Почетна / Србија / Паметнија посла

Паметнија посла

Да ли је Хашим Тачи пред Атлантским саветом потврдио оптужбу Рамуша Харадинаја из „Вашингтон поста“ о „опсценој понуди“ да ће „Србија признати Косово ако јој дамо део наше територије“?

Сукоб премијера и председника самозваног Косова, Рамуша Харадинаја и Хашима Тачија, из само једног али зато кључног разлога пренео се на ону страну Атлантика а колатерална штета њиховог сукоба – ако је наравно веровати тврдњама за којима су обојица у том сукобу посегли као за оружјем, иначе, њиховом омиљеном средству изражавања и убеђивања – могао би да постане председник Србије Александар Вучић.

ВАШИНГТОН ПОСТ Сукоб Харадинаја и Тачија, елем, пренео се у Сједињене Америчке Државе када је Тачи тамо одлетео да се састане с америчким државним секретаром Мајком Помпеом, саветником америчког председника за националну безбедност Џоном Болтоном, бившим председником САД Џорџом Бушом Млађим, сенаторима Марком Рубиом, Бобом Менендезом, Геријем Петерсом и Џонијем Ернстом, и, нимало неважно, с председницом Херитиџ фондације Кеј Колс Џејмс, а Херитиџ фондација слови за тинк-тенк близак актуелном председнику САД Доналду Трампу („Доналд Трамп и многи републикански конгресмени обећали су да ће исушити мочвару. А Херитиџ је ту управо да би им у томе помогао!“, поручује ова фондација), али и са Дејмоном Вилсоном, извршним потпредседником Атлантског савета, моћне организације која окупља сав крем те вашингтонске мочваре.
Овом, мора се то приметити, импресивном списку Тачијевих саговорника у САД Рамуш Харадинај одговорио је својим ауторским текстом у „Вашингтон посту“, објављеним, а очигледно и темпираним да буде објављен, баш усред боравка председника Косова у САД, 28. новембра.
Овај текст, под насловом „Косовски премијер: Нећемо прихватити српско нарушавање нашег суверенитета“, само ће недовољно пажљивим читаоцима деловати као да је уперен једино против Србије.
Другим речима: наравно да јесте уперен против Србије јер се ништа друго од њега и не очекује нити је он за то способан, али није Србију Харадинај у „Вашингтон посту“ толико гађао да би погодио нас него да би погодио Хашима Тачија све и ако га ни речју није споменуо.
Оно што јесте споменуо, и у чему се састоји поента његовог текста – а поенте, упркос аутору и његовој способности да употребљава речи када пише, заиста има – јесте његово противљење подели Косова, илити разграничењу, илити замени територија, а у склопу тога и (неизговорено) противљење Хашиму Тачију јер „има неких који би желели да се Косово упусти у такозвано ’мирно’ етничко чишћење на Балкану“, а „као премијер ове земље, никада нећу подржати такву трговину“.
При чему би, тврди даље Харадинај, оваква трговина „успоставила опасан преседан који би дестабилизовао читав Балкан“, а уз то је све ово заправо малигна руска подвала будући да „нам је председник Србије Александар Вучић, подржан од стране Русије, упутио опсцену понуду: Србија ће признати Косово ако јој дамо део наше територије“. Те су, логично, и они који у том прегнућу саучествују – дакле, Хашим Тачи – у ствари руски агенти или пак само њихови корисни идиоти.

АТЛАНТСКИ САВЕТ Харадинајев текст је, рекосмо, објављен 28. новембра, а Харадинају је Тачи одговорио два дана касније, 30. новембра, приликом наступа у Атлантском савету.
Као што Харадинај није споменуо Тачија, али га је искритиковао, тако ни Тачи није споменуо Харадинаја, али се обратио њему директно и елоквентно.
На пример: „Чуо сам да неки спомињу мирно етничко чишћење. То је будалаштина.“
Такође, у погледу оптужбе о стварању опасног преседана, односно, како се изразио захваљујући својој ерудицији по којој је и постао познат широм света а поготово органима гоњења, о могућности отварања балканске Пандорине кутије: „Случај Косова неће ни отворити ни затворити Пандорину кутију. Пандорина кутија већ је отворена, а ово ће, заправо, успоставити добар преседан. Договор између Косова и Србије помоћи ће затварању Пандорине кутије на Западном Балкану, и нико не може да успоставља паралеле између Косова и Босне.“
Штавише, када је реч о најстрашнијој од Харадинајевих оптужби, да је у питању руска завера у којој и сам учествује, Тачи је изричит: „На геостратешком нивоу, ово би била победа за западне демократије. Утицај незападних сила у региону биће поништен. Све земље на Балкану ће напокон бити на курсу према Западу.“
Тако да нема много места сумњи да се два главна косовска боса јесу сукобила наочиглед надлежне вашингтонске публике. Зашто? То је макар јасно: да би придобили њену наклоност и, такорећи, купили њену подршку. У томе уосталом и лежи једини али зато кључан разлог што је њихов сукоб овако ескалирао баш док је Хашим Тачи боравио у САД а и Рамуш Харадинај путем „Вашингтон поста“.
И то би, та борба Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја за америчку подршку, била само њихов проблем који може тек да нас разоноди – обојица су, на крају крајева, сагласни у очекивању да ће договор са Србијом, Харадинајевим речима које од речи до речи понавља и Хашим Тачи, „резултирати признањем Косова од стране Србије, уласком у Уједињене нације и брзим путем ка чланству у ЕУ и НАТО“, што ће рећи да суштинске разлике међу њима нема – само да ова борба Харадинаја против Тачија (и обрнуто) за америчку наклоност аутоматски не значи и борбу за задобијање америчке подршке за једно или друго понуђено решење питања које нас се тиче директно.

ВУЧИЋЕВА ПОНУДА? А то нас пак доводи до, за нас у Србији, најважнијег питања које је из овог препуцавања Рамуша Харадинаја и Хашима Тачија проистекло, ето, колатерално.
Понављамо, Харадинај је у „Вашингтон посту“ устврдио изричито: „Српски председник Александар Вучић, подржан од стране Русије, упутио нам је опсцену понуду: Србија ће признати Косово ако јој дамо део наше територије.“
Уколико је то заиста учинио, скоро да на то и не треба подсећати, председник Србије прекршио је Устав Србије директно. И његову преамбулу која каже да је „Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије“ који „има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије“ и „из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима“, и члан 8 Устава који каже да је „територија Републике Србије јединствена и недељива“, и члан 182 у коме је одређено да „Република Србија има Аутономну покрајину Војводину и Аутономну покрајину Косово и Метохија. Суштинска аутономија Аутономне покрајине Косово и Метохија уредиће се посебним законом који се односи по поступку предвиђеном за промену Устава“, и председничку заклетву која, члан 114, наводи: „Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део…“
С једне стране, разуме се, Рамушу Харадинају се и не сме и не може веровати на реч. С друге стране, међутим, с обзиром на функцију на којој се злосрећним стицајем несрећних околности Харадинај налази, јасно је да је он у позицији, у сваком случају бољој него што је било ко од нас, да може да зна о чему се у Бриселу и на другим местима разговара иза чврсто затворених врата. Тако да је његову тврдњу немогуће априори одбацити.
О томе колико је његова оптужба вредна пажње све и ако је неистинита, уосталом, говори већ и чињеница да је амбасадор Русије у Србији Александар Чепурин нашао за сходно да је прокоментарише, то јест у оном делу који се односи на његову земљу, рекавши да је то „по форми карикатура, а по садржају апсурд“.
Иако је много п(р)озванији да се одреди према тврдњи Рамуша Харадинаја од Александра Чепурина, Александар Вучић тако нешто није учинио, него је само лаконски рекао: „Шта хоћете да кажем, да демантујем Рамуша Харадинаја? Имам паметнија посла.“

ТАЧИЈЕВ ОПИС ДОГОВОРА Проблем с изостанком јасног Вучићевог демантија Харадинајеве тврдње – колико је заиста тешко рећи да то није истина, а било би сасвим довољно да је само то изговорио – утолико је већи што је, у споменутом обраћању Атлантском савету, и Хашим Тачи, тек донекле увијено, наговестио да с Вучићем разговара управо о ономе што Харадинај критикује.
„Косово и Србија“, рекао је Тачи, „покушавају да пронађу коначни мировни споразум. Истражујемо могуће, изводљиве идеје“, а „део овог (свеобухватног) договора, где две државе признају једна другу, треба да буде и исцртавање границе између две земље“, односно „то ће бити само једна од тема свеобухватног споразума. Али нађите ми пример где су две земље направиле мировни договор без дефинисања границе. Ми у томе нисмо изузетак.“
При чему, уверен је Тачи, „до сада је жеља за миром била више унилатерална. Имали смо прилику у Рамбујеу, али Србија није потписала споразум, имали смо прилику у Бечу (Ахтисаријеви преговори), али поново Србија није прихватила договор, и тек сада се обе стране чине спремне и вољне да дођу до договора“.
А шеф српске дипломатије Ивица Дачић, на све то, ових дана каже: „Идеја о разграничењу Срба и Албанаца је једина конкретна иницијатива у оптицају. Она није стављена у страну, напротив.“
Да ли та идеја о разграничењу Срба и Албанаца, о којој дакле, свако на свој начин, говоре и Харадинај, и Тачи и Дачић, подразумева и српско признавање Косова? Што ће аутоматски отворити могућност за легално стварање „Велике Албаније“ и прогон свих Срба који се нађу у њеним оквирима, о судбини Високих Дечана или Пећке патријаршије да и не говоримо. Да ли је управо такву непристојну понуду Београд упутио Приштини, као што тврди Рамуш Харадинај? Да ли је то цена спремности Београда да сада прихвати оно што није било прихватљиво ни у Рамбујеу ни у Бечу? Или пак ни Тачи ни Харадинај нису добро разумели оно што су чули на српском језику?
Тек, једно је сигурно. Ми, српска јавност, сад немамо паметнија посла него да инсистирамо на јасном одговору на ова питања. И актуелна власт је дужна да тај одговор пружи народу, јер, „сувереност потиче од грађана“ и „ниједан државни орган, политичка организација, група или појединац не може присвојити сувереност од грађана“. Тако, макар, каже Устав Србије, члан 2…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *