Почетна / Друштво / Рат на пољу колективне свести

Рат на пољу колективне свести

Пише Зоран Чворовић

Како је етноинжењеринг који је Беч спроводио у Галицији, обликујући посебан украјински идентитет, послужио као образац хрватској међуратној политици која је на подручјима Црне Горе, Македоније, Војводине и Босне и Херцеговине стварала од тамошњих Срба посебне етничке скупине

Бројне чињенице показују да је класични и хибридни рат који западна цивилизација већ више векова води против православног српског и руског народа ушао у завршну фазу. При томе, несразмера која постоји између степена ангажованости Запада на руском и српском фронту и очигледне идејне и управљачке кризе у којој се нашла западна цивилизација, јасно показује да српска и руска стратегија одбране не може да почива на пукој нади да ће непријатељ услед духовно-историјске потрошености једноставно сам упасти у колапс.

КОБАН ПРОЦЕС Пошто се хибридни рат води на пољу колективне свести једног народа, успех у борби зависи директно од умешности непријатеља да у колективној свести једног народа инсталира нове појмове и вредносне стереотипе. Како је циљ сваког рата уништење непријатељске живе силе, у хибридном рату се непријатељска војна сила избацује из строја тиме што се пропагандним средствима разара јединствени национални организам, а у оквиру његових завичајно-географских посебности се помоћу метода етноинжењеринга формира непријатељски фронт нових конвертитских псеудонација.
Имајући то у виду, необјашњива је инфантилна лакоћа, најчешће проузрокована погубним југословенским и совјетским наслеђем националног самоодрицања, са којом Срби и Руси у свакодневној комуникацији обострано дају легитимитет лажним нацијама какве су црногорска и украјинска. Процес однарођивања који се деценијама спроводи у Црној Гори и Малорусији (тзв. Украјина), а који је у последњих неколико година достигао врхунац, посебно је кобан за два народа јер се ради о територијама на којима се формирала средњовековна српска и руска државност. Ова историјска сличност није једино што повезује вештачки украјински и црногорски национални идентитет. Мада се Србима украјински конвертитски идентитет, пошто га искључиво посматрају из угла галицијског унијатства, чини најближим идентитету покатоличених Срба западне Херцеговине, историја његовог обликовања показује употребу истих оних пропагандно-психолошких средстава и идеoлошког материјала који су коришћени и при стварању посебног црногорског националног идентитета.
Као што се идеологија црногорских федералиста заснивала на тези да је историјски развитак направио код Црногораца и Србијанаца „неједнаке менталне склопове“, па је услед тога Црногорцима „вјечна борба за слободу дала нов лик“, а Србијанцима „ропство прошарало лик“, на истим антиномијским премисама је почев од 1848. године стваран украјински идентитет.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Један коментар

  1. Vazan clanak koji otvara poneke nove vidike u proucavanju procesa vestackih etnogeneza.

    Pozelimo da autor nastavi svoja istrazivanja na ovom polju, cije razumevanje je bitno za opstanak pravoslavlja i slovenstva u 21 veku.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *