Почетна / Култура / Прелест нихилизма

Прелест нихилизма

Премда у православном предању означава темељно неразликовање божје благодати од (само)обмане, прелест у наслову овог романа представља уверење да је могуће одржати егзистенцију под контролом ега који се манифестује у најгорем од свих цинизама – прихватању пада као особеној радости

Понекад је потребно сагледати свет из унутрашње перспективе, па да се човеку све распе. Понекад, довољна је једна чаша или макар јасан наговештај онога шта од многих чаша долази, и такође ће се све расути. A шта ако истина о свету захтева чашу? Онда имамо посла са књижевним стереотипом, са нечим што је већ прочитано, још у романтизму. То, међутим, не мења унутрашњу слику света, ништавило које се разоткрива изнова и изнова, упркос пређашњим књижевним искуствима које неретко отписујемо као већ виђена, док нихилистичко лице стварности увек бива поново проживљено.
О том осећању и искуству, али превасходно о гордости која га прати Филип Грбић је написао роман. Помало неочекивано, можда и пребрзо за аутора који је овенчан Наградом „Милош Црњански“ за Руминације о предстојећој катастрофи, објављене годину дана раније, тек нови роман је ту. За читаоце Руминација (о којима је у Печату већ било речи) Прелест доноси сличан амбијент: пропали брак, алкохол, дроге и оргијастички секс, депресивно-манична стања, постављање крајњих питања смисла живота, друштва, цивилизације … али овога пута као израз аутентичног очаја главног лика, професора филозофије Максима Туманова.
Приповедач-јунак у причу нас уводи непосредно, самоубиством бившег пријатеља. Овај драстични чин, међутим, непрекидно бива заоденут различитим наративизацијама, покушајима да се уцелови у одређену причу која би пронашла разлог. Истовремено, док тај разлог постепено бива преобликован у осећање кривице, а затим у равнодушност и цинизам, открива се унутрашње, располућено биће Максима Туманова. Још од студентских дана усмерен на негацију постојећих оквира живота, овај гимназијски професор као да је преко воље постао супруг и запослен „човек“, што у комбинацији са готово извесном немогућношћу проширења породице читаву његову биографију на један мах враћа уназад. Тешка пијанства уз дроге, у гротескно апсолутизованим ситуацијама, обликују један пренаглашен приказ аутодеструкције, у којем се примећују утицаји Достојевског и Уелбека, што у пракси подразумева да се у овом роману о крајњим питањима смисла приповеда кроз описе сасвим крајњих стања људскости.
Заплет, међутим, на једном дубљем нивоу открива архетипску подлогу. На пропали брак нису само надовезане регресије на анимално стање већ и сасвим неочекивано нежељено очинство, као изненадни рецидив не тако давних, али добро потиснутих искустава. Иако сижејно овај обрт може подсетити на жанровску, и то лакожанровску литературу, у Прелести овај сусрет функционише као груб тест унутрашњег ништавила протагонисте: иако прихвата, а на моменте и ужива у улози оца, ни сама фигура детета нема ту снагу промене, премда доприноси његовом одсудном паду.
Међутим, у Максиму Туманову последња бива сломљена његова способност да попут јунака Записа из подземља и свој најгори пад заодене у рухо сујетног покајања. Јер ту је кључ наслова: прелест, премда у православном предању означава темељно неразликовање божје благодати од (само)обмане, овде представља уверење да је могуће одржати егзистенцију под контролом ега који се манифестује у најгорем од свих цинизама – прихватању пада као особеној радости. Јунакове пијане јеремијаде које га ослобађају од одговорности закономерно га воде ка слому, односно једној од познатијих београдских клиника за одвикавање од болести зависности. Тек ту, ослобођен друштва, ослобођен брака, лишен очинске улоге услед апсолутног бродолома овог искуства, Максим Туманов коначно постаје оно што је препознавао у свету – празнина уоквирена порозном формом.
Овако апстрахован, заплет романа носи у себи известан концепт који, поред друштвено-генерацијског, има и одређени филозофски потенцијал, у оном смислу у којем се превладавање хедонизма укршта с надвладавањем нихилизма. Дубина хедонистичког понора отуда на појавном нивоу одговара свесно прихваћеном нихилизму протагонисте, што на концу представља ону последњу обману, најскупље плаћену. Тек на овом плану текста коначни преокрети (карактеристични за Достојевског) постају оправдани, и читава романескна грађевина функционише као пренаглашена слика савремености која управо том пренаглашеношћу оглашава ново откриће прастаре истине. Подједнако далека од конвенционалности, као и од конвенционалне побуне против конвенционалности, синтеза човека и света постаје могућа тек када се, да цитирамо јунаков алтер-его, препозна „лепота која је старија и од тебе и од мене и од целог овог света“ којој се треба препустити.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *