Јошкар Ола, негде у Србији

ДНЕВНИК ПОЗОРИШНОГ КРИТИЧАРА (3)

Пише Драгана Бошковић

Град Јошкар Ола, који се некад звао Краснококшајск, Црвени град, мало је чудо! Осим што се у нашој штампи проноси абер да се у његовим архивима чувају Коминтернина документа Јосипа Броза (у тамошњем Архиву не знају ништа о томе), други куриозитет је залив Кокшаге, са шеталиштем уређеним као мала Европа

Касно ноћу, Нордавиа линијом, слећемо у татарски град Казањ, који памти спортске успехе наших „молодеца“. Сергеј Гавриловић Московцев, директор Руског драмског театра „Константинов“, у граду Јошкар Ола, чека нас на аеродрому. Потом се пуна четири сата возимо (два сата кроз Казањ) до места где ће потписник ових редова по седми пут бити у жирију Међународног руског позоришног фестивала „Мост дружбе“.
Фестивал је „руски“ због програма, у који спадају само представе на руском језику а из земаља у којима се не говори руски језик. Три пута су учествовали, као гости, и наши – једном Народно позориште из Сомбора, други и трећи пут Књажевско-српски театар из Крагујевца. Јошкар Ола је узвратио гостовање, и у Сомбору, и у Крагујевцу, а успут и у Београду и Шапцу. Ове године, на упињање Народног позоришта из Ужица да од Министарства културе добије заиста мала средства да оде у Москву, Орел, Јошкар Олу, у Русији и Бугуљму у Татарстану, власт је остала глува и слепа. Невероватно, јер је требало да путује представа „Жанка“, о чувеној „министарки“ Жанки Стокић, у години Нушићевог јубилеја! При томе, Бугуљма у Татарстану је поставила прошле сезоне врло занимљиву Нушићеву „Госпођу министарку“!… Поменимо да је на челу комисије Министарства био човек чији се позоришни укус слави до неба!
Нека у овом дневнику буде запамћено и да је Јошкар Ола, главни град Републике Мариј Ел, Русија, у којој живи татарски народ (угро-финског порекла), најнеобичнији руски град од свих, многобројних, у којима је писац ових редова боравио. Око 300.000 становника живи у граду на обали реке Кокшага, са маријским и руским универзитетима, театрима, институцијама. Маријски народ има свој језик и културу, која слави култ природе као божанство. Сви се добро слажу!

А сам Јошкар Ола, који се некад звао Краснококшајск, Црвени град, мало је чудо! Осим што се у нашој штампи проноси абер да се у његовим архивима чувају Коминтернина документа Јосипа Броза (у тамошњем Архиву не знају ништа о томе), други куриозитет је залив Кокшаге, са шеталиштем уређеним као мала Европа. С једне стране дуги низ шарених зграда, и тамо популарно назван „Амстердам“, с друге – права мала Фиренца, Венеција, Италија у ренесанси, у сваком случају! Господин Л. Маркелов, до пре две године градоначелник Јошкар Оле, из своје превелике љубави према Италији је започео бум изградње шеталишта, које је данас као сценографија за филм. Италијанске палате, дворци, бајковите грађевине, многобројни споменици, од којих су два, можда, најзанимљиивија: на обали стоје, гледајући низ реку, Грејс Кели и Реније од Монака, сусрећући тек венчане парове, који се, у гондоли, код њих искрцавају… Други споменик је испред Градске куће, палате у ренесансном стилу, и представља Лоренца Медичија, само зато што и Маркелов има исте иницијале, Л. М! Надам се да ће понека фотографија дочарати ову чудну (прескупу) лепоту, због које наречени Л. Маркелов већ две године чами у истражном затвору у Москви. Кредити!
Идеју о очувању свог језика и културе у страном окружењу кроз фестивал „Мост дружбе“ не проносе само многобројна руска позоришта из бивших совјетских република. Виђали смо ту и некадашње студенте руског ВГИК-а, редитеље и глумце из Шпаније, Аргентине, Немачке, Британије, Пољске…, који су тамо основали позоришта, где играју руске и друге класике, на руском језику! Ове године нас је у жирију било шесторо, од којих су двоје „рускоговорећи“, а дуги низ година живе у Немачкој:Нина Мазур из Хановера и Григорије Хофман из Берлина. Остали су „прави“ Руси. Чини се да је писцу редова жирирање било најнапорније, јер је у Русији обавезно да „експерти“, на тзв. „обсужденију“, анализирају, пред ансамблом и публиком, искључиво на руском, сваку представу. У Јекатеринбургу их је било 27, за 11 дана, а у Јошкар Оли 18, за 10 дана! Тако се потпуно руши фама да у позоришном жирију једеш, пијеш, одмараш се – и на крају гласаш за награде! Можда, код нас…
У Јошкар Оли је пао огроман снег и дочарао аутентичну руску зиму! Температура је углавном била око нуле, али је у Русији, и кад је врло хладно (последњих дана око минус 20) пријатно. По сунчаном дану, без ветра и влаге, може лепо да се шета по замрзнутој Кокшаги и да се чак вози моторним санкама. Сваки хотел има сауну, у којој се човек после одлично загреје.
„Мост дружбе“ (по реду 15) показао је занимљиве представе, у дневном, вечерњем и ноћном програму, од 11, 18.30 и 00.15 сати. После сваке представе је било „обсуждение“, а онда Глумачки клуб, где су домаћи, спретни глумци, у тамо често виђаном „капусњику“, карикирали представе које смо тога дана видели, врло духовито. Једне вечери су карикирали и међународни жири! Писца Дневника, наравно, најжешће. У тој карикатури говорила сам руски као Индијанци енглески у каубојском филму! Мало сам се забринула, има ли у тој шали и мало – шале?!
С обзиром на племениту обавезу да долазе с радовима на руском из неруских средина, представе, досад, биле су највишег квалитета (провинцијска позоришта, којима је „Мост дружбе“ јединствена прилика да пропутују и покажу неки свој пројекат). А има их од Републике Коми, на Поларном кругу, до Републике Адигеје, на југу Русије. Међутим, ове године су представе, које је Московцев изабрао, биле изузетно занимљиве. Осим руске класике, видели смо и текст „Господин Ибрахим“ Е. Е. Шмита, као и урнебесни водвиљ „Слободан пар“, по нобеловцу Дарију Фоу, па онда и комедију Карла Голдонија „Рибарске свађе“ и представу по тексту Вилијама Гибсона…
Необично је да се руска реч и руска култура бране текстовима Фоа, Голдонија, Шмита… Тешко да булеварски и водвиљски театар може да одбрани велику руску позоришну традицију! Сасвим је другачије са Островским, Толстојем, Чеховом, Вирипајевим, Арбузовим, Тургењевом, Вампиловом, Ољшанским, који су следили у конкуренцији за награде.
Посебан утисак оставила је представа „Старији син“, Вампилова, врло занимљива драма, по којој је, својевремено, снимљен и много гледани филм. Сиже о два младића, који окасне на ноћни превоз, склоне се од хладноће у кућу старог кларинетисте, па се досете да једног од њих прогласе ванбрачним сином старца, приказао је зинимљивији театар од свих које смо срели у Јошкар Оли, у поменутих седам година у жирију „Моста дружбе“. То је Театар „Мастеровие“, из града Набержние Челни, Татарстан, којим руководи интересантна личност, Армандо Луиђевич Диаманте. Позвана сам да посетим ово позориште, и да погледам још неколико њихових представа, редовно номинованих за „Златну маску“, највећу руску театарску награду…
Међу учесницима „Моста дружбе“ у Јошкар Оли (Бугуљма и Казањ, из Татарстана, Минск, из Белорусије, Чебоксари, из Чувашије, Луганск, Берлин, затим Саранск, из Мордовије, Кинешма, из Ивановске области, Мајкоп, из Републике Адигеја, Јереван, из Јерменије, Козмодемјанск, из Мариј Ел, Кокшетау, из Републике Казахстан, Перм…) издваја се апсолутни победник, представа која је добила Гран-при – „Олују“ Островског је, за свој рачун, поставила група глумаца Драмског театра из Јошкар Оле, у оквиру своје слободне позоришне групе „Све“!
Са почетком у поноћ, у програму „Ноћ у театру“, присуствовали смо промишљеном, модерном, софистицираном извођењу грандиозног текста руског класика, у режији једног од глумаца Сергеја Васина. Донедавно је било невероватно да у једном академском драмском театру, у утроби Русије, „мангупи из њихових редова“, одметнути од репертоара у сопствену драмску радионицу, победе све поменуте националне, академске, драмске руске театре, чији репертоари су одобрени од власти и театарских „худрукова“, уметничких директора, за буџетску лову… Дувају нови ветрови!
Возимо се, после готово месец дана од одласка из Србије, назад, у Казањ, полећемо на, како кажу у авиону Аерофлота, „подношљивих“ 20 испод нуле, слећемо на „пријатних“ минус 14 у Москву и потом на непријатно ветровитих минус 3 у Београд. Руска виза, нажалост, траје само тридесет дана. Иначе би се овај дневник наставио. У овој календарској години његов писац је у Русији боравио „само“ четири пута. Нема разлога да се то не настави.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *