србин Мехмед-паша Соколовић наредио да се она гради? Људи-раја мислили су да ту није нешто добро, не ваља чим долази од Турака. Забележена је сцена, кад међу те зидаре, покисле и промрзле, долази један Црногорац. Висок, покривен неким хаљетком и, кад дође унутра, међу оне које седе око ватре и грију се, он извади мале гусле, гуслице, да их је лакше сакрити и, почне гуслити… Како за вечером седи цар Душан, а служи га сестра Кандосија са њедара драгијем камењем. И онда ређа све српске владаре, српску славу, српску госпоштину а, људи око ватре почињу да плачу. Неки плачу, а неки шкргућу зубима. И већ сутрадан се појаве неколицина који су почели рушити; оно што се дању сагради, они то по ноћи сруше. То је онај, ако се не варам Радослав, кога су Турци ухватили и набили га на колац, зато што је рушио мост и скелу. Ко је рушио скелу? Рушиле су гусле, зар не?
А Његош, у клетви, у „Горском вијенцу“, кад куне због издаје, каже: „У кући му гусле не висиле“!
Ето, то је део клетве. Дакле, гусле су биле српски универзитети. Срби су уз њих учили и географију, историју и етику, и морал, и све што краси једно словесно биће као што је човек. Без тога не би ни били људи.
„Доведте ми старца Мирка, зар још није туна,
Доведте ми тог гуслара о, да дивних струна.
Нек ми пјева, нек ме слави, слава је милина,
Јуче сам му погубио сва четири сина.
Старац поче уз гусле да гуди, ал’ му пјесма мучна,
тешка застаде у груди.“
„Поломи ми срећу моју, покоси ми наду,
Али гусле, српске гусле лагати не знаду!“

[/restrict]