Почетна / Ексклузивно / Милош Црњански: Три чланка о Божићу

Милош Црњански: Три чланка о Божићу

Велики хришћански празници и сведочанства о пулсирању модерних времена

У периоду између 1952. и 1963. године Милош Црњански је био лондонски дописник листа El economista из Буенос Ајреса, који је основао и водио Милан Стојадиновић. Пишући о различитим светским темама, било економским било политичким, он се неколико пута дотицао симболичких и културних представа у Европи у годинама после Другог светског рата. Такви су и његови чланци посвећени обележавању Божића у Лондону. У чланцима од 5. децембра 1953. године и 25. децембра 1954. године (ово је њихово прво објављивање на српском језику) појављују се пасуси посвећени овом поводу, да би чланак који се појавио 13. јануара 1956. године засводио ову пишчеву заинтересованост једном далекосежном и целовитом представом о духовном ритму модерних времена

Лондон, 5. децембра (1953)

Зграде на великим лондонским трговима већ су окићене божићним јелкама које ноћу бљеште свећама различитих боја. На улазима у велике трговине конструисане су као мале уличице по којима се врте животиње из прича, медведићи, вукови и срндаћи. Ту је и Паја Патак из Дизнијевих филмова. Данас Божић у Лондону није оно што је био у Дикенсовом времену. Попримио је северноамерички стил.

Лондон, 25. децембра (1954)

На лондонским улицама Божић почиње већ у октобру. Већ тада, у излозима великих трговина постављају се прве божићне јелке, лампиони и „Божић Бата“. Почиње се са празничним куповинама и улице сваким даном све више подсећају на мравињаке. Стотине огромних црвених аутобуса крећу се милећи кроз центар града. После рата повећан је број електричних централа и има толико струје да су трговине, излози, рекламе на зградама осветљени и дању и ноћу. Никад се не гасе. У зимским измаглицама, Лондон светли фантастичним сјајем. Река Темза налик је низу светиљки.
Божић је престао да буде празник Онога ко је рођен у јаслама. Ни на једном другом месту, сем у Риму, не виде се коњушница са јаслама, Девица Марија са тек рођеним Исусом Христом, магарац и мудраци са Истока. Уместо Исуса Христа, централна фигура је „Божић Бата“, окружен слоновима, кловновима, циркуским фигурама које се све свиђају деци, али међу којима нема Божије Мајке нити једног Христа.
Једино у провинцији, у малим градовима прекривеним снегом, и у лондонским предграђима, одржава се стари обичај де се иде у цркву у поноћ пред Божић, док деца обилазе куће певајући старе божићне песме („carols“). У самом Лондону тај обичај се изгубио. Божићне фигуре, симболи на зградама и дечије играчке американизирале су се, као што се и Бадња ноћ претворила у америчку. Некадашње „carols“ замениле су игранке, вечере по ресторанима уз шампањац. Божић већ прелази у новогодишњу ноћ…
Једина класа која са забринутошћу очекује зиму су стари људи, пензионери, усамљеници и они који су у ратовима изгубили своја вољена бића. Упркос томе што је у парламенту по хитном поступку изгласан закон о повећању пензија и социјалне помоћи, та мера је уследила са закашњењем. Листови су објављивали неке заиста трагичне случајеве беде, болести, па и смрти усамљених старих људи.
Али, оно што је још више за прекор за становништво овог острва, то је повећање цене чају која је упетостручена.
Ових дана, Кина је обећала да ће упутити нове испоруке чаја. Али, и та мера је одоцнела.
У једној причи славни Џек Лондон описује једну залеђену и прекривену снегом земљу негде у Лапонији, где је обичај да се отац или дед, кад им понестане снага, оставе ноћу усред шуме, крај ватре. Остали, они млађи, одлазе. Кад се ватра угаси, старац или старица остају сами, препуштени тами и вуковима… Али, та смрт долази бар усред природе, под звездама… У сваком случају, то је тужна прича. Усамљеност остарелих у повеликим градовима још је тужнија.

Лондон, 16. јануара 1956. године

Напредовање атеизма: Размишљања уз Божић 1955

У Европи се игнорише једна важна промена која мења мапу света. Реч је о узмицању хришћанства и смањењу његових граница у Европи, његово потпуно удаљавање из Азије и скоро из целе Африке. Сад остаје још једино амерички континент који живи у оквирима хришћанске цркве и далека Аустралија, слична каквом хришћанском острву. Остали континенти налазе се, скоро у целини, у рукама атеиста.
Пре револуције у Русији из 1917. године, границе хришћанства стизале су чак до Владивостока. Католичка црква нагло је продрла у Кину. У Јапану се мањина конвертита све више повећавала. Будизам и даље држи позицију у оним деловима Азије где марксисти нису на власти. Хришћанска црква, која је раније пропагирана у Индији, и Индонезији, где је освајала терен, сад се третира као непријатељска. Исто се дешава и у великим деловима Африке или на Блиском истоку.
У Европи та линија прелази преко Финске и Немачке, захватајући Пољску, Чехословачку, Мађарску, Југославију, Бугарску, што ће рећи готово целу Европу од Берлина до Истанбула. На тој територији се губе обичаји и божићне традиције, заборавља се Христос, и на њихово место долазе светковине солстиција, Деда Мраз и Нова година.
Ни у хришћанској Европи, божићни празници ни издалека нису оно што су некад били. То више није празник детета рођеног у Витлејему чија су колевка биле јасле. То је сад више празник некаквог брадатог џина из шуме, окруженог снегом, обувеног у чизме, који у друштву патуљака путује санкама које вуку јелени. Он је нека врста уображенка, који кипти од здравља, а торба му је увек пуна поклона за децу.
Његов празник се на крају претвара у Нову годину, попримајући димензије правих оргија и пијанки, на којима сви носе кловновске шешириће и звезду краљице из бајки.
Уместо мирне витлејемске ноћи, њених звезда, штале и јасли окружених кравама, теладима и кротким магарићима, Божић се претворио у велики комерцијални празник за који свако треба нешто да поклања и очекује да и сам добије поклон. И све то не дешава се без хипокризије, лукавства, па и лажи.
Велики празник рођења оног коме су долазили са Истока да би се пред тим дететом поклонили краљеви и мудраци, претворио се у огромну пијацу на којој трговци продају више него током читаве године. Уместо умилне песме која је позивала на мир и љубав међу људима, одзвањају хици и звук запушача са шампањских боца.
Хришћански Божић био је чврсто утврђен, онако како се утврђују све велике светковине у животу човека. Уочи Божића, на Бадње вече, а не раније, почињао је празник у свим породицама. Сад у Лондону Божић почиње, на пример, већ крајем октобра. То је и разумљиво, ако се има у виду да десет милиона особа желе да купе обавезне поклоне и да пошта мора да проследи осамдесет милиона поштанских врећа.
Симбол нашег Божића могла би бити и једна лепа „стјуардеса“ у авиону са ћураном у рукама. Ћурану ће бити одсечена глава, могло би бити и негде над Атлантиком, у ваздуху између Европе и Америке.
Витлејем, где нема снега и чије је небо плаво и посејано звездама, ишчезао је одавно из европских Божића. Између немачког сентиментализма и енглеске прождрљивости, европски Божић се слави већ одавно како каква зимска вилинска бајка. Има ту јелена и кочија, патуљака и сирочади, оних који немају никог на свету и одлазе на мајчин гроб да би умрли смрзнути на снегу.
Најлепше од свега је што ни ми овде у Лондону, а ни становници Париза, немамо за Божић снег, још од 1946. године. Такође нема снега ни у већини латинских земаља Европе које су још једине остале верне традицији витлејемског празновања рођења Христа.
Велике лондонске трговине припремају се за Божић још у октобру. Џон Левис, Д. Х. Ивенс, Галерија Лафајет, Осорио Арана – Теојет излажу у својим излозима јелке. Сав Риџент стрит искићен је грудвама снега које висе и ноћу се претварају у светиљке. Једна велика трговина, која пролази кроз тешкоће, дошла је на идеју да постави на сцену Пепељугу како стиже у луксузним кочијама, праћена пажом који носи краљевску перику. Највећи успех имао је „Хародс“ са оркестром у којем свирају мајмуни, а певају шимпанзи. У „Хародсу“ је ове године куповала поклоне принцеза Ана која је, пуна дивљења, пљескала „Божић Бати“.
Норвешка је и ове године послала божићно дрво. Поставили су га на Трафалгар скверу, где сад бљешти својим светиљкама.
У Европи ипак почињу да се противе таквој комерцијализацији божићњег духа. Радио нас информише о протестима у Паризу и у Немачкој, усмереним против божићних оргија. Ове године, овде у Лондону, већина божићних честитки и фасада трговина носе слику неке врсте богиње ноћи, одевене у кратку сукњу, са витлејемском звездом у коси. И овде људи почињу да се окрећу против такве лудорије. Посебно су смешни чланови парламента који су обавезни да честитају празник бирачима. Неке тај обичај обавезног слања честитки кошта и више десетина фунти. Према информацијама, пошта је ове године отпремила пет стотина милиона честитки. С тим у вези министар пошта др Хил изјавио је да је пошта ове године морала да унајми 150.000 поштоноша више, међу којима је било много студената, па чак и Индуса у њиховој традиционалној одећи. Пре пет година у Лондону је основано једно друштво које се бори да божићне честитке носе лик Девице Марије са Христом. Лист „Дејли мирор“, чији је тираж пет милиона примерака дневно, упустио се у кампању за помоћ сирочади, болесној деци и онима који су без средстава за живот.
Видљиво је да атеистички начин празновања Божића све више осваја терен у свету, а посебно у Европи. Новац је господар нашег времена и преко њега може да се добави и купи све. Материјализам је карактеристичан чак и за празновање оног који се родио у Витлејему, у штали, јер „није имао где другде да спусти главу“.
Сав западни свет прославља Божић у знаку материјалних добара и та тенденција обожавања Златног Телета појављује се такође и на Истоку, чак и код атеиста. Ћурани, шампањац, свилене чарапе, поклони, накит – све то врти се око празновања Божића и Нове године на кугли земаљској. У томе су се Запад и Исток међусобно примакли.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *