Учитавање могућег смисла – Французи и ми

Мондијалисти и либерали нису познати по брижном неговању историјског памћења. Средином деведесетих на париској телевизији се повремено појављивао последњи изданак хабзбуршке лозе да би и он рекао штогод о Србији. Можете мислити колико је објективан био. Париска елита му је опростила ратно непријатељство, а до нашег пријатељства јој је и данас стало колико до пишљива боба. Зашто би поштовали наше родољубље кад су се одрекли сопственог?

Некако уочи париског обележавања стогодишњице Примирја, јави ми се, телефоном, водитељка једног нашег телевизијског канала са молбом за интервју. Уместо да одбијем сусрет, како сам се сто пута зарицао, почех јој објашњавати зашто сам неподобан саговорник кад су у питању званични јубилеји, одвећ истинољубив да бих у њима учествовао, и тако даље, и тако даље. Што сам више одбијао разговор, то сам се, самим одбијањем, у њ уваљивао. Нисам је обесхрабрио ни упозорењем да ми је кућа 350 километара удаљена од Париза, а ја ко зна колико светлосних година далеко од код нас укорењене слике о вечном француско-српском пријатељству. Не уплашише је те раздаљине, и, једног тмурног дана, са сниматељем, дође у Поатје.

[restrict] Наш добри свет воли да се замајава бајкама о пријатељима широм света. Француска је ту, поодавно, заузела изабрано место. О, како би било добро кад би такву почаст својим држањем заслуживала. Мали смо и ослабљени, хватамо се за сламку, тешимо се самообманама и илузијама, да не речем пријатним лажима. А лаж је управо то: истина слабих и напуштених. За суочавање са правим стањем ствари тражи се велика снага, понекад блиска очајништву. Тако је у животу појединаца, тако и у животу народа. Добро би нам дошао неки моћни заштитник, а он се, авај, не стиче онда кад нам гори под ногама. Покушавамо да своју барку вежемо за неки прекоокеански брод, и у томе успевамо једино ако се, у ратној олуји, нађемо на његовој страни. Тада нам је дата могућност да, жртвујући се за свој опстанак, гинемо и за тренутно моћног савезника. У мирнодопским раздобљима, понекад нам се даје могућност коришћења повољног геостратешког положаја, али та је погодба пролазна и завршава се у горким разочарањима, за шта нам социјалистичка Југославија остави корисну опомену. Пријатељства која утврђује заједнички непријатељ варљива су и климава, као и сваки једнократни трговински аранжман.
Глас о победама на Дрини и Колубари, као и вести о нашој храброј изгибији донели су нам, касније, добар глас у Француској, бар донде докле је рат трајао. Новине су нам у два-три маха посветиле специјалне бројеве, избеглицама, рањеницима и ђацима је посвећена лепа пажња, писац „Сирана де Бержерака“ је срочио подужу песму о воловима који вуку краља Петра преко Албаније. (Потресна слика, утолико потреснија што су мобилисани војници из Париза одлазили на фронт таксијима.) И то, разуме се, није могло разбити црни мрак западњачког незналаштва не само о нама него о малим народима уопште. Појавили су се преводи неких песама из Косовског циклуса, превођене су приче Жике О. Дачића. Французи су племенити људи, високе политичке културе, имају разрађено законодавство за прихватање појединаца у невољи, али их земље њихова порекла не занимају много, нити стижу да се о њима обавесте. Усредсређени су пре свега на себе: Велики рат се за њих одвијао на Марни и на Вердену, Солунски фронт је била пратећа епизода, нејасна и далека, какво је некад, на Великој матури, било Источно питање.
У међуратном раздобљу знатан део левичарске и либералне елите поче неговати гађење према епопеји 1914–1918. Никад више, поменуло се, не повратило се! Живео дефетизам! „Кењам се на француску армију“, певао је Луј Арагон. У таквом расположењу дочекан је Други светски рат, и земља је капитулирала у неколико дана. Де Гол, као јунак из chansons de geste, ношен архаичним надахнућем, подигао ју је на ноге. После његове смрти оживеле су све могуће анационалне, неолибералистичке и нихилистичке струје. Национализам је проглашен за највеће зло историје, за главног узрочника свих ратова, а патриотизам препуштен бризи конзервативне деснице. Садашњи председник, за кога тврде да је и филозофски образован, начинио је грдан напор да раздвоји та два појма, рекавши да је патриотизам сушта супротност национализму; још само да објасни ко ће и где, изван националног корпуса, неговати родољубива осећања.
И какво се пријатељство, са овом врстом давних ратних савезника, данас може неговати? Солунаца и „чупаваца“ више нема међу живима. Умрла је и непоуздана прича да су године 1389. звона Богородичне цркве у Паризу поздравила „победу“ наших витезова на Косову. Жива је истина да је, у новембру 2018, у поменутој катедрали истакнута застава независне државе Косово. То је истина, она се збива пред нашим очима, рекао сам телевизијској водитељки. Али зашто?, упитала је. Зато што држава има обавезу према садашњем савезнику који је инсталирао војну базу поред Гњилана, а не према онима са Газиместана и Кајмакчалана. Пријатељске успомене се не гаје у безваздушном простору, оне се прилагођавају духу тренутка. Пријатељства негују живи људи, а не лукаве и срачунате државетине.
Године 1961, кад сам први пут дуже боравио у Француској, још су се могли срести старији људи којима би при помену Србије засијале очи. После су се, под утицајем различитих, природних и политичких чинилаца, непрестано проређивали. Кад се, деведесетих, повела медијска кампања против нас, l’abbé Pierre (поп Петар) се, у друштву са Кушнером, љуто жалио због позитивних предрасуда које се, овде-онде, и даље гаје према нама. Оне нису олакшавале америчке припреме за бомбардовање, у коме ће Жак Ширак послушно учествовати.
Дакако, обични људи у свему томе нису имали удела. Њих ионако нико ни за шта не пита. Да би подсетили на своје постојање, морали су обући жуте прслуке. Ни њихови предводитељи о спољњем свету немају јасних представа. Недавно је шеф водеће опозиционе партије оптужио румунску социјалистичку владу за убиство оне бугарске новинарке. Болгарија, Романија, Софија, Букурешт, Будимпешта, све је то за њих исто, ситна боранија недостојна озбиљне пажње. Французи, и иначе, немају дара за географију.
И где смо у свему томе ми? У седамнаестом реду, тамо где нам сместише председника приликом обележавања јубилеја. Мондијалисти и либерали нису познати по брижном неговању историјског памћења. Средином деведесетих на париској телевизији се повремено појављивао последњи изданак хабзбуршке лозе да би и он рекао штогод о Србији. Можете мислити колико је објективан био. Париска елита му је опростила ратно непријатељство, а до нашег пријатељства јој је и данас стало колико до пишљива боба. Зашто би поштовали наше родољубље кад су се одрекли сопственог? Уз незналаштво и равнодушност према другима и друкчијима, природно иде оно што се на Волтеровом језику зове номбрилизам (загледаност у сопствени пупак). Инцидент код Тријумфалне капије није се десио из зле намере; он је плод одсутности било каквог плана, исход дуго васпитаване и охрабриване амнезије.
Близу четрдесет година провео сам у овој прелепој земљи, хранио се њеним културним тековинама, препевавао њене велике песнике. Исувише сам хлеба у њој појео, исувише вина попио, срео превише добрих људи који су ми помогли у тешким тренуцима да бих, по природи захвалан, то предао забораву. Истина је, ипак, много важнија од формалних обавеза. А она је невесела, и наши људи, склони лепим самообманама, често нису вољни да је прихвате. Француска пролази кроз тешку кризу, села се празне, фабрике се затварају, спољни дуг је достигао астрономске размере, класне разлике се продубљују, на шта су потомци јакобинаца, комунара и макизара посебно осетљиви. Две старе сељачке земље, моја прва отаџбина и друга домовина, тешко се укључују у модерно доба. Генерал Жан-Мари Галоа (1911–2010) једанпут, у горко-ироничном тону, рече: „Доказ да су Француска и Србија пријатељи јесте тај што пропадамо истовремено и на сличан начин.“
Моја ТВ гошћа је, како чујем, од једночасовног снимљеног материјала пустила две-три реченице. Више од тога наше јавно мњење није спремно да прогута. Лепше је веровати у непостојеће пријатеље, него се његошевски суочити са истином да смо „сирак тужни без игђе икога“. Не заборављајмо, међутим, да самоћа обезбеђује добре услове за неговање достојанства.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *