Почетна / Друштво / Време државне малодушности?

Време државне малодушности?

Србија се у прошлости суочавала с много већим изазовима него данас и није својевољно поклекнула. Нема право да то учини ни сада, када нам не прети енормна најезда легија глобалних моћника већ су последице одбране националних интереса знатно мање

Пре неки дан је албанској, али ништа мање и српској јавности тзв. премијер Косова поручио да уколико Србија одлучи да пошаље своје снаге на етнички српски север наше сецесионистичке покрајине – Америка ће бранити лажну косовску државу. Пошто Београд то зна, уверен је Харадинај, Србија се ни у ком случају неће усудити да пошаље трупе на Косово. Док је тамо и један једини амерички војник, Приштина има одрешене руке да ради шта хоће, а Србија је у оковима. Шта је и у којој мери од тога тачно? Поготово да ли су окови ментални или челични?

НЕ ПЛАЧИ ВЕЋ СХВАТИ Део одговора на постављена питања садржан је у речима председника Србије које су уследиле после Харадинајеве изјаве. Вучић је истакао да је он пoтпунo у прaву кaдa кaжe дa ћe СAД, штa гoд дa сe догоди, бити нa стрaни косовско-албанских сепаратиста. И то бeз oбзирa кoликo Приштинa кршила и мeђунaрoднo прaвo. Уз Америку косовско-метохијски Албанци имају и друге моћне заштитнике. То су чињенице с којима је крajњe врeмe дa сe „пoмиримo“.
С реченим се слажем ако је у духу – а надам се да јесте – мисли холандско-јеврејског филозофа Баруха Спинозе: „Нe плaчи, нe љути сe, вeћ схвaтaj.“ Другачије је неприхватљиво, јер немамо право да се помиримо са сопственом пропашћу. Довољно је да уважимо чињенице. Такве су какве су, али може се и с њима ићи напред без дефетизма. Да се послужим речима војводе, односно у периоду о коме се ради генерала Мишића. У својству јунака Ћосићевог романа „Време смрти“, поручио је свима који су почели да се колебају да ли српска борба има смисла у изузетно тешким околностима: „Све док се људи боре, нема неповољног положаја који се не може изменити.“
После оваквог става – а био је такав и у стварности и у роману – великог српског војсковође имајмо у виду да већина Срба и данас није спремна да дигне руке од наших националних интереса. Није престала да се бори. При томе, осим у манипулативним клишеима, нико нас не бомбардује као 1999. у време НАТО агресије, нити је реално да се нешто томе налик понови. Далеко је од тога, тим пре, да се над Србијом надвила сенка страдања и пропасти као крајем 1915. или давне 1813. Опасности су много мање, али наша неразумна уздржаност је већа него икада пре. Довољно је поменути упорно одбијање да уведемо реципрочне мере Приштини у околностима када она наноси велики економски удар нашем народу на КиМ и привреди целе Србије. То је само један пример од многих где трпимо понижења и штету као да смо у казамату, а не суверена нација која има могућност и право да се брани.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *