ОНО ШТО БИТИ НЕ МОЖЕ

Да ли је упутно Нову годину дочекивати уз поруку, сажету колико и истиниту: минула година била је тешка, али ће ова у коју улазимо бити још тежа! Или, у духу правила која уче да је о празницима то оправдано, одложити суочавање с проблемима и предстојећим судбинским раскршћима од којих зебемо?
Будући да колективна предосећања није мудро ни у празновању превиђати, и имајући у виду да садржај овог броја Печата упозорава на преломна времена којима идемо у сусрет, опредељујемо се за суочавање са чињеницама неумотаним у заводљива празнична паковања. Тим пре што су Србији, уместо новогодишњих честитки какве у ово доба године размењује нормалан свет, стигла писма нимало обећавајућег садржаја. Оно које је потписао Доналд Трамп посебно заокупља пажњу. Обраћањем Вашингтона српском председнику, Србији се наиме нуди „некакав ’Дејтон 2’”. У тексту који објављујемо, Миломир Степић упозорава: Писмо председника САД адресирано је на председника Србије, мада нема сумње да је упућено свим Србима. Њиме се Србима ставља до знања оно што су ионако наслућивали. Зашто да му се не верује када ту пише да „улазимо у завршну фазу споразума са Косовом“, да би требало донети одлуке „које би задовољиле интересе обеју земаља“. Посебно су обеспокојавајуће речи које у писмо најављују журбу: „споразум између Србије и Косова је надохват руке“.
Печатови аутори одговарају на питање због чега споразум, премда надохват, није за Србију добро решење: његово би прихватање фактички значило да своју судбину стављамо у руке оних који се нису показали као наши пријатељи већ су нам, као кључни чинилац комадања нашег национално-државног простора, нанели огромну националну штету!
Међу упућенијим читачима Трамповог писма, још је одређенији руски политичар Сергеј Железњак: „Председник Доналд Трамп грубо уцењује Србију и председника Александра Вучића, а историјски споразум на којем он инсистира, у случају његове реализације, представљаће националну катастрофу за Србију, јер би извесно уследило распарчавање државе која би се потом претворила у проамерички протекторат.“
Америчко расположење према Србима, огољено у писму о намерама Беле куће, надахњује различите одговоре Београда. Узнемирен, српски председник изјављује: „Не желим да мајке брину да ли ће им деца кад напуне 18 година ићи у ров.“ Јавно се залажући за компромис, посредно дакле и за историјски споразум, Вучић каже: „Суштина је да се договоримо с Албанцима, не могу договор да наметну ни Американци, ни Руси ни Европљани ни нико други, а наравно да је САД на страни Албанаца, јер су признали Косово.“
Упозоравајући, међутим, да је разграничење о којем се и у Србији говори као о спасоносном решењу, према америчком виђењу „само средство, а не циљ“, овдашњи експерти су категорични: за Американце разграничење је разматрање где би границу између Србије и „Косова“ могли померити неколико километара у дубину територије једне или друге стране.
Део домаће јавности, подстакнут овако суморним разматрањима, поставио је питање – да ли је под актуелним условима могућ било какав компромис или само капитулација? Насупрот овој малодушности, а надахнуто необавезујућом лакоћом изрицања смелих жеља, наводе се и захтеви које би српска страна – ако већ приступа споразумевању – морала да испостави Америци, односно међународној заједници. Парадигматичан је у том смислу all inclusive списак који наводи аналитичар Александар Михаиловић, пуковник у пензији. Наводимо део захтева који је репрезентативан за овај преговарачки став: „Као последња понуда би било да међународна заједница плати 50.000 милијарди евра за КиМ и да се изместе све светиње и Срби и други не-Албанци, који то желе, у напуштене делове Србије. У Немачкој је пре 12 година завршена процена свеколиких косметских богатстава (…) 500.000 милијарди евра. Од добијених пара раздужити све дугове, сваком грађанину Србије дати по милион евра, за 15.000 милијарди евра купити злато и осталим парама напунити све фондове и од државе направити Рај на Балкану и у Европи.“
Видимо – под новогодишњом јелком често се нађу и веома смеле идеје. Премда савремена перспектива пуковниковим предлозима лепи етикету анахроних и неозбиљних маштарија, наведени предлози утемељени су у историјским и другим чињеницама, а посебно вреде као предочавање димензија могућих губитака.
Да ли је српски председник имао на уму овај списак и њему сличне када је недавно рекао да „Срби имају максималистичка очекивања“? Рецимо да обзири који тим поводом муче председника Вучића не дотичу косметске Албанце. Они своје жеље – програмско упутство за даље деловање прекоокеанског Деда Мраза – смело моделују.
Приштина, наиме, уз признање „Косова“ тражи (део Споразума?) 22 милијарде евра ратне штете, уз то и пензије, девизну штедњу, преузимање права дистрибуције и наплате електричне енергије, исплату нематеријалне штете за 20.000 „силованих“ жена, преузимање српске националне, духовне и свеколике баштине на КиМ… Овде недостаје Нобел за мир, али…
Пред наведеним претњама, с предосећањима тмурним и увидима јасним, Срби, тачније речено – њихова већина, данас спонтано одговарају у духу Његошеве спокојне колико и претеће поруке – Што год дође, свему сам наредан.
Миломир Степић појашњава: Као припадници незападног света, Срби су излаз потражили у коренима – враћању православној вери и традицији, националној самоспознаји и интересу, балканском духу и „место-развоју“, аутентичном државотворном наслеђу средњовековне и обновљене Србије, те континенталистичком геополитичком идентитету.
Овом запажању додајмо уверење да кроз простор и време стижу спасоносни савети, шапат предака, те да се, и када тога данас нисмо свесни, догађа пренос матрица моћног националног наслеђа.
Парадигматично за ову ситуацију, Његошев наук снажно придржава Андрић, промишљањима чија је актуелност у овом тренутку напросто запањујућа. У есеју посвећеном Владики – трагичном јунаку косовске мисли, а написаном 1935. године, читамо увиде релевантне за ситуацију у освит 2019. године!
„За Његоша је велико и моћно Османлијско Царство било уистину оличење пакла на земљи, оваплоћен принцип Зла са којим му дужност налаже борити се без колебања и помирења, па и без икакве наде на победу. Та борба се води под јединственом, очајничком девизом која личи на апсурд а која је у ствари животна истина сама: Нека буде што бити не може!“
„Нигде“, каже Андрић, „у поезији света ни у судбини народа нисам нашао страшније лозинке. Али без тог самоубилачког апсурда, без тога, да се парадоксално изразимо, позитивног нихилизма, без тога упорног негирања стварности и очевидности, не би била могућа ни акција, ни сама мисао о акцији против зла. И у томе је Његош потпуно израз нашег основног и најдубљег колективног осећања, јер под том девизом, свесно или несвесно, вођене су све наше борбе за ослобођење.“
У сусрет тешкој години Андрићеве речи о борби и њеном смислу упијамо као мелем самопоуздању. Разумемо да је „најстрашнија лозинка“ сама згуснута стварност и овог тренутка националне судбине. Нека буде што бити не може. Савремени трагични јунаци косовске мисли имају судбински попуст: реалну наду у победу. У борби за законите интересе Србије, они имају „само“ Резолуцију 1244, Устав Србије и снажну подршку неколико најмоћнијих светских држава! Имају ли и свест да пред прецима и потомцима управо сада иступају као актери велике судбоносне битке?