НАТО православље

Како дипломатска путовања патријарха Вартоломеја разоткривају праве намере Константинопоља, те да ли у овом случају црквене аспирације иду испред политичких

Географија дипломатије патријарха Вартоломеја и протекла посета Букурешту, чини се, боље и уверљивије говоре о намерама Константинопоља од свих одлука Фанара. Из ове географије лако је уочити да се намере Цариградске патријаршије не исцрпљују у неканонском отимању територија које су под јурисдикцијом других цркава већ се назире још један циљ – припремање терена за политичке аспирације појединих земаља и стварање, за потребе Вашингтона и Брисела, нове осовине западне алијансе – НАТО православља.

СТРАТЕГИЈА ТРГОВИНЕ На позив патријарха румунскога Данила патријарх Вартоломеј и архијереји Цариградске патријаршије боравили су Букурешту како би служили прву литургију у централном патријаршијском храму спасења румунске нације. Овај православни храм, други по величини у свету, освећен је, нимало случајно, на стогодишњицу уједињења румунских земаља и формирања модерне државе. Истовремено, док су у Букурешту трајале манифестације поводом уједињења румунског народа, у суседној Републици Молдавији неканонска Бесарабијска митрополија, коју је на телу РПЦ основала Румунска православна црква, организовала је свечано богослужење – у част 1. децембра 1918. када је ова епархија ушла у састав Румунске православне цркве. Информација вредна пажње.
Вратимо се на Букурешт. Док хиљаде грађана на низу манифестација машу заставицама и пркосе температури која досеже до испод пет степени, у престоници чија ни држава ни Црква не крију своје националистичке и територијалне аспирације, висока званица, патријарх Вартоломеј излаже своју стратегију трговине с Румунском црквом.
На Синоду Румунске православне цркве патријарх Вартоломеј најпре подсећа да је девет од постојећих 14 канонских помесних православних цркава аутокефалност добило из Цариграда. Међу њима 1865. и Румунска православна црква. И надовезује се: „Васељенска патријаршија, испуњавајући своју дужност и привилегију, по правилима Светих канона, одлучила је да Кијеву – древној епархији Цариграда – додели аутокефални статус. Уверен сам да ће Румунска православна црва узети учешће у очувању јединства и праведности цркве.“
Он је, стоји на званичном сајту Румунске православне цркве, позвао јерархе Румунске цркве да подрже успостављање јединствене украјинске православне цркве.
Колико успешно извештава прес-секретар УПЦ Кијевског патријархата архиепископ Евстратија: „Васељенски патријарх је добио подршку од стране једне од већих помесних цркава, румунске. Самим тим у позадини кризе између Москве и Константинопоља, две цркве, Цариградска и Румунска, демонстрирају јединство исто као и 2016. када је позиција Румунске патријаршије ишла у правцу одржавања свеправославног Сабора.“

ЕГЗАРХ НОВЕ ЗЕМЉЕ Зашто на симболичкој равни никако није занемарљива чињеница да је подршку за своју некакнонску делатност у Украјини патријарх Вартоломеј затражио од Румунске православне цркве и то управо на централној прослави 100 година уједињења у једну државу свих територија које Румуни сматрају својом историјском баштином, а међу којима је и територија Молдавије западно од реке Прут? Узгред, ова прослава је у светлу црквених и државних аспирација добила изглед жала за савезом који је трајао од 1918. до 1940. када је Молдавија укључена у СССР.
Ситуација је веома сложена, и има везе с Молдавијом, објашњава доктор историјских наука Виктор Боршевич. „Румунске претензије на ову територију нису новијег датума. Такође, пре одлуке Константинопоља о питању Украјине, у Молдавији су почеле да се проносе гласине о стварању аутокефалне цркве у овој земљи. Међу локалним свештенством није мало оних који заговарају ову идеју. Зашто Константинопољски патријархат не би могао да организује нешто слично као у Украјини, ако му, наравно, Запад нешто обећа заузврат?“
С друге стране, зашто Румунија која у својим границама има 16 милиона православних верника, не би подржала Константинопољ у његовом служењу Западу ако би заузврат добила кидање везе Москва–Кишињев и сливање Молдавије у румунски национални корпус?
Румунија већ има низ територијалних спорова са РПЦ у Молдавији насталих крајем прошлог века. Подсетимо, патријарх румунски Никодим и патријарх московски и целе Русије Алексеј у мају 1945. у Букурешту и 1946. у Москви потврдили су канонску утемељеност обнове Кишињевске епархије под РПЦ. Када је 30-годишњи рок за решавање територијалних претензија епархија одређен на Четвртом Васељенском сабору истекао 1974, чинило се да је питање канонске припадности Кишињевске епархије решено. И било је све до распада Совјетског Савеза.
У својој студији „Експанзионистичка политика Румунске православне цркве на територији бивших совјетских република крајем 20. и почетком 21. века“ др Вјачеслав Анатољевић Содољ са Института историје, државе и права на придњестровском државном универзитету „Тарас Шевченко“, на основу анализа и друге грађе показао је како је главни инструмент у Молдавији за отуђење од верских традиција и оријентације на руско православље – неканонска Бесарабијска митрополија, њени манастири, братства и парохије. Подсећа да су почетком 90-их година 27 посланика парламента Молдавије, 33 представника Националног сабора, те свештенослужитељи Румунске православне цркве формирали Национални савет, организацију која је међу битнијим кандидовала тему обнове Бесарабијске митрополије Румунског патријархата. Одлуку о томе донео је 19. децембра 1992. Синод Румунске православне цркве. На чело нове административне јединице постављен је од стране РПЦ рашчињени Петар. Румунски патријарх даровао је Петра статусом егзарха нове земље са правом оснивања парохија на територији Молдавије.
„Када дође време, епархије ћемо преместити и у одређене украјинске градове“, говорио је рекло би се пророчки Петар.

У ФУНКЦИЈИ СВРГАВАЊА ДОДОНА Содољ наводи да је већина молдавског свештенства на посебно сазваном сабору изразила жељу да остане под Московском патријаршијом, док је неканонској Бесарабијској митрополији остало тек неколико храмова.
„После одлуке Европског суда за људска права 2002. власт је морала да региструје ову митрополију и дозволи њен рад. Годину раније Асоцијација православних студената Румуна спроводи акцију пописа ’отете’ имовине Бесарабијске митрополије и издаје зборник ’Света места Бесарабије’. Занимљиво да су у зборник укључени и храмови који се налазе на територији Украјине. Креће насилно преузимање храмова у градовима Фалешти и Калараш. После увођења предмета Религија, Бесарабијска митрополија штампала је и поделила основцима 50.000 уџбеника који су писани у Румунији.“
Став председника Игора Додона о овом питању је јасан: „Ми знамо како они убеђују свештенослужитеље да би прелазили у ту митрополију. То се десило и у мом родном селу.“
Али ова година је изборна за Додона а он не само да је чувар митрополије у саставу РПЦ већ је мера проруских снага у Молдавији. У светлу ове чињенице не треба занемарити да је Румунија као савезник НАТО-а свесна тога, као и да руско упориште у Молдавији чини РПЦ. Дакле, свргавањем Додона у чему би улога Цариграда могла бити велика, Румунија остварује своје интересе на оба плана – политичком и црквеном. За почетак довољно је да Цариград помогне у припајању молдавске црквене територије Румунској православној цркви а онда би анексија молдавске територије дошла као последица овог процеса. Истискивање РПЦ из Молдавије био би предуслов за довршење процеса румунизације молдавског становништва и коначно искључење Молдавије из руског света.
„Не искључујем могућност да константинопољски и румунски патријарх изађу са заједничком изјавом о незаконитости присаједињења православне цркве Молдавије РПЦ“, каже директор Међународног фонда „Хришћанска солидарност“ Дмитриј Пахомов. Оцењује и да је црквена ситуација у Молдавији веома сложена: „Очигледно је да је на делу ’планирање’ поделе територије молдавске цркве између Румунске и Цариградске патријаршије при чему би под старање Константинопоља требало да оде Гагаузија насељена етничким православним Турцима.“

ГРАНИЦА НА ПРУТУ? Почетак организације православне цркве у Молдавији у новом веку везује се за 1813. године, после присаједињења Бесарабије Русији, када су све парохије у Бесарабији уједињене у јединствену епархију одлуком Синода Руске православне цркве, са статусом митрополије и егзархије. Указом председника Молдавије Владимира Вороњина, 2002. године је створена владина комисија за прославу 190 година митрополије Кишињевске и све Молдавије, но залагањима прорумунских политичара та прослава је спречена.
Према речима молдавског историчара Василија Стате, Синод Руске православне цркве је ујединио све парохије и територије источне од Прута, створивши и ојачавши Православну цркву целе Молдавије. Организационо је успоставио, усавршавао и утврдио јерархијске структуре Молдавске православне цркве, стварајући Митрополију кишињевску и хотинску. Што се не може рећи за територију западно од реке Прут у којој је организација православне цркве и даље зависила од самовоље Турака, фанариота, Аустроугара, грчких црквењака.“
У крајњем случају, митрополит петроградски Серафим (Чичагов), митрополит ташкентски Арсеније (Стадницки) и архиепископ костромски Никодим (Кротков) који су деловали у Молдавији убројани су у диптих светих новомученика и исповедникаа руских. Одвајање Молдавске цркве од мајке Цркве РПЦ по мишљењу руских православних аналитичара представљао би удар на судбине милиона људи, али и на јединствену руску цивилизацијску мисију.
Засад овакви мрачни епилози делују далеко. Но ако се интереси Румуније и Цариграда укрсте, подршка украјинским расколницима од стране Румунске православне цркве била би враћена новим мерама Цариграда. Замршена игра, али с једноставним закључком над којим и ми треба да се замислимо: Ако Цариград дозволи Букурешту да отме руску епархију у Молдавији, зашто не би сутра то исто дозволио у Тимочкој крајини или у општинама Ћуприја и Свилајнац где већ једно време супротно канонима делује Валеа Морава – парохија Румунске православне цркве? И друго, ако политичким аспирацијама претходе оне црквене, значи ли то да румунска држава своје будуће границе види на рекама Прут и Велика Морава?

ТОМОС НА ЧЕКАЊУ, КАЗНА ЗА ЕГЗАРХАТ

Цариградска патријаршија је након заседања Синода од 27 до 29. новембра у Истанбулу саопштила да је очекивана одлука о давању томоса украјинским расколницима засад одложена. Међутим, остала је незапажена друга одлука да је једним актом патријарх Вартоломеј распустио Егзархат обједињених парохија РПЦ које су након Револуције 1918. одвојене од матичне цркве да би одлуком Цариграда 1990. године биле уједињене у Руски аутономни егзархат под јурисдикцијом Цариградске патријаршије. За разлозима који су определили Вартоломеја да одложи давање томоса не треба помно трагати, и они су објашњиви чињеницом да ће одлука бити донета када на различите начине буде привучена идејама аутокефалије бар трећина епископа УПЦ Московске патријаршије. Разлог друге одлуке објашњив је методом присилног поравнања и наметнуо се када је најбројнија и имућна парохија руског западноевропског егзархата, она у Фиренци, напустила егзархат и пришла Руској заграничној цркви. Засад званична структура егзархата на челу с митрополитом не прихвата одлуку Фанара о распуштању, с тим што ће коначан став – коме ће се приволети царству – објавити на Скупштини клира и верника заказаној 15. децембра. У међувремену и пре заједничке одлуке, занимљиво је да је само Институт Светог Сергија у Паризу, који је симбол реформаторског богословља, поздравио одлуку Фанара о распуштању Руског егзархата позивајући се при томе на, најблаже речено, нецрквене разлоге.
„Наша је мисија хришћанска и она делује независно од националности и порекла верника, ми смо део европског школског система, и Болоње.“