Књижевна 2018. година: Све је ту и све недостаје

Ауторска књижевна продукција 2018. нам показује да су се у једном малом временском распону огласили сви слојеви савремене српске културе што је показатељ динамике која није била присутна претходних година. Овај сустицај значајних и успелих, а сасвим дивергентних уметничких гласова отуда значи више, јер указује на притајену спознају културе да смо у једном нестабилном тренутку, више процесу него поретку, и да све може бити и другачије. Шта је то, ако не проговарање запретане свести о културном рату?

На крају године, каква је 2018, морали бисмо да се запитамо на који начин се књижевна продукција односила према јубилејима који су могли, својом актуелношћу, да обележе одређена кретања у културној политици, а која би даље значила и укупна померања у нашем саморазумевању и изградњи идентитета. Навршило се 100 година од краја Првог светског рата и стварања југословенске државе, 125 година од рођења Милоша Црњанског, 60 година од смрти Слободана Јовановића, док нас наредне године чека 150 година од његовог рођења, али и осам векова самосталности СПЦ и три деценије од пада Берлинског зида. Разуме се, сви ови датуми не треба да играју никакву улогу у индивидуалним стваралачким замасима писаца (у супротном би значило да пишу по налогу), али симболички притисак ових датума, поготово стогодишњица стварања Краљевства СХС, ипак указује на процесе у симболичкој равни културе који се „осећају у ваздуху“. На крају крајева, нису ли сви ови датуми добар повод да се присетимо да је на делу један (тренутно не толико изражен) културни рат чији је основни постулат борба за значења појмова, представа и симбола око којих се формира идентитет једног друштва?
Плодна књижевна продукција ове године показује да се понешто од овог културкампфовског врења пренело и међу писце, јер је листа значајних књижевних остварења, и то домаћих, прилично дугачка, па ће жирији различитих награда бити на муци. Ове године обрадовао нас је Вуле Журић романом Страх и помор („Лагуна“), уметнички успешно уобличеној причи о иришкој куги с краја 18. века. Од писаца његове генерације ту је и Дејан Стојиљковић с романом Олујни бедем („Лагуна“), Слободан Владушић с Великим јуришем („Лагуна“), јединим прозним штивом које одговара на изазов сећања и заборава који годишњица пробоја Солунског фронта изазива.
Од млађе генерације свакако би требало издвојити романе Филипа Грбића Прелест („Вулкан“) и Владимира Табашевића Заблуда Светог Себастијана („Лагуна“), који је овим штивом додатно померио границе свог израза и отишао још даље у експерименту чије теоријске основе нису сасвим далеке од марксистичке теорије надреализма.
Треба поменути и роман Нелета Карајлића Солунска 28 („Лагуна“), питко и жанровски врло успело дело које тек најављује одређене историјске концептуализације везане за Први светски рат и стварање Југославије, затим нови роман Мирка Демића, Пустоловине бачког опсенара („Дерета“), а нове наслове објавили су и Предраг Марковић, Милисав Савић и Александар Гаталица.
„Српска књижевна задруга“, коју увек треба одвојено спомињати, такође је имала разуђену и успешну издавачку годину. Ту је нова хибридна књига Драгана Хамовића Бежанијска коса, затим нова дела Мирка Магарашевића (Пев сирена) и Драгана Марковића, једног од ретких посве аутентичних песничких појава, под насловом Галамџија и гугутка. Што се прозе тиче, пред читаоцима је нова збирка прича Весне Капор Венац за оца и капитални издавачки подухват сабраних романа „за одрасле“ Гроздане Олујић, објављен у суиздаваштву.
Овај несавршени преглед прозе треба завршити дебитантским насловом Бобана Трифуновића Срце лутке („Отворена књига“), књигом жанровских приповедака врло суздржаног тона, новим делом Драгана Стојановића Ћерка шпанског борца (Дом културе Студентски град), те двема путописним књигама Стевана Тонтића Та мјеста („Агора“) и Ненада Шапоње А Брисел се да преходати лако („Агора“).
Што се поезије тиче, и ту су, за књижевност величине српске, многобројни наслови. Овде ћемо, без претензија на обухватност, поменути само књиге Гојка Ђога Клупко („Православна реч“), Мирослава Алексића Непоновљиви код („Архипелаг“), Томислава Маринковића Вечито сада („Архипелаг“), Саше Јеленковића Гибралтар (Културни центар Нови Сад), као и остварење песника млађе генерације Јане Алексић Аријел и аноним (Завод за проучавање културног развитка), необичну поему о искуству сећања, и прву књигу Миломира Гавриловића Песме страха и патетике (СКЦ Крагујевац).
Од монографских дела посвећених књижевности, ову годину су обележиле две књиге које ће остати и за даље: Битка за прошлост: Иво Андрић и бошњачки национализам Зорана Милутиновића у издању „Геопоетике“ и Црњански – Биографија једног осећања („Православна реч“) Мила Ломпара, док се обухватношћу сагледавања једне песничке поетике издваја и књига Александра Јовановића Стих и памћење („Службени гласник“), о поезији Милосава Тешића. Коначно, мемоарску књижевност, и то премрежену политичком акутелношћу, добили смо у првенцу Милоша Шобајића Сликај и ћути („Вукотић медија“) и дневничким записима Емира Кустурице Шта ми ово треба („Вукотић медија“).
Од наведених књига „јубилејну“ тематику обрађују доминантно само роман Слободана Владушића и поема Јане Алексић, али то не значи да и остала дела не учествују на изестан начин у прилично интересантној културној динамици. Роман Филипа Грбића је саздан на превладавању доминантних културних матрица, док књига Мила Ломпара ресемантизацијом фигуре Милоша Црњанског као странца истовремено утиче и на лик и поредак српске књижевне историје 20. века. Затим, уколико бисмо једну спрам друге ставили две потпуно несамерљиве књиге поезије, Томислава Мариновића и Драгана Марковића, видели бисмо на који начин се контрастрирају тренутно доминантни и маргинализовани, оба уметнички вредна, токови савремене српске поезије. Монографија Зорана Милутиновића, уз прошлогодишњу енциклопедијску студију Бориса Булатовића Оклеветана књижевност, коначно представља уобличен полемички глас спрам идеолошко-националистичких реинтерпретација дела Иве Андрића који овог нобеловца сврставају, а преко њега и целу српску културу, у инспираторе злочина почињених над муслиманским народом у БиХ.
У том смислу, ауторска књижевна продукција 2018. нам показује да су се у једном малом временском распону огласили сви слојеви савремене српске културе што је показатељ динамике која није била присутна претходних година. Овај сустицај значајних и успелих, а сасвим дивергентних уметничких гласова отуда значи више, јер указује на притајену спознају културе да смо у једном нестабилном тренутку, више процесу него поретку, и да све може бити и другачије. Шта је то, ако не проговарање запретане свести о културном рату?
Међутим, свему овом недостају институције који би овај процес изнеле на видело. Ми, као култура, тренутно немамо капацитет да изнесемо оно што српска књижевност креативно нуди: нема књижевне сцене, ни јединствене ни сегментиране, која би промовисала ове књиге, нема критике нити медија који би о њима причали. Као систем институција, српска култура заправо и не зна шта би са својом уметношћу. Најбоље се то видело по судбини реиздања и едиција посвећених јубилејима. Гласникова едиција „Српска књижевност о Великом рату“ прошла је у мимоходу, као да ни издавач није имао озбиљне намере с њом, док се Слободаном Јовановићем, сем „Катене мунди“ књигом изабраних (али кључних) есеја „Историја, политика, демократија“, нико није бавио.
Комплетан процес бављења књижевношћу или је препуштен инерцији еснафских удружења и већ постојећих простора, или тзв. пројектном финансирању, где је већ годинама моментум на страни тзв. регионалиста. Оно о чему смо писали претходних година, а то је непостојање сцене која би апсорбовала креативни потенцијал књижевности, који се онда прелива у правцима неретко погубним, макар по српску културу, најбоље се види када је година овако „берићетна“. Не би било тешко замислити систем у којем се по објављивању једне значајне књиге појави неколико критичких приказа у различитим медијима, затим промоције по већим градовима у Србији и макар једна емисија на „националној фреквенцији“, али не после поноћи. Да је тај систем постојао, 2018. би се и те како говорило о књижевности, као што се није говорило.
Но јеремијаде су последње што нам може помоћи, макар стога што су најучесталији вид „протеста“ против постојећег стања. Ако ова пропуштена прилика остане као нека празнина у искуству, као опомена да је нешто могло бити, можда се на крају ипак нешто и промени. У сваком случају, пред читаоцима је сасвим довољно домаћих књига да макар током празника искључе телевизор и спреме се за највећу контроверзу српске културе последњих година што нас увек сачека у јануару: доделу НИН-ове награде.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *