Наше је

Ако бих прихватио да ништа није наше на Косову, морао бих да оспорим не само трагове тамошњег српског постојања него и постојање самих Срба

Срби! Нисмо криви! НАТО је злочинац! Браћо и сестре, ми Срби смо жртве! Ко вам другачије каже – лаже! Хиљаде грађана Србије, наших пријатеља, деце, рођака умире од рака изазваног НАТО бомбама. Нико не одговара.

МАКСИМАЛНО Председник државе Србије Александар Вучић на конгресу Социјалистичке партије Србије као експерт историјско-географске- картографске струке рече: „Пустите приче многих ваших и мојих да је све било наше. Ништа није било наше“! Затим настави: „Данас да питам моје и ваше чланове и функционере које је то решење, који компромис са којим би били задовољни, ни од кога нећу чути одговор. Ми Срби смо задовољни само ако добијемо максимално.“
За разлику од чланова и функционера поменутих странака „од којих неће чути одговор“, ја бих имао одговор на постављено питање, да сам којим случајем питан.
Први одговор гласи: Нема никаквих прича о отуђењу имовине, непокретне и покретне, коју су нам у власништво оставили наши преци. Не могу да разумем, а тешко је разумном човеку да схвати да Грачаница, Дечани, Призрен, Девич, Свети Архангели, краљ Милутин, Цар Лазар, Топлица Милан, Косовка Девојка, Милош Обилић, Краљевић Марко, Метохија, Сиринићка жупа, Средска нису били српски или, како рече председник, ништа није било наше!
Законоправило Светог Саве написано пре осам стотина година није било наше! Дечанска хрисовуља није била наша. Законик цара Душана није наш. Хрисовуља краља Милутина манастиру Светог Стефана у Бањској није наша. О повељама које су писали кнежеви, краљеви и властела у Срба не вреди трошити речи, јер ништа није било наше!
Карејски типик, Хиландарски типик, Студенички типик које писаху Немањићи никад нису били наши. О рукописним књигама Срба не вреди ни причати, јер нису биле наше. Могло би овако унедоглед, јер одакле право нама Србима да имамо било шта. Изгледа да немамо право ни да постојимо? А можда нас и никад није било!
Други одговор би гласио: Одакле потреба садашњој власти државе Србије да сама себе прогласи Богом даном да она жури с „коначним“ решењима за све проблеме који се тичу Срба и Србије. С проблемима се живи и они се решавају кад је за то најбоље доба.

НИЈЕ СРАМОТА Не бере се виноград с пролећа већ с јесени кад му дође време. Не коси се трава зими кад је ливада снегом покривена. Нити се лети по јулским врућинама носе капути и рукавице. Кад бисмо ово радили, прогласили би нас у најмањој мери за чудаке. Знам и да већина од вас за ове обичне ствари зна и чуди се што их помињем. Морам, јер нема разлике између њих и сталног запомагања власти да се све мора завршити сад и одмах, без обзира на штету коју ће претрпети држава Србија и њени грађани.
Да ми се не приговори како не нудим никакво решење, ево и предлога.
Прво, нека власт прекине сваку причу о евроунијатском путу без алтернативе. Празна прича траје дуже од две деценије. Свима је јасно да ће се на крају тог пута тражити да признамо римског бискупа или папу за врховног верског поглавара. Пусте хиљадугодишње жеље да нема православних Срба, а затим уопште Срба. Да на крају нестане именица Србија и придев српски.
Друго, Народна скупштина да Косово и Метохију прогласи окупираном територијом државе Србије. За три месеца биће 20 година како је НАТО окупирао део државе Србије. За сваки злочин учињен над житељима који живе на окупираној територији биће одговоран НАТО окупатор. Ратни злочини не застаревају.
Треће, тражити савезнике на другој страни. Почети преговоре за пријем или само блиску сарадњу са ОДКБ заједницом. Једноставно, није срамота променити државну политику. Кад од политике коју водите имате само штете, ви је промените. То раде велике државе. Велика Британија је напустила Евроунијате кад јој чланство у њој више није одговарало. Најјача војно-финансијска сила на свету САД напушта савезе и отказује уговоре који јој више не одговарају. Наша власт уме да каже: „У политици нема пријатељства већ само интереса.“ Кад је већ тако, а с тим ставом се делимично слажем, онда променимо политику и гледајмо интерес Срба и државе Србије.
Није срамота рећи да је нешто погрешно урађено. Срамота је у грешкама истрајавати.
Молимо се за српске хероје Радована Караџића, Ратка Младића, капетана Драгана. Молимо се за здравље Асанжа. Помозимо нашој браћи и сестрама који живе на Косову и Метохији. Будимо на страни божјег човека Арно Гујона. Чувајмо Републику Српску. Догодине у Призрену.