Владимир Кецмановић – Тито и ми

Идеја сваког колонизатора је да уништи онај ентитет који има потенцијал да не буде колонија. То су на нашем простору Србија и Срби

Oно што би се традиционално звало високом културом је у озбиљној кризи, а оно што се зове ниском културом је у екстази… Али то није никаква трагедија. Јер откако је света и века, уметност опстаје тако што се из шунда рађа нови квалитет – каже у разговору за „Печат“ Владимир Кецмановић, писац, сценариста, добитник више престижних награда.
Пишете роман о Титу. Прилично екстравагантна тема. Зашто Тито?
Роман о Титу пишем из једног уврнутог угла. То је, мислим, једини начин да се литерарно квалитетно приступи тој теми. Личност Тита је веома компликована, тешко је наћи угао из ког би јој се пришло, зато не чуди што нико досад није писао роман о њему. Он је парадигматичан за много тога што се на овим просторима дешавало, не само у његово време него и касније. Коначно, последице његовог деловања присутне су данас а биће присутне још дуго. Перцепција Титовог лика и дела мењала се од тренутка његове смрти до данас, а извесно је да ће се мењати и у будућности. С једне стране, он је био диктатор и несумњиво да је Србима учинио већу штету него заједно свим нацијама и „нацијама“ на подручју земље којом је владао, али стоји чињеница да су у то време ови простори доживели највећи развој који, истина, није имао класичну економску основу већ је био последица маршаловог конгенијалног шарлатанства. Реч је и о човеку који је Србе дугорочно урнисао иако је владао пре свега захваљујући подршци Срба.
Чиме објашњавате ту везу између Срба и Тита?
Његова лична мегаломанија негде се подударила са српском мегаломанијом. Срби отуда и јесу били његов природни савезник при стварању масивне армије и курчењу на међународном плану. Свест о сопственој величини која није у потпуности заснована на реалним основама објашњава тајну везу између Срба и партизанског врховног команданта.
Постављате ли питање како би се Тито снашао у новонасталим околностима? Сетимо се хумористички и комплексно представљеног Хитлеровог лика у роману Опет Он.
Оно што је радио до своје смрти наставио би до пада Берлинског зида, али велико је питање шта би, да је неким чудом толико поживео, урадио данас. То питање се нужно поставља, али роман никад не нуди комплетне одговоре… Књига Опет Он није врхунска у књижевном смислу, али је врло духовита и са задовољством сам је читао. Могу да признам да ми је била један од подстицаја за идеју да пишем о Титу.

[restrict] Приказивање серије Сенке над Балканом покренуло је низ контроверзних оцена, различитих аналитичких и критичких приступа. Замерено вам је да је сценарио писан на фону русофобије, да се руга српској традицији… Шта је истина?
Навикао сам на критике и различите судове, оправдане и неоправдане. Канонада погрда која је испратила прву епизоду серије није ме превише узнемирила, свакако сам био погођен мање него остатак ауторске екипе, чак ми је било смешно. Све је почело од неразумевања жанра. Прва примедба тицала се тога што се Бели Руси приказују као козаци који представљају део криминалног миљеа ондашњег Београда, а не као људи који су утицали на културни, уметнички, научни и просветни развој српске средине. Но ако радиш трилер, онда се подразумева да ће твоји ликови бити људи који се баве криминалом, а не људи који играју балет и певају у опери. Упркос томе, у првој епизоди је приказан најзначајнији руски архитекта, а и у каснијим се појављују ликови који су на најбољи начин обележили то време. Али они не могу да носе радњу трилера. Други проблем је што су критике почеле од прве епизоде, а не након одгледане серије, јер на крају серије руски козаци су на страни добра… Чињеница је да је серија приказала неке историјске мање познате податке. Био је то подстицај за многе да се озбиљније упознају с овом темом. Многи гледаоци нису знали да су Бели Руси у тој мери били присутни и колико су били значајни за српску средину. Нису знали ни ко су били Петар Живковић, Мустафа Голубић… Током писања више ме је занимало уклапање тих реалних историјских личности у фиктивну причу него сам трилер заплет. Јер трилер приче су, иначе, с ретким изузецима, стереотипне.
Колико је било захтевно писање наставка Сенки?
У наставку је политички, историјски контекст присутнији и занимљивији, али проблем је наметнуто очекивање да окосницу чини процедурални трилер. Надам се да ће тај контекст бити доминантан јер трилери најчешће личе један на други.
Вишеструки сте добитник Андрићеве награде. Последњом сте овенчани за причу Ратне игре. Која вам је најдража?
Прву Андрићеву награду добио сам као клинац на анонимном конкурсу за једну причу, затим је уследила велика награда Андрићевог института у Андрићграду и ово сада је треће признање са именом великог српског писца. Прва ми је била значајна као иницијација у свет књижевности, друга јер је најпрестижнија награда на овим просторима, а награда Анрићеве задужбине коју сам сада добио значи ми јер има најдужу традицију и реч је о најзначајнијој награди за причу која код нас постоји…
У којој мери тема рата, толико присутна у вашем стваралаштву, задовољава захтеве комерцијалне литературе?
Често ми кажу да пишем готово искључиво о рату. То није тачно, али могуће је да оно најбоље што сам написао јесте о рату. Не пишем искључиво о рату, али је чињеница да ако пишем о било чему што се догађа данас, рат као подтекст постоји. У збирци Као у соби са огледалима већина прича се не догађа у ратно време. Доста пишем о рату јер рат јесте једна од опсесивних тема литературе од када постоји књижевност. Није случајно што је тако. Рат је тренутак када се човекова природа показује у својој суштини, без обланде. Ратови деведесетих на овим просторима могу се посматрати као узрок и последица онога што се дешава данас, и онога што ће се дешавати. Литерарно лукративна и веома захвална тема за писање јер на њу, нажалост, полажемо право.
Да ли је писање о нашем искуству рата помало и ствар интелектуалног поштења? 
Многи писци, филмаџије, уметници разних врста са ових простора тај рат или третирају стереотипно у покушају да га уклопе у западно виђење, или га избегавају као тему како би заслужили своје место на међународној сцени. То не само да је неморално већ је и глупо. Јер ако напишете нешто што је истина а што се коси с њиховом истином, они могу да вас не прихвате, а уколико се сложите – бићете прихваћени, али као неко потпуно безначајан и небитан. Коначно, задатак уметности је да нарушава стереотипе. Нити бежим од теме рата деведесетих, нити прилазећи тој теми желим да покажем спремност на компромис. Желим да догађаје прикажем онаквима какви суштински јесу. Када пишем, не подлежем ни сопственим ванкњижевним ставовима. Пуштам материју да ме обликује у истој мери у којој ја обликујем њу. Често чујем да моји ставови изнети у роману одударају од онога што јавно говорим, и то доживљавам као комплимент.
Историја и Велики рат постали су конјуктурна тема у нашој књижевности. Какви су уметнички домети ових романа?
Најзначајније што се везано за ту тему у новије време десило је Владушићев Велики јуриш. Мислим да је то од свега што је у уметности урађено на тему овогодишњег јубилеја – најуспелија ствар. Добро је што је та књига прошла запажено, али, опет, мислим ни приближно толико колико заслужује, и због квалитета и због тога што је најбољи репрезент онога што би требало да буде достојно обележавања једног века од краја Првог светског рата.
Како оцењујете тренутак у коме се Србија налази данас? Да ли су у праву они који тврде да ће Балкан бити миран тек када буде по мери Запада?
Два су кључна разлога зашто нас не пуштају на миру. Један је идеја сваког колонизатора да уништи онај ентитет који има потенцијал да не буде колонија. То су на нашем простору Србија и Срби. Није случајно већина данашњих Бошњака и добар део данашњих Хрвата српског порекла. Њихово расрбљавање је последица вишевековног процеса уништавања једног ентитета који може да пружи отпор. Други је разлог, суштински повезан с претходним, што нас Запад третира као руски фактор на Балкану који треба елиминисати… Мислим да се ствари у свету мењају муњевитом брзином и да је велико питање шта ће донети наредне године. Било би добро да те турбуленције буду на неким другим теренима, да не будемо ми опет огледно поље на коме би се преламали интереси великих сила. Константа од деведесетих до данас била је да с једне стране постоји европска политика, слабија од англосаксонске, а која покушава да ствари на Балкану трајно реши на нашу штету, и с друге англосаксонска, која покушава да по старом британском принципу остави нерешена питања како би увек могла да изазове пожар. Њихова тенденција је да се ништа не реши. Иако мислим да је англосаксонска политика у свету тренутно најштетнија, парадоксално, нама је у претходних двадесетак година више одговарала та политика нерешавања него политика бетонирања на нашу штету. Остављам простор за могућност да и данас, о питању Косова, САД играју на стару карту пропадања преговора како би ствари остале нерешене.
Недавни штрајк и смена управника Народног позоришта кандидовали су још једну тему – да ли се непослушност прво тестира на пољу културе па тек онда на улици?

Не могу да кажем да сам, мада нисам уложио велики труд, успео да схватим шта је ту заправо био проблем иако сам разговарао с људима који су били потпуно различитих уверења и ставова о овом питању. Очигледно је да је тај управник годинама покушавао да остане на том положају по сваку цену. Који су још мотиви инспирисали штрајкаче – није ми јасно. Али побуна у Народном позоришту и ова на улици се тешко могу довести у везу осим ако се управник не изражава песнички, при томе вукући метафору на своју воденицу.
Колико је жив полемички дух данас, или је оно што се спорадично појави у јавном простору тек привид културног дијалога?
Утисак не само ове него и неколико претходних година је да је културна сцена замрла и постала инертна, да различити кругови у култури који се идеолошки и интересно разликују, и који су се некада сукобљавали и стварали динамику, сада егзистирају као у паралелним космосима без икаквог додира, што чини културну атмосферу учмалом. Ако постоје сукоби, они се своде на то ко је добио колико новца, ко је смењен и ко га је и зашто сменио. Интелектуална и идеолошка расправа не постоји. Делом то има везе и с тим што је већина медија таблоидна и што озбиљним листовима тираж пада ли пада.
Тешко ми је, рецимо, да замислим да неки роман данас, као што је то пре десетак година учинио Топ је био врео, изазове жучне полемике. У данашње време би то било немогуће… Мој ангажман се своди на то да, пошто више не пишем за новине, када ме позову из неког таблоида са очекивањем да ћу неког оправдано окрпити, ја тог неког и окрпим, па та једна реченица осване као наслов. То дође као врхунац интелектуалног садржаја који се у масовним медијима појављује.
Ко данас ствара, односно намеће културни образац и читалачки укус – књижевне листе читаности, атрактивне корице, књижевна критика…?
Када су књиге у питању, тужно је али је чињеница да издавачке куће попут „Лагуне“ имају пи-ар службу чији је посао да пласира текстове по медијима, а да је од свега што ураде за продају књиге значајније да јој се појави банер на сајту. Тај банер прода више него не знам колико пласираних текстова по различитим медијима. Клуб читалаца „Лагуне“ има неколико стотина хиљада чланова и они се оријентишу на основу тог банера постављеног на сајту куће. Од тога зависи колико ће се књига продати. Други проблем је што и најчитаније књиге невероватном брзином застаревају. Пре пет година књига је била нова две године, а данас не може да буде нова више од два месеца. „Лагуна“ захваљујући својој великој дистрибутивној мрежи за два месеца прода много књига, али трећег месеца долази до пада који се зауставља на нивоу који траје, а на ком се продају старе књиге. То је наметнула хиперпродукција коју, међутим, није измислио Дејан Папић. Он, човек, прати тренд.
У којој су вези тржишна исплативост и озбиљна књижевност?
Могу да се поклопе и не морају. „Лагуна“ је успела у науму да се озбиљна књижевност продаје много више него што је то било раније, чак у тиражима из времена бивше Југославије. Друго је питање ко чита и у којој мери су млађе генерације, усмерене на интернет-садржаје, озбиљна публика и да ли ће, када они дођу у озбиљне године, пасти читаност.
Да ли трибине и књижевне критике утичу на продају књига?
Утицај трибине и књижевне критике на продају књига не постоји. За трибине ми је жао, а за књижевну критику тек делимично јер њен утицај подразумева и могућу штету с обзиром на то да су критичари живи људи са у најмању руку различитим укусима који не морају бити релевантни. Књигу продаје реклама која, сем што нема везе с књижевном критиком, не садржи ни довољно информација о делу. Све се своди на слику корица и бомбастичан слоган.
Коаутор сте неколико књига с Дејаном Стојиљковићем. Колико је захтевно писање у четири руке?
Писање у четири руке је мање захтевно јер је одговорност подељена. За Каинов ожиљак стриктно смо одредили да Дејан пише историјске делове који су стварни, а ја фиктивни део, и да се бавим Андрићевом поетиком и метапоетиком.
Међутим, када смо разменили материјале, почели смо да се један другом петљамо у посао, што је било инспиративно и довело до заокружене целине. Код Немањића смо радили тако што би Дејан понудио предлог поделе на поглавља и дао историјски контекст, а ја накнадно поетизовао.
После успешне драматизације романа Осама у Звездара театру, исти тим спрема и представу по роману Феликс.
Да, Коста Пешевски и Дарко Бајић су понудили једно, мелодраматско читање Осаме, и оно се показало као инспиративно и успешно. Барем на први поглед, Феликс делује много једноставније и захвалније за драматизацију. Надам се да се тај утисак неће показати као привид.

[/restrict]