Почетна / Србија / Шта сад?

Шта сад?

Приштина, дакле Вашингтон, жели само безусловну капитулацију Србије уз пропратне ратне репарације, имовину из сукцесије покојне СФРЈ и сличне видове српског финансијског доприноса косовском буџету. Како Србија може да одговори на ову примамљиву понуду?

Било је поприлично симболике, и не само симболике, у Њујорку у Савету безбедности УН када су му се, у понедељак увече по нашем времену, обратили председник Србије Александар Вучић и његов колега из Приштине Хашим Тачи на седници сазваној због формирања војске самозваног Косова. Испред Вучића је, наиме, стајала плочица с натписом „Србија“, испред Тачија је пак писало само „Хашим Тачи“.

ПАЛМЕРОВА ПРЕТЊА Није за ту разлику у третману ни крива ни заслужна Вучићева политика, будући да за Уједињене нације Косово не постоји као суверена држава па ни њен председник не може да буде представљен другачије до својим, а не именом своје државолике творевине, но управо ће од Вучића зависити да ли ће тако и остати. Јер, поручио је Тачи одлазећи у Њујорк, „фокус је сада на дијалогу – за столицу Косова у УН“, а „то потпуно зависи од Србије“, признао је отворено још у априлу ове године потпредседник приштинске владе Енвер Хоџај, и ништа се у том погледу од тада није променило. Осим што су у међувремену, а како се крај године ближи и нарочито, притисци постали много жешћи него што су били, уосталом, као што је пре осам месеци и најавио Метју Палмер, в. д. заменика помоћника америчког државног секретара, када је рекао да мисли „да постоји прилика за значајан напредак у дијалогу до краја 2018. године, ако се обе стране посвећено врате процесу“.
И заиста, свој допринос значајном напретку у дијалогу Американци су преко својих штићеника у Приштини – а у томе их верно следе и Велика Британија, Немачка, Француска и слични наши пријатељи из Европске уније, и толико о значају Вучићевих добрих односа с Ангелом Меркел или Емануелом Макроном, на пример, којима се толико хвалио и крајње му је време да с тим престане да се (нас) залуђује – значајном су дакле напретку у дијалогу сви они заједно почели да доприносе тако што су му у протекле две недеље задали више везаних удараца који би морали да га убију. Или ће убити нас.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

2 коментара

  1. Sve je jasno kao dan.Resenje je moguce samo na stetu Srbije.Naravno u ovom trenutku.Ili u ovom vremenu.Postoji samo jedan problem za nas a to je nas predsednik.Problem je sto je on verovatno nekome obecao da ce on za svog mandata resiti problem.A kako ,samo na nasu stetu.Zato je takva retorika ili demagogija njega nedopustiva nekakvom stranackom lidercicu a nekmo li predsedniku drzave.Nemoguce je ostati ravnodusan na negovi izljave.Mene muci i drugi problem.Ko bira naseg predsednika i ako ga Srbi boraju (ili drugi koji zive u Srbiji)kako je moguce sa 20% birackog tela voditi tako samouverenu politiku.I kome su upucene poruke da ga ne interesuju protesti.One svakako nisu uperene ka opoziciji jer ona ne postoji.Pre ce biti da su upuceni nekima drugima ili bolje receno vecinskoj Srbiji.




    8



    2
  2. Verica Dedovic Vuletic

    Zasto Vucic nece da pozove Putina?




    6



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *