Почетна / Култура / Први светски рат у савременом српском роману: Да нисмо нешто заборавили?

Први светски рат у савременом српском роману: Да нисмо нешто заборавили?

Пише Весна Тријић

Поетику нових романа о Великом рату данас не контролишу писци већ тржиште, фамозни закон понуде и потражње. Јубилеји попут овог, пригодним романима обезбеђују априорно похвалан третман, илузију да су битни и потребни, какву-такву културну егзистенцију. Резултати су – отужни

Током последњих пет-шест година, док је обележавано столеће од Првог светског рата, српска књижевност је добила преко десет нових романа на ту тему. Када се узме у обзир да их је у читавом претходном веку било тек нешто више од двадесет, постаје јасно да поетику ове књижевне врсте данас не контролишу писци већ тржиште, фамозни закон понуде и потражње. Јубилеји попут овог, пригодним романима обезбеђују априорно похвалан третман, илузију да су битни и потребни, какву-такву културну егзистенцију. Резултати су – отужни: једино је 2014, на век од атентата, писано о Гаврилу Принципу, док је стогодишњицу Уједињења, 2018, сачекало (бар) један-два-три романа о стварању Југославије; савршени тајминг је, наравно, праћен реториком о неговању културе сећања, издашно… Пригодност није у природи велике уметности, али може да буде у природи опортунизма.

ИЗБОРИ И ЗНАЧЕЊА Први светски рат је, из перспективе српске традиције, у чијем је средишту свесна војничка жртва за слободу, нарочито тешка и осетљива тема: свака њена нова интерпретација подразумева одређивање према систему вредности који је из ње проистекао, ако не и декларисање аутора о избору између земаљског и небеског царства; она је таква данас можда и више, јер су представе о смислу српске историје пољуљане. Због тога је контекст рецепције ових романа у ствари афективан, на прагу неке колективне хипнозе или несвестице.
У том светлу се, онда, боље види шта стоји иза тематских карактеристика пригодне књижевности: она је ту да, након историјске катаклизме, проветри сећања, надува оно што се испумпало и усмери га на прави пут; њена мисија је сасвим конкретна, политичка. То значи да се циљеви пригодних романа троше у примарном кругу рецепције: потребно је формулисати једноставна и недвосмислена значења и уписати их у јавну свест. Та значења, међутим, нису нова, већ увезена из медијско-политичког дискурса, којем књижевност почиње да служи или да га допуњава; потреба за уметничким транспоновањем историјских садржаја бледи, јер интелектуална захтевност књижевног дела више није пожељна особина; оно је све даље од уметности, а све ближе агресивном политичком трешу. Стога и питање да ли смо са овим таласом пригодних романа заиста добили уметничка виђења рата или тек његове политички стереотипне конкретизације, на чијем би једном крају била Атанацковићева Лузитанија, а на супротном Године врана Синише Ковачевића, засад остаје отворено; једино је Лагер Љубомира Кораћевића писан са, у наше време, дирљивом вером у књижевност.
Чему су, онда, послужили ови пригодни српски романи?

ИДЕОЛОШКИ КЉУЧ Већина их је усклађена с колективним сећањем: у њима се, с носталгијом и хумором, приповеда о подвизима српских сељака – ратника, који јуришају на далеко моћнијег непријатеља, идеализују се њихов војнички морал, друштвени односи и поглед на свет. Удео српских војника у херојској димензији постојања је потпун, мученички: иако су из рата изашли као победници, земаљском правдом није им узвраћено, а у нову државу срљају наивно, као овце на клање. Чињеница је, такође, да се у овим романима само актуализују већ позната значења – из Српске трилогије, Времена смрти и Књиге о Милутину; у њима нема специфичности историјског тренутка у којем су настали; идеолошки репрезентативан је у том погледу Гвоздени пук Дарка Николића а уметнички најуспелије су споменуте Године врана Синише Ковачевића.
На другој страни су Гаталичин Велики рат и Атанацковићева Лузитанија, у чијој тематизацији Првог светског рата нема ни повлашћености ни посебности српског искуства. Како ли им је то уопште пошло за руком, питаће се ко… У првом кораку, награђени српски писци су проширили хоризонте романескне радње до европских размера, у којима српско национално искуство, са свим својим жртвама, губи и на важности и на видљивости; у другом кораку, наш војник је у страдању изједначен са аустроугарским, што значи и да је разлика између одбрамбеног и освајачког рата прећутана или порекнута: оба су подједнако грозна и – непотребна (?!); у трећем кораку, који је Атанацковић пружио даље од Гаталице, изнете су тврдње да је српски национални наратив заснован на глупостима, а да је супротстављање надмоћном непријатељу трагикомично шепурење.
Важно је овом приликом нагласити да иако романа у овом идеолошком кључу има мање, то не значи да су они израз мањинског или аутсајдерског погледа на свет: и Гаталица и Атанацковић су за ова своја дела добили по Нинову награду коју, подсетимо, однедавно и држава суфинансира, што значи да су њихова залагања (институционално) препозната, подржана и промовисана као узор српској култури. Из перспективе велике уметности, међутим, то није битно: значи да су аутори пристали на правац политичке прогресије и ништа више.
У овој подели није до краја јасно једино место Владушићевог Великог јуриша, идеолошки амбивалентног романа за децу старију од петнаест година: у њему су традиционални садржаји националне егзистенције, са оклеветаним јунаком у средишту, пропуштени кроз матрице америчке поп-културе; како те матрице, наравно, нису без своје идеологије – посреди је идеологија глобализма, чији је задатак да неутралише аутентичност појединачних националних култура – оне су одиграле улогу Тројанског коња, који је, уведен у српски епски свет, изнутра почео да га разара на експлицитне сцене насиља и секса. Као последица тога се у улози прототипа српског јунака нашао – Ахил, који је под зидинама Троје био освајачки војник, бесан и супериорно наоружан (бесмртношћу).
Једино би, међутим, Хектор, који надмоћном непријатељу на мегдан излази мирно, да би бранио кућни праг, знајући да ће погинути, и који је после смрти страшно био скрнављен, могао да буде оличење судбинске позиције српског војника у овом а изгледа и у свим осталим ратовима…
Ма како се непомирљивима чиниле идеолошке супротности међу романима из овог тематског круга, чињеница је, ипак, да су оне само површинске: у заједничкој културолошкој основи налази се фрустрирајуће историјско искуство, сумња да за Србе на хоризонту глобализованог света уопште има будућности, несигурност у погледу сопственог идентитета и на различите начине манифестовано осећање националне инфериорности.

УЗМИЦАЊЕ И – МАНИПУЛАЦИЈА Ни у једном од ових историјских романа нема озбиљног покушаја да се епохалне дилеме дефинишу, да се са историјском судбином народа суочи, да се сопствена идеолошка полазишта расветле. Такво узмицање, међутим, није бесциљно – оно погодује манипулацијама разних врста: да се политички тренутак поистовети са смислом историје, а ослободилачки рат са освајачким, да се идеолошка свест потура као етос, а канцеларијски милитаризам као родољубље. У суштини, сви ови романи су засновани на ескапизму; разликују се само предложени правци за бекство: ка миту о српској жртви за добробит човечанства, у покушају присвајања заслуга предака без икакве саморефлексије, или ка миту о Европи као друштву благостања и вечитог мира, на путу до којег би по прецима требало газити. Ништа од тога, међутим, не приличи ни великим народима ни виталним културама.
Могуће је данас, на таласу опште банализације, са историјским садржајима учинити било шта: упорно их сводити на сцену у којој српски ратник, млад и леп, пушта сузу на врху Кајмакчалана и у истом тренутку, наравно, гине, божићну сламу у Саборној цркви прострти још пре Светог Луке и литургију називати мисом, што је случај из Великог рата, или посезати за ретко виђеним примером политичког кича, као на почетку Лузитаније, где мајор Гавриловић очински саветује браниоце Београда да се ману униформе и да ће свом народу најбоље служити ако изуче школе и створе породице…
Призива све то у сећање Путникову циглану Р. Б. Марковића, чини се јединог српског романописца који не хаје како ће бити схваћен, у којој Крлежа на попришту Колубарске битке врши нужду; и додаје онда Књижевник, јер без таквог додавања не би било велике уметности, да и Ћелијанци имају обичај да се некадашњим рововима на исти начин служе, али да им то не смета да у њима и задушне свеће припаљују, „брез разликовања барјака и вере“; такви смо ми, Срби…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *