ОНО ШТО БИТИ НЕ МОЖЕ

Да ли је упутно Нову годину дочекивати уз поруку, сажету колико и истиниту: минула година била је тешка, али ће ова у коју улазимо бити још тежа! Или, у духу правила која уче да је о празницима то оправдано, одложити суочавање с проблемима и предстојећим судбинским раскршћима од којих зебемо?
Будући да колективна предосећања није мудро ни у празновању превиђати, и имајући у виду да садржај овог броја Печата упозорава на преломна времена којима идемо у сусрет, опредељујемо се за суочавање са чињеницама неумотаним у заводљива празнична паковања. Тим пре што су Србији, уместо новогодишњих честитки какве у ово доба године размењује нормалан свет, стигла писма нимало обећавајућег садржаја. Оно које је потписао Доналд Трамп посебно заокупља пажњу. Обраћањем Вашингтона српском председнику, Србији се наиме нуди „некакав ’Дејтон 2’”. У тексту који објављујемо, Миломир Степић упозорава: Писмо председника САД адресирано је на председника Србије, мада нема сумње да је упућено свим Србима. Њиме се Србима ставља до знања оно што су ионако наслућивали. Зашто да му се не верује када ту пише да „улазимо у завршну фазу споразума са Косовом“, да би требало донети одлуке „које би задовољиле интересе обеју земаља“. Посебно су обеспокојавајуће речи које у писмо најављују журбу: „споразум између Србије и Косова је надохват руке“.
Печатови аутори одговарају на питање због чега споразум, премда надохват, није за Србију добро решење: његово би прихватање фактички значило да своју судбину стављамо у руке оних који се нису показали као наши пријатељи већ су нам, као кључни чинилац комадања нашег национално-државног простора, нанели огромну националну штету!
Међу упућенијим читачима Трамповог писма, још је одређенији руски политичар Сергеј Железњак: „Председник Доналд Трамп грубо уцењује Србију и председника Александра Вучића, а историјски споразум на којем он инсистира, у случају његове реализације, представљаће националну катастрофу за Србију, јер би извесно уследило распарчавање државе која би се потом претворила у проамерички протекторат.“
Америчко расположење према Србима, огољено у писму о намерама Беле куће, надахњује различите одговоре Београда. Узнемирен, српски председник изјављује: „Не желим да мајке брину да ли ће им деца кад напуне 18 година ићи у ров.“ Јавно се залажући за компромис, посредно дакле и за историјски споразум, Вучић каже: „Суштина је да се договоримо с Албанцима, не могу договор да наметну ни Американци, ни Руси ни Европљани ни нико други, а наравно да је САД на страни Албанаца, јер су признали Косово.“
Упозоравајући, међутим, да је разграничење о којем се и у Србији говори као о спасоносном решењу, према америчком виђењу „само средство, а не циљ“, овдашњи експерти су категорични: за Американце разграничење је разматрање где би границу између Србије и „Косова“ могли померити неколико километара у дубину територије једне или друге стране.
Део домаће јавности, подстакнут овако суморним разматрањима, поставио је питање – да ли је под актуелним условима могућ било какав компромис или само капитулација? Насупрот овој малодушности, а надахнуто необавезујућом лакоћом изрицања смелих жеља, наводе се и захтеви које би српска страна – ако већ приступа споразумевању – морала да испостави Америци, односно међународној заједници. Парадигматичан је у том смислу all inclusive списак који наводи аналитичар Александар Михаиловић, пуковник у пензији. Наводимо део захтева који је репрезентативан за овај преговарачки став: „Као последња понуда би било да међународна заједница плати 50.000 милијарди евра за КиМ и да се изместе све светиње и Срби и други не-Албанци, који то желе, у напуштене делове Србије. У Немачкој је пре 12 година завршена процена свеколиких косметских богатстава (…) 500.000 милијарди евра. Од добијених пара раздужити све дугове, сваком грађанину Србије дати по милион евра, за 15.000 милијарди евра купити злато и осталим парама напунити све фондове и од државе направити Рај на Балкану и у Европи.“
Видимо – под новогодишњом јелком често се нађу и веома смеле идеје. Премда савремена перспектива пуковниковим предлозима лепи етикету анахроних и неозбиљних маштарија, наведени предлози утемељени су у историјским и другим чињеницама, а посебно вреде као предочавање димензија могућих губитака.
Да ли је српски председник имао на уму овај списак и њему сличне када је недавно рекао да „Срби имају максималистичка очекивања“? Рецимо да обзири који тим поводом муче председника Вучића не дотичу косметске Албанце. Они своје жеље – програмско упутство за даље деловање прекоокеанског Деда Мраза – смело моделују.
Приштина, наиме, уз признање „Косова“ тражи (део Споразума?) 22 милијарде евра ратне штете, уз то и пензије, девизну штедњу, преузимање права дистрибуције и наплате електричне енергије, исплату нематеријалне штете за 20.000 „силованих“ жена, преузимање српске националне, духовне и свеколике баштине на КиМ… Овде недостаје Нобел за мир, али…
Пред наведеним претњама, с предосећањима тмурним и увидима јасним, Срби, тачније речено – њихова већина, данас спонтано одговарају у духу Његошеве спокојне колико и претеће поруке – Што год дође, свему сам наредан.
Миломир Степић појашњава: Као припадници незападног света, Срби су излаз потражили у коренима – враћању православној вери и традицији, националној самоспознаји и интересу, балканском духу и „место-развоју“, аутентичном државотворном наслеђу средњовековне и обновљене Србије, те континенталистичком геополитичком идентитету.
Овом запажању додајмо уверење да кроз простор и време стижу спасоносни савети, шапат предака, те да се, и када тога данас нисмо свесни, догађа пренос матрица моћног националног наслеђа.
Парадигматично за ову ситуацију, Његошев наук снажно придржава Андрић, промишљањима чија је актуелност у овом тренутку напросто запањујућа. У есеју посвећеном Владики – трагичном јунаку косовске мисли, а написаном 1935. године, читамо увиде релевантне за ситуацију у освит 2019. године!
„За Његоша је велико и моћно Османлијско Царство било уистину оличење пакла на земљи, оваплоћен принцип Зла са којим му дужност налаже борити се без колебања и помирења, па и без икакве наде на победу. Та борба се води под јединственом, очајничком девизом која личи на апсурд а која је у ствари животна истина сама: Нека буде што бити не може!“
„Нигде“, каже Андрић, „у поезији света ни у судбини народа нисам нашао страшније лозинке. Али без тог самоубилачког апсурда, без тога, да се парадоксално изразимо, позитивног нихилизма, без тога упорног негирања стварности и очевидности, не би била могућа ни акција, ни сама мисао о акцији против зла. И у томе је Његош потпуно израз нашег основног и најдубљег колективног осећања, јер под том девизом, свесно или несвесно, вођене су све наше борбе за ослобођење.“
У сусрет тешкој години Андрићеве речи о борби и њеном смислу упијамо као мелем самопоуздању. Разумемо да је „најстрашнија лозинка“ сама згуснута стварност и овог тренутка националне судбине. Нека буде што бити не може. Савремени трагични јунаци косовске мисли имају судбински попуст: реалну наду у победу. У борби за законите интересе Србије, они имају „само“ Резолуцију 1244, Устав Србије и снажну подршку неколико најмоћнијих светских држава! Имају ли и свест да пред прецима и потомцима управо сада иступају као актери велике судбоносне битке?

2 коментара

  1. unutrašnji dijalog.r.j.

    PEČAT nedeljnik, najbolji časopis za debate po svim društveno-političkim pitanjima
    Srećna Nova godina!

    Vučić se javno zalaže za (istorijski) KOMPROMIS: “Suština je da se dogovorimo s Albancima, ne mogu dogovor da nametnu ni Amerikanci, ni Rusi, Ni Evropa…?”.
    — Prvo, šta je šestogodišnji Briselski sporazum nego dogovor-kompromis Srba i Albanaca, čitaj Vučića i Tačija: Kosovo teritorijalno dobilo-zaokružilo državu; — — Drugo, Vučić jedno priča za srpsku javnost ali sve radi po zahtevima Albanaca-Amerike i (veleizdajničkog) Briselskog sporazuma;
    — Treće, Vučić je od pre godinu dana, sa približavanjem finalizacije Briselskog sporazuma, užurbano krenuo u rešavanje Kosova pronalaženjem OPCIJA: sa DIJALOGA prešao na KOMPROMIS, govorio: Kosovo ima samo jednu tačku Briselskog sporazuma da ispuni dogovore: Da formira ZSO (registrovan u BS 2013 i 2015, sa principima rada, nadležnostima) – po zakonima i Ustavu Kosova koje je dobilo sve atribute države (o tome Vučić ćuti). Kosovo je čekalo finalizaciju i demarkaciju granice prema Srbiji – da Vučić potpiše sveobuhvatni sporazum o nosmalozaciji za ulazak KS u UN:
    — Vučić se nadovezuje (na Tačijev zahtev za demarkaciju) sa zahtevom na (nedefinisano) RAZGRANIČENJE, drugi izraz za demarkaciju granice da se vlasi-Srbi ne dosete. Zbog Vučićevog dvosmislenog-nedefinisanog zahteva za razgraničenje (ne prolazi) tražže se druge opcije: “Korekcija granice, zamena… srpsko za srpsko”, što dovodi do
    — OPCIJE prihvatljivog rešenja “RAZGRANIČENJA sa mogućom korekcijom granice izmedju Srbije i Kosova” od strane SAD-EU-KS… prihvatili Merkelova, Putin – da samo Vučić i Tači (Beograd i Priština) reše istorijski problem Kosova (zna se kako, rešili ga u Briselu: Albanci dobili celu teritoriju Kosovo, a Srbi teritorijalno ništa, i manje od toga: Srbija ima dugoročne obaveze da finansira opstanak kosovskih Srba na Kosovu).

    TO JE za sada zadnja OPCIJA kao KOMPROMIS prihvaćen od velikih sila (Medjunarodne Zajednice) – da se prihvati odgovornost za Nezavisno Kosovo i spasi-abolira Aleksandar Vučić od odgovornosti za potpisivanje veleizdajničkog Briselskog sporazuma!!!

    PREDLOZI da po “proceni” Medjunarodna Zajednica isplati Srbiji 50.000 milijardi… je van pameti – to znači SRBIJA DA PRIMI OTPREMNINU ZA PREDAJU-IZDAJU Kosova i Metohije(!)?
    Srećna Novaa godina!

  2. Vaso Petkovic

    Voditi dijalog sa trgovcima ljudskih organa i zločincima kojima su ruke krvave do ramena od srpske krvi je potpuno suludo i neshvatljivo,pogotovo o onom oko čega razgovora nema !!.Time su oni automatski abolirani od odgovornosti za počinjene zločine ,kao i svi oni koji ih podržavaju i štite.Vanjski dijalog je izgovor za servilno prihvatanje svih ucjena i ponižavanja-praktično ruganje i ismijavanje Srba i njihovih žttava.Dugoročno sluđivanje ima za cilj da se Srbi dobrovoljno odreknu Kosova i Metohije i prihvate sve moguće laži o krivici za natureni rat i propast države sa svim posledicama koje nas nemimovo čekaju.Unutrašnji dijalog je u suštini monolog jednog čovjeka,sračunat tako da se veleizdaja državnih i nacionalnih interesa pripiše čitavom narodu a ne nesposobnim političarima.Đinđić je samo pomenuo da se problem KiM mora odmah riješiti i skidoše mu glavu oni koji su ga na vlast i doveli !Sada ti isti traže da se problem Kosova i Metohije mora hitno riješiti što praktično znači potpunu kapitulaciju.Nije primjerena Negoševa misao-neka bude što biti ne može,već ona druga-oj Kosovo grdno sudilište !!!.Na srpskoj krv i nesreći propale su četiri carevine,danas je na pomolu propast čitavog svijeta !!!.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *