Почетна / Свет / Луксембуршка хоботница

Луксембуршка хоботница

МИСТЕРИЈА НЕСТАЛИХ ЕВРОПСКИХ МИЛИЈАРДИ

У пореским касама ЕУ чланица ове године недостаје укупно 1.000 милијарди евра. Недавно је решена мистерија где и како је нестао овај новац, а утврђено је и да се већ двадесетак година дешава исто. И да се све вешто заташкава

Италијански новинар и публициста Лео Систи недавно је објавио занимљиву и врло документовану студију о Европи као рају за богате (Il Paradiso dei Ricchi, Chiarelettere, 2018) и тако отворио Пандорину кутију пореских утаја недодирљивих моћника – „Амазон“, „Пепси“, „Икеа“ и „Дојче банк“, али и још 340 њихових колега милијардера из великих корпорација и мултинационалних компанија. Књига не силази с првог места топ-листе бестселера, прво издање од 100.000 примерака је разграбљено за неколико дана, а долила је и додатно уље на ватру италијанског беса због вишемесечног понижавања и уцењивања и то управо од стране протагониста Систијеве приче.

УМЕТНОСТ СНАЛАЖЕЊА Ништа чудно што се досад све крило будући да постоје основане сумње да је главни архитекта конструкције луксембуршког раја за утају пореза за милијардере из моћних мултинационалних компанија које послују у Европи и плаћају симболични порез од једног процента – управо Жан-Клод Јункер.
Да, исти онај педантни Јункер, председник Европске комисије који већ дуже време тренира строгоћу и упорно инсистира на раду, реду и дисциплини, а нарочито на максималној штедњи и озбиљности.
Израчунајте сами колико је укупно новца у протеклих двадесетак година отишло у приватне џепове, уместо у државне пореске касе; а онда се запитајте да ли су најскупљу цену за тзв. економску кризу баш морали да плате искључиво обични грађани.
Господин Јункер постао је симбол оне Европе против које народне масе данас протестују због неправде, доскора прихваћене као модел живота, и то због „кризе“, све док се није схватило да та „криза“ никада неће проћи. И да постоје две опције: или да савијемо кичму и све више стежемо каиш како би богати били још богатији, или да се побунимо и бар покушамо да нам буде боље. Народ је схватио да је досадашња политика Уније идентична са смешним цитатом из популарног стрипа „Алан Форд“: „Крадем од сиромашних да бих дао богатима“, а ти исти богаташи се сада згражају и чуде зашто грађани гласају за популисте, излазе на улице и буне се против овакве Европе.
Систи тврди да је Жан-Клод Јункер врло лукав, интелигентан и прагматичан човек, далеко од стереотипа веселог пијанца из трећеразредних комедија који не зна шта ради и шта говори, као и да су његова све учесталија кикотања, тетурања и кривудања и остали неозбиљни гафови само део стратегије да се сви смеју „пијандури Јункеру“ и причају о његовим распареним ципелама како би се скренула пажња с његових мутних и врло уносних послова.
„Када су почеле приче да је он креатор луксембуршког пореског раја за богате, разговарао сам с њим и питао га отворено о чему се ту ради. Био је врло срдачан и расположен, понудио ме је луксузним вискијем, а затим весело рекао: Немам појма о чему говорите! Затим се уозбиљио и уследила је типична бирократска прича човека који је од своје 28. године у политичкој арени, тако да је врло добро научио перфидни политички занат – да пристојно одговара на питања и да при томе ништа не каже. Јер његов одговор – тачна примена пореских правила која су некада дијаметрално супротна може да доведе и до резултата који нису у складу са етичким нормама и опште прихваћеним моралним стандардима иако су у суштини сасвим легална – заиста не значи ништа.“

СВЕ ЈЕ ИПАК САМО ЈЕДНО ЛЕПО ПРИЈАТЕЉСТВО Непосредно после Јункеровог именовања за председника Европске комисије, италијански „Еспресо“ (у то време је још увек био озбиљан истраживачки недељник, а не пропагандни билтен номенклатуре) донео је причу о чудним финансијским операцијама у Луксембургу и милијардама долара које измичу порезницима. Био је то резултат вишемесечног истраживања Систија и групе колега, а на насловној страни објављена је Јункерова фотографија уз потпис Овај човек није погодан да води Европу. Био је то почетак скандала „Луксликс“, уследиле су тужбе и судске истраге, а два службеника луксембуршке филијале моћне консултантске куће за бизнис ревизије „PwC“ осуђена су на затворску казну зато што су одала пословне тајне. У Бриселу је дошло до протеста групе опозиционих посланика који су затражили Јункерову оставку и покретање истраге како би се утврдило одакле потиче 220 милијарди долара које су се у периоду док је Јункер био премијер (2002–2013) слиле у Луксембург.
Сазнајемо да је кључна година за луксембуршки бум била 2003, када оснивач „Амазона“ и власник „Вашингтон поста“ Џеф Безос, иначе најбогатији човек на свету с нето богатством од 150 милијарди долара, изненада одлучује да седиште своје компаније за Европу лоцира баш у Луксембургу. Јункер већ годинама одбија да призна да има било какве везе с трансфером „Амазона“, а још мање да је он заслужан за пореску стопу од једног процента која овом колосу онлајн-трговине омогућава да годишње „уштеди“ на десетине милијарди долара. Уједно, Јункер тврди да је Безос његов одличан пријатељ, да је њихово дружење искључиво приватне природе и да када одлазе на излете и вечере никада не разговарају о послу. Међутим, „Амазоновом“ европском менаџеру за фискалну политику Роберту Комфорту у разговору са Систијем омакло се нешто сасвим друго: Јункер нас је месецима облетао, удварао нам се и понављао да ако се појаве проблеми које не можемо сами да решимо, слободно дођемо код њега. И да ће он све за кратко време средити. Ми смо му захвални, али је сигурно задовољан и он због лепе провизије коју је добио.

ОЗБИЉНОСТ СПЕЦИЈАЛНЕ КОМИСИЈЕ Учинило се да луксембуршки фискални рај почиње да подрхтава када је у ЕУ парламенту почело прикупљање потписа за покретање поступка за утврђивање кривичне одговорности Жан-Клода Јункера који су поднели Италијани – посланици Лиге за Север и Покрета пет звездица. Али тада долази до неочекиваног обрта и историјског преседана: 27. 11. 2014. уједињују се у један компактни блок до тада „љути непријатељи“ – десни народњаци и леви социјалисти и тако спасавају Јункера (461 глас против, 101 за и 88 уздржаних).
Рат против Јункера се наставља и европска опозиција предвођена Матеом Салвинијем захтева оснивање истражне парламентарне комисије која би испитала шта се то дешава у Луксембургу. Следи ново гласање и уједињене „естаблишмент левица и десница“ опет надгласавају „побуњенике“ и доноси се одлука о оснивању специјалне комисије назване TAXE. Разлика није мала, јер је у питању само једна формална комисија која моли државе чланице да добровољно доставе све пореске уговоре (тзв. tax rulling) и то од 1991. године. Дешава се оно што се и очекивало – ниједна држава ништа не доставља, позивајући се на обавезу о поверљивости документа и на приватност клијената.
Иначе, на челу поменуте комисије су Пјер Московиси и његов колега Ален Ламасур. Не раде ништа, осим што се својски труде да се скандал заташка и све заборави. Потпуно игноришу протесте опозиције у ЕУ парламенту, али како протести постају све учесталији и агресивнији, најзад стижу фамозна документа и специјална комисија ТАXЕ може да почне с радом.
Али ево опет изненађења: већина страница је цензурисана, тачније – читави параграфи су прецртани маркером. Трагикомичност целе приче представља званично објашњење „специјалне комисије“: извињавамо се што се део докумената изгубио приликом селидбе за време кречења просторија за ЕУ документацију.
За све европарламентарце заинтересоване да консултују документацији уводи се строги диктат понашања: морају да потпишу изјаву да садржај неће одавати „трећим лицима“, а документа се могу прегледати само у специјалној просторији званој „reading room“ (читаоница) и то иза заблиндираних врата. Осим тога, забрањено је фотокопирање, уношење мобилних телефона, компјутера, оловака и папира (јер није дозвољено ни хватање белешки). За сваки случај, ту је и надзорник који будно прати да неко случајно не прекрши строга правила „читаонице“.

СРАМОТА ДЕМОКРАТИЈЕ Ово је понижавање, завитлавање посланика у здрав мозак и срамота за демократију!, изјавио је тада европарламентарац Матео Салвини, а од тада датира и његово непријатељство са Жан-Клодом Јункером и Пјером Московисијем које је постало обострано и кулминирало када је Салвини пре пола године постао вицепремијер прве европске популистичке владе. Наиме, Јункер и његови комесари већ месецима спречавају реализацију владиног програма промена, уцењују и прете казненим санкцијама, док Салвини попут мантре понавља: Приближавају се избори! Боље би вам било да се позабавите вашим криминалом, односно пореским рајем у Луксембургу.
А да се заиста чинило све да се афера Јункер заташка говори и изјава Свена Гиголда, посланика немачких Зелених, који је у разговору са Леом Систијем рекао: Сви смо знали да постоји масовна утаја пореза, да су порески преступници недодирљиви милијардери, а знали смо и ко их све штити и који се новац ту врти. Новинари су нешто открили, али јавност није свесна да је то само врх леденог брега и не слути докле све не допиру пипци луксембуршке хоботнице.
Јер од онога што су многи европосланици прочитали у тзв. соби за читање само они могу да реконструишу шта се дешавало у протеклих 20 година и да констатују да су многи ЕУ функционери и неке ЕУ чланице систематски онемогућавали да се у Унији уведе поштена пореска политика и тако зауставе пореска изигравања. Наиме, томе су се противиле управо богате северне земље које данас „сиромашним медитеранским рођацима“ држе лекције о поштењу и озбиљности – Луксембург, Холандија, Белгија и Немачка. Речи Свена Гиголда не уливају баш много наде да ће се у скорије време, уколико не дође до неких драстичних промена, било шта променити: Све знамо, али ништа не можемо јер немамо доказе. Документа су под кључем. А многи никада и неће угледати светлост дана јер су се изгубили у селидби.

ПОШТЕЊЕ И ИСТИНА НИСУ У МОДИ Европски естаблишмент блок нема баш много реалних разлога за новогодишње славље с обзиром на то да га у 2019. очекује тежак изазов – избори у мају за нови ЕУ парламент. Како ствари тренутно стоје, мале су шансе да се званична европска левица и десница за кратко време опораве од претрпљених изборних бродолома. Односно да се европски бирачи нагло убеде да у оваквој Европи живе добро и да „Заједничкој европској кући“ није потребан прави генерални ремонт. Управо оно што најављују све популарнији популисти и суверенисти чији рејтинг све више расте. Укључујући ту вероватно и ремонт фамозне „читаонице“ и укидање затворског режима који у њој влада.
Жан-Клод Јункер се у Бриселу полако спрема да почне да пакује кофере јер му следеће године истиче председнички мандат и, како сам каже – једва чека да оде у заслужену пензију. Иначе, како је афера „Луксликс“ опет постала актуелна, све више новинара га салеће с питањима на ту тему. Он им редовно одговара да му је заиста искрено жао ако је дошло до неплаћања пореза које је требало платити, али да он о томе ништа не зна. На оптужбе да је управо он био главни архитекта овог перверзног пореског система за богату клијентелу, опет наивно слеже раменима, смешка се и тврди да нема појма о чему се ради. При томе категорично тврди да он као луксембуршки министар финансија и премијер никако није могао да се меша у рад локалних пореских власти: Ствар је у томе да нема фискалне хармонизације, тако да је онда могуће да се и дешавају овакве ствари. Укратко – још једна енигма од одговора, али би поента целе приче засад могла да буде: сви су криви и нико није крив. Једино је битно да се новац потоцима и даље слива у Луксембург и да 550.000 срећника који поседују луксембуршко држављанство сигурно на европским изборима неће гласати за промене. А и зашто би? Њихов национални доходак по глави становника је 120.000 долара, а поштење и истина ионако више нису у моди.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *