Почетна / Култура / Први светски рат у савременом српском роману: Да нисмо нешто заборавили?

Први светски рат у савременом српском роману: Да нисмо нешто заборавили?

Пише Весна Тријић

Поетику нових романа о Великом рату данас не контролишу писци већ тржиште, фамозни закон понуде и потражње. Јубилеји попут овог, пригодним романима обезбеђују априорно похвалан третман, илузију да су битни и потребни, какву-такву културну егзистенцију. Резултати су – отужни

Током последњих пет-шест година, док је обележавано столеће од Првог светског рата, српска књижевност је добила преко десет нових романа на ту тему. Када се узме у обзир да их је у читавом претходном веку било тек нешто више од двадесет, постаје јасно да поетику ове књижевне врсте данас не контролишу писци већ тржиште, фамозни закон понуде и потражње. Јубилеји попут овог, пригодним романима обезбеђују априорно похвалан третман, илузију да су битни и потребни, какву-такву културну егзистенцију. Резултати су – отужни: једино је 2014, на век од атентата, писано о Гаврилу Принципу, док је стогодишњицу Уједињења, 2018, сачекало (бар) један-два-три романа о стварању Југославије; савршени тајминг је, наравно, праћен реториком о неговању културе сећања, издашно… Пригодност није у природи велике уметности, али може да буде у природи опортунизма.

ИЗБОРИ И ЗНАЧЕЊА Први светски рат је, из перспективе српске традиције, у чијем је средишту свесна војничка жртва за слободу, нарочито тешка и осетљива тема: свака њена нова интерпретација подразумева одређивање према систему вредности који је из ње проистекао, ако не и декларисање аутора о избору између земаљског и небеског царства; она је таква данас можда и више, јер су представе о смислу српске историје пољуљане. Због тога је контекст рецепције ових романа у ствари афективан, на прагу неке колективне хипнозе или несвестице.
У том светлу се, онда, боље види шта стоји иза тематских карактеристика пригодне књижевности: она је ту да, након историјске катаклизме, проветри сећања, надува оно што се испумпало и усмери га на прави пут; њена мисија је сасвим конкретна, политичка. То значи да се циљеви пригодних романа троше у примарном кругу рецепције: потребно је формулисати једноставна и недвосмислена значења и уписати их у јавну свест. Та значења, међутим, нису нова, већ увезена из медијско-политичког дискурса, којем књижевност почиње да служи или да га допуњава; потреба за уметничким транспоновањем историјских садржаја бледи, јер интелектуална захтевност књижевног дела више није пожељна особина; оно је све даље од уметности, а све ближе агресивном политичком трешу. Стога и питање да ли смо са овим таласом пригодних романа заиста добили уметничка виђења рата или тек његове политички стереотипне конкретизације, на чијем би једном крају била Атанацковићева Лузитанија, а на супротном Године врана Синише Ковачевића, засад остаје отворено; једино је Лагер Љубомира Кораћевића писан са, у наше време, дирљивом вером у књижевност.
Чему су, онда, послужили ови пригодни српски романи?

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *