УТИСАК ГОДИНЕ? ОРКАН ЈУЖНОГ ВЕТРА!

Српска кинематографија у 2018. години

Десетак филмова које предводи недодирљиви комерцијални хит године „Јужни ветар“, као и неколико ТВ серија, прихватљив су годишњи учинак домаће филмско-телевизијске продукције која је била таман толико добра и успешна колико су јој околности дозволиле и то, нажалост, најпре и највише оне политичке

Иако је због јубилеја поводом окончања Првог светског рата, и коначно барем некаквих одговора на изазов овако моћне теме од стране наше кинематографије, требало да ти филмови буду утисак овогодишње продукције српског филма – није ни изблиза тако. Ова ће се година памтити, једнако као оне када су се појављивали филмови и серија из „Монтевидео“ циклуса, по нашем новом „блокбастеру“, остварењу које су сви желели да гледају и још увек то желе. Наравно, реч је о крими-акцији „Јужни ветар“ Милоша Аврамовића која је истински кинематографски феномен године. Најпре је то хит у најдословнијем смислу речи јер је већ почетком децембра добио и свог петстохиљадитог гледаоца у Србији, што се није десило од „Монтевидеа“, а ако се тренд настави, можда ће и тај рекордер бити надмашен. С друге стране, „Јужни ветар“ је значајан као могућа назнака мењања жанровског фокуса у домаћем филму, који је ретко и прилазио тзв. жанровском филму, посебно ове врсте. Има назнака да ће се управо овај „јужни правац“ наставити, и да ће поклоници овакве филмске забаве бити чешће у прилици да добију филм по свом укусу. И треће, „Јужни ветар“ је у сам врх нашег глумишта лансирао Милоша Биковића, који је доказао да нема никаквих проблема да изнесе цео филм на својим леђима и то у стилу супериорне холивудске звезде – као акциони јунак.

[restrict]

Банде омиљеније од војника

Аврамовићев филм, посебно у комерцијалном смислу, није имао конкуренцију у биоскопима. Чак и када је реч о страним филмовима. Отуда су остали домаћи наслови који су током године стизали до биоскопа, и брзо протутњали кроз њих, са иначе уобичајеним занимањем публике за њих, били у потпуности подређени доминантном „Јужном ветру“. Најпре комерцијално. Значајнији тематски свакако јесу били ратни филмови с тематиком из Првог светског рата, „Заспанка за војнике“ и „Краљ Петар Први“. Али публика је пропустила да их прихвати у довољном броју да би се макар назрела њихова конкурентност у односу на Аврамовићев недодирљиви хит године. Рецимо, екранизацију чувеног ратног штива Стевана Јаковљевића „Заспанка за војнике“, која је у биоскопе стигла скоро у исто време када и „Јужни ветар“, видело је скоро петнаест пута мање гледалаца! Слично су прошли и други, као и бројни страни филмова дистрибуирани на нашој територији. Разочаравајуће је нејасно зашто су у години сећања на претке који су пре једног века из Првог светског рата изашли као победници, и постали тријумфални материјал који је створио Југославију, малобројни филмови који су загребали по овој грандиозној теми толико инфериорни у поређењу са занимањем за „Јужни ветар“. Више од пола милиона људи је радије гледало причу о обрачунима савремених банди са београдског асфалта него епске патње наших предака током Великог рата без чијих жртава вероватно многих од нас не би ни било.
Међутим, никако није разочаравајуће што се протекла година може памтити и по томе да се у њој стицајем околности или плански, свеједно, представило досад највише аутора дебитаната па се може говорити и о првој етапи озбиљне смене генерација. Стигли су нови нараштаји. Углавном баш млади или на почетку средовечности, а ипак дебитанти. Сви су се потрудили да буду примећени и неки су и успели. Неки и у негативном контексту. Најконтроверзнији је без сумње успео да буде тридесеттрогодишњи Панчевац Огњен Главонић, који је својим играним дугометражним првенцем „Терет“ узбуркао духове у српској јавности много пре него што је филм и доспео до публике. Подсетио је на моралне вредности његових старијих колега, „легенди“ из „друге Србије“ који су се речју и делом, што значи умишљајно, принципијелно супротстављали свему што је српско. Његов „контроверзни уметничко-политички“ став да направи филм о возачу камиона (сигурно га случајно игра хрватски глумац) који у време НАТО бомбардовања Југославије превози лешеве убијених Шиптара са Косова је већа провокација за Србију, посебно сада када смо готово у предратним односима са косовским квазидржавним руководством, него било шта што би они на Косову могли да смисле. А то је био једини назовисрпски филм који је представљао нашу земљу на овогодишњем Фестивалу у Кану! Апсурдно је свакако, мада не и чудно, јер је некако типично наше, скоро шизофренично понашање државе, која је у овом случају, мада посредно, преко фонда за који је задужен Филмски центар Србије, финансијски делимично подржала овај филм. У складу с тим, један од утисака ове године је и полемика коју је покушао да иницира Димитрије Војнов када се, наравно из личних разлога, побунио против овакве политике расподеле средстава за филмове преко ФЦС-а, повређен што је филм „Мезимица“ за који је писао сценарио (трговина људским органима у Београду, корумпирана лекарска и полицијска мафија…) прво добио новац, а онда је наводно из политичких разлога уговор са продуцентима раскинут од стране ФЦС-а. О чему смо иначе писали. Утисак за годишњи извештај о резултату наше кинематографије у протеклој години је овим поводом само у томе да се политика, одувек значајно присутна у филмској индустрији, сада изгледа још значајније узима као повод за полемике, изговоре, обрачуне и најпре провокације.
У златној средини Помињање имена горенаведеног из неког разлога у последње време свеприсутног сценаристе ваља допунити тиме да је у првом делу године у биоскопима краће боравио и један нискобуџетни, али прави СФ из домаће продукције, „Едерлези рајзинг“, што је у оквиру овог жанра за наше прилике скоро равно чуду иако је филм тек копија копије неких не баш успешних, а камоли значајних америчких филмова овог жанра. Тренутно у биоскопима имамо и један дечји филм, „Злогоње“. Неких десетак остварења не рачунајући тзв. мањинске копродукције (углавном са околним кинематографијама) овогодишњи су учинак српске филмске производње. За наше прилике је то негде златна средина. Међутим, то ни изблиза није све по чему ће се памтити ова година.
Телевизијска продукција је била довољно продуктивна, па и у добром делу квалитетна, у складу са светским трендом квантитативне и квалитетне нивелације ТВ и филмске продукције, и окупила је исти стваралачки потенцијал који ради и у филмском послу, па ће се и по њој памтити ова година. Завршиле су је две заиста значајне, мада из сасвим другачијих разлога, серије – коначно екранизације једног од најзначајнијих српских штива, „Корена“ Добрице Ћосића, и генерацијски поглед на Београд и ову земљу данас, сада, у серији „Јутро ће променити све“, која је током времена постајала све квалитетнија и занимљивија и прихваћена је безмало као нека врста култне понуде. Уз наставке етаблираних серија „Војна академија“ и „Убице мог оца“ (ова друга се тематски значајно прожима са „Јужним ветром“), па и нешто ранијим потпуно опречним прихватањем, али ипак доминантним присуством оспораване и хваљене серије „Немањићи“, те чињеницу да су поменута два ратна филма, „Заспанка за војнике“ и „Краљ Петар Први“, заправо снимани као мини-серије, и у том ће формату ускоро показати свој пуни потенцијал и доћи до милионског аудиторијума, може се рећи да је кинематографска година добила прелазну оцену и да је и на великим и на малим екранима имала шта да понуди својој публици.

[/restrict]