Почетна / Култура / Заборављени узвраћају ударац

Заборављени узвраћају ударац

Тршћански партизански певачки хор Пинко Томажич гостовао је 1. децембра пред препуном Комбанк двораном и београдској публици показао „ко све није заборавио покојну Југославију“

Латинска сентенца De mortuis nihil nisi bene у последње време се не односи на покојну Југославију, земљу која је настала пре тачно 75 година, 29. новембра 1943. у Јајцу, на датум који се доскора обележавао као Дан Републике. Да се подсетимо, на другом заседању АВНОЈ-а (Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије) донесене су одлуке којима је у основама завршено стварање државне организације нове Југославије, која је добила свој парламент и владу. Усвајањем декларације и одлука обезбеђене су тековине народноослободилачког рата и онемогућен повратак на предратно стање. Тиме је рођена нова Југославија, покојница која се сада толико критикује, поред свега доброг што нам је живот у тој земљи донео. Критичари бивше Југе су пуни мржње, заслепљени само њима познатим разлозима, док се они који тако не мисле ретко оглашавају, јер нема шта да се доказује о ономе што је доказано само собом. Тако се десило да је датум који не треба заборавити потпуно избрисан. Требало је да нас грађани друге земље подсете на њега.
Тршћански партизански певачки хор Пинко Томажич гостовао је 1. децембра пред препуном Комбанк двораном, то јест у Дому синдиката, с великим успехом, поклонивши главном граду бивше земље одличан концерт за 29. новембар. Пинко Томажич (илегалац и народни херој, стрељан 1941. као један од родољуба који су организовали словеначку мањину у Трсту после 1927. године када је фашистички режим Мусолинија укинуо све организације словеначке мањине у Италији), највећи словеначки партизански хор и важан културни сегмент словеначке заједнице у Италији, основан je 1972. године у Базовици код Трста на иницијативу бивших партизана. Изводи песме на тему НОБ-а са нагласком на југословенске и словеначке партизанске песме, са преко 1.000 наступа широм света.
У плаво-бело-црвеној одевној комбинацији (и тим редом, ради се о застави) велики хор је излазио на бину праћен мртвачким бубњевима Драгољуба Ђуричића, са развијеним заставама. Уз хор је наступила инструментална група Dirty fingers и Крашки овчарји у савременијим обрадама песама (рок, поп, реп). Иза хора на видео-биму су се ређале фотографије погинулих и убијених бораца, као и духовити спотови на тему антифашизма са црвеном петокраком која побеђује све препреке.
Заборављене песме у којима су централне идеје борба за слободу и правду, за које вреди дати живот, оживеле су – Хеј бригаде, Наша војска, Коњух планином (песма посвећена хусинском рудару и партизанском командиру Пеју Марковићу који је сахрањен на Коњуху октобра 1941), Болен ми лежи (Миле Поп Јорданов за народ загина, за народ загина), На Кордуну гроб до гроба, Билећанка (на словеначком), Партизан, На јуриш, Катјуша (на италијанском), као и одлична реп обрада песме Хеј поље широко. О тешким борбама на Сутјесци певале су песме Сиви соколе и Са крај Босне (легендарни командант Треће ударне дивизије народни херој Сава Ковачевић погинуо је 13. јуна 1943. предводећи јуриш својих бораца, приликом покушаја пробоја немачког обруча у близини села Врбница, код Фоче; заједно с њим у јуришу су погинули његов отац, брат и малолетни сестрић Драган, који му је био курир). Нашле су се ту и песме Интернационалних бригада, добровољаца из целог света који су се борили против Франка у Шпанији 1936–1939. године (песма немачког добровољачког батаљона Телман, и култна Кармела, која се такође у рату певала и као Viva la Quince Brigada и El paso del Ebro), песма посвећена Че Гевари – Hasta siempre comandante, и чувена Bella ciao коју су својевремено певали италијанском председнику Пертинију, последњем партизанском председнику (1978–1985) у Европи. Диригент Пија Цах је изванредно водила сложени музичко-сценски перформанс, а од солиста заблистала је изванредна Мартина Фери раскошним гласом и интерпретацијом.
Крај програма – све саме химне правди, слободи и родољубљу – подвукао је поруку концерта и понео салу да устане и пева. Встајење Приморске, словеначка родољубива песма и неслужбена химна Примораца, популарна у време италијанске окупације Приморске, па Интернационала, химна свих људи света (Устајте презрени на свијету), Рачунајте на нас из 1978. и Југославијо из 1974. године (Од Вардара па до Триглава, од Ђердапа па до Јадрана, као ниска сјајног ђердана светли сунцем обасјана поносито сред Балкана… за остатак обратити се интернету или старијима). Како емоционално набијена дворана није имала намеру да оде, стојећи смо слушали додатке – наравно, наша бивша химна Хеј Словени, коју су сви певали, затим на певачки захтев публике са балкона – Bandiera rossa (Avanti popolo) и за крај поново култна Сиви соколе. Штета што уз програм нису приложени текстови песама и онога што се рецитовало и изговорило између музике, знали смо само Крваву бајку Десанке Максимовић. Али и кад нисмо знали текстове, двораном су струјале универзалне емоције свих нас који смо се препознали, на концерту после кога је публика изашла певушећи и звиждућући мелодије које смо знали и заборавили. Како је рекао један од извођача, док је фашиста, биће и антифашиста. Смрт фашизму – слобода народу. No pasaran.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *