ОДШТЕТА

Поново се ових дана говори о ратној одштети коју би требало да захтева Србија! Одређеније, у децидираној форми се тврди да „Србија треба да тражи одштету за жртве геноцида“! Јавност, навикнуту на узалудност и јаловост свих досадашњих покушаја да се обештете српске жртве ратова и разарања, ова недавно речена порука с насловне стране Политике као да затиче неспремном и збуњеном. Отуда вероватно и ћутање, уз изражену скепсу у ретким јавним коментарима овог захтева потписаног од адвоката Душана Братића, који је ангажован као правни саветник генерала Љубомира Бајића (против генерала се у Загребу води истрага због ракетирања Банских двора, седишта Фрање Туђмана).
Аргументи које адвокат предочава непорециви су. Пред супротстављеним и познатим, циљано искривљеним или „ревидираним“ чињеницама о историјским догађајима који су разорили једну земљу – Југославију, али и њен друштвени, политички и морални поредак, Братићеви наводи делују као правни и етички монолит. Поновимо их, не бисмо ли умањили колективну, на трауматичном искуству стечену, малодушност, и не бисмо ли подсетили колико је, у захтевима за одштету жртвама геноцида, позиција Србије правно, формално и законски чврста и утемељена. Између осталог, Братић сада подсећа да су злочин против мира, дакле примарни и најтежи од свих злочина, управо починила сецесионистичка руководства Словеније и Хрватске. За то нико није одговарао, јер не само да „ниједан словеначки политичар није одговарао за ратне злочине из 1991. године, већ смо сведоци да хрватско правосуђе углавном покушава да брише историју да би на тај начин лаж наметнуло као истину“.
Ова историјска алхемија у Хрвата посебно бива агресивна у интерпретацијама одговорности за злочине које је наводно починила југословенска, односно српска војска. „Намерно се заборавља да је ЈНА била једина легална оружана сила у сувереној држави СФРЈ па су сви напади на њене припаднике и установе представљали терористичке акте и оружану побуну. Не само да су замењене тезе него су замењене и улоге. Србија би требало да постави захтев за накнаду штете свим српским жртвама геноцида, односно њиховим наследницима, као и за одузета добра, верске и друге објекте културе, од НДХ па наовамо“, категоричан је Братић.
Када као парадокс и дрскост без преседана одређује захтев Хрватске да јој наша држава, на име учешћа у финансирању армије, преда део наоружања ЈНА, овај адвокат уједно изриче појмове који складно именују понашање према Србима од стране моћне заједнице западних држава и њихових балканских послушника. Парадокс, лицемерство и дрскост, на Балкану једнако као и ван његових граница, одређују став према српском народу у многим судбински важним ситуацијама, следствено и у разматрањима питања ратне одштете, или одштете за геноцид. Истраге и суђења, аргументи и просуђивања, бивају политички и идеолошки, а не етички и правнички послови. Подсећање на тему ратне одштете и репарација за ратне злочине и разарања, које су током минулих деценија трпели Србија и српски народ у целини, прилика је у којој се транспарентно спознаје насилни поредак модерног света, пре свега – западног. Предаторска и варварска природа сложеног ентитета називаног „међународна заједница“ у оваквим се приликама демонстрира у својој суровој јасноћи. „Међународна заједница у којој живимо није савршена. Она је више политичка него правна заједница и не постоји могућност да правним путем остваримо накнаду штете“, рекао је једном давном приликом професор права Родољуб Етински, коментаришући узалудност покушаја СРЈ која је у априлу 1999. године покренула поступак пред Међународним судом правде (органом Уједињених нација). Тада се овај суд огласио ненадлежним пошто СРЈ није била у то време чланица УН. Етински је подсетио и да је Европски суд за људска права на исти начин одлучио по тужбама за накнаду штете које су му подносиле жртве бомбардовања и њихови сродници, као и да су једнако неуспешно прошли покушаји да се поступци воде пред националним судовима држава које су учествовале у бомбардовању, док поступци пред нашим судовима нису могући јер ту државе уживају судски имунитет.
Нимало охрабрујуће искуство Срба с правдом савременог глобалног поретка до данас је непромењено. Управо смо сведоци да Европски парламент у Резолуцији о Србији захтева да наша држава „призна геноцид у Сребреници, јер неће моћи да уђе у ЕУ“, док се истовремено, под заштитом западних покровитеља, изриче ослобађајућа пресуда Насеру Орићу (Апелационо веће Суда БиХ изрекло је ослобађајућу пресуду Орићу којем је у поновљеном поступку суђено за злочине над српским живљем на подручју Сребренице и Братунца). У такозване анале бешчашћа на овом трагу уписује се и чињеница да нико још није одговарао за злочин у Добровољачкој улици, за Тузланску колону, масовне злочине над Србима у Сарајеву, Мркоњић Граду, Трнову… Док се злочин у Сребреници циљано злоупотребљава, и њиме се неуморно сатанизују Србија и Срби, сада се откривају правила на којима се успоставља, и на којима би требало да почива нови балкански поредак. Политичар из Приштине Енвер Хоџај, наиме, објашњава: „У неколико сам наврата, за време боравка у Хрватској, Македонији и Црној Гори, разговарао са челницима тих држава да оснујемо један пакт који би се супротставио Србији и њеној агресивној политици.“
Хоџај се невешто излануо, па потом своју дипломатску изјаву неуверљиво и демантовао. Али пакт који је поменуо у балканским приликама није новост, штавише, он је матрица према којој се деценијама одвијају догађаји.
Актуелне прилике у Приштини, где косовски премијер Рамуш Харадинај изазивачки поручује високом представнику ЕУ (европском комесару за проширење Јоханесу Хану) да одлука о таксама на робу из Србије може бити укинута тек када Србија призна Косово, показале су сву немоћ Брисела у покушају да власти у Приштини наговори да одблокирају регионалну сарадњу и да се врате дијалогу. Према оценама аналитичара у Београду, крах ауторитета Европске уније на Балкану означио је тако и својеврсни крај читавог бриселског процеса, уз разумну препоруку да „Србија мора да се врати себи“.
Ако је пак јасно да Србија, без одлагања, треба да редефинише своју спољну и унутрашњу политику, упутно је да би исто требало да учини и у домену који се тиче теме о којој овде говоримо: тражења ратне одштете, и одштете за своје жртве које су биле изложене дуготрајној геноцидној политици, а потом и безобзирном правном и другом порицању да је таква политика била, и да и даље реално јесте на снази.
Заједничко безмало свим досадашњим покушајима да Србија и њени грађани добију одштету, односно правичну накнаду за претрпљене велике губитке, није само неуспех у постизању резултата већ и изостајање чврсте друштвене решености и јасно исказане политичке воље званичног Београда да овакве захтеве подржи и да у њима истраје.
Земља која је у агресији НАТО снага претрпела тешке и ненадокнадиве, пре свега људске, губитке, а уз њих- по неким званичним проценама – и укупну штету од 300 милијарди долара, има сва права на надокнаду за претрпљену трагедију. Та права свакако не умањује чињеница да је својеврсни наставак агресије на Србију – у току.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *