Има ли краја високом представнику?

Да човек чији би задатак требало да буде непристрасна одбрана сваког слова Дејтона у име целе међународне заједнице, заправо третира овај споразум као привремено решење у функцији постизања неких других циљева, потврдила је његова недавна изјава у којој је изразио наду да ће „у БиХ у будућности бити мање Дејтона, а више Брисела“

Најављени захтев Милорада Додика за одлазак високог представника, те страних судија из Уставног суда Босне и Херцеговине, наишао је, како се могло и очекивати, на оштре негативне реакције домаћих бранилаца унитарне БиХ, али и „опуномоћеника међународне заједнице“ Валентина Инцка, који већ скоро десет година зарађује свој хлеб у Сарајеву, где за одговорни посао бриге о дејтонској творевини добија месечну надокнаду од не баш безначајних 25.000 евра.

ДОДИКОВА ИНИЦИЈАТИВА Нови српски члан Председништва БиХ је, да подсетимо, оштро критиковао досадашњи допринос високих представника стабилизацији и развоју Босне и Херцеговине, поручивши да, ако се жели направити јача и заиста суверена БиХ, ова наметнута институција мора да буде укинута.
„Високи представници су безобразници који су довели до проблема у БиХ а сада за то криве унутрашње односе у земљи, иако су сами креирали тај систем. Они нису направили систем који функционише. Позивам све људе у Босни и Херцеговини да одбију мере високог представника. БиХ се заглавила у проблему зато што је високи представник наметнуо 560 одлука које нису дале ефикасан систем“, нагласио је државник из Лакташа.
Иако Додикова иницијатива још није званично разматрана на седници новог Председништва БиХ, бошњачки члан овог тела Шефик Џаферовић већ је пожурио да је одбаци.

ШВЕДСКИ СТО Много индикативнија је била реакција прозваног високог представника из Аустрије (иначе пореклом Словенца из Корушке), који није само оценио захтев лидера Републике Српске „као нереалан“ него и дао нека занимљива тумачења Дејтонског споразума и своје улоге у решавању проблема Босне и Херцеговине.
„Дејтонски споразум није ᾽шведски сто᾽ са кога свако узима шта жели… На седници Савета безбедности, која је одржана 6. новембра, добио сам подршку, између осталих и Русије, да сам последњи ауторитет за интерпретацију Дејтона. Како би се Дејтонски споразум тумачио и интерпретирао да мене нема!? Савет за спровођење мира у БиХ усвојио је низ услова и циљева које органи власти у Босни и Херцеговини морају испунити како би се затворио уред виског представника у овој земљи. Један од њих је позитивна процена политичке ситуације у земљи. Ту процену радим ја у сарадњи са Саветом за спровођење мира у БиХ,“ објаснио је Инцко.

[restrict]

РУСКИ СТАВ Аустријски дипломата говори неистину када тврди да је добио подршку Москве за спровођење свог курса у БиХ. Кремљ јесте дао „зелено светло“ на Ист Риверу за продужење мандата међународних институција у БиХ, али је доследан у оштром критиковању Инцкове политике „двоструких аршина“ и упоран у захтеву за затварање канцеларије високог представника у Сарајеву. Подсетимо да је заменик сталног представника Русије у Уједињеним нацијама Шефик Џаферовић у новембру 2017. оптужио Инцка за „србофобију и губитак везе са реалношћу“, док је портпаролка Министарства спољних послова највеће земље света Марија Захарова недавно поручила да је „институција високог представника одавно исцрпела своју функцију и да кочи развој Босне и Херцеговине“.
Од Инцкове лажи, међутим, више може да забрине то што аустријски дипломата доживљава себе, односно институцију високог представника, као фактички последњи и „незаменљиви ауторитет“ у пресуђивању о томе да ли БиХ иде „исправним путем“. Његово упозорење, да без процене високог представника и Савета за спровођење мира да је „политичка ситуација у Босни и Херцеговини постала позитивна“, не може бити говора о повлачењу међународних стараоца из ове државе, заправо треба схватити као покушај стварања правне и политичке подлоге за бесконачно продужавање већ скоро четврт века дуге фактичке окупације западног дела такозване међународне заједнице над некадашњом централном југословенском републиком.

САВЕТ ЗА СПРОВОЂЕЊЕ МИРА И УНИТАРИЗАЦИЈЕ Таквој процени говори у прилог и састав већ споменутог Савета за спровођење мира у БиХ – у чијем су Управном одбору, ако се изузме Русија, сви остали чланови (САД, Канада, Велика Британија, Француска, Немачка, Јапан, Турска, те представници Европске уније и Европске комисије) мање или више отворени поборници унитарне Босне и Херцеговине. Циљ њихове политике „демократизације БиХ“ је одржавање потпуне контроле Запада над овом земљом, те наравно „пацификовање реметилачког и Москви склоног српског фактора“, а пошто Додиков курс представља сметњу реализацији постављених планова, логично је да високи представник мора остати на терену као инструмент за сламање отпора све док „посао“ не буде коначно обављен.
Истина је да су се и на самом Западу појавили критичари дуготрајног присуства високог представника у БиХ, који су закључили да он својим присуством и овлашћењима ограничава суверенитет ове државе и отежава јој пут ка ЕУ. Иако не оспоравају овај проблем, то за Инцка – али што је далеко важније и његове наредбодавце – није непремостива препрека за настављање досадашњег пута, па смо тако од аустријског дипломате на деценијском привременом боравку у Сарајеву могли чути објашњење „како би Босна и Херцеговина требала следити пример Немачке (Западне), која је, иако окупирана од стране савезничких трупа, израсла у демократску државу“. Да човек, чији би задатак требало да буде непристрасна одбрана сваког слова Дејтона у име целе међународне заједнице, заправо третира овај споразум као привремено решење у функцији постизања неких других циљева, потврдила је његова недавна изјава у којој је изразио наду да ће „у БиХ у будућности бити мање Дејтона, а више Брисела“.

АУСТРОУГАРСКА ПОЛИТИКА Без обзира на то што у БиХ за сада постоји консензус оба ентитета о кандидатури ове државе за Европску унију, то никако не значи да ће руководство Републике Српске пристати да се због евентуалног уласка у пољуљану „бриселску заједницу“ одрекне својих дејтонских надлежности, а још мање је прихватљиво да „европски пут као једину опцију за БиХ“ отворено пропагира дипломата који је мандат за свој посао у овој земљи добио од Савета безбедности, дакле целокупне светске заједнице.
Корушки Словенац, рођен у Клагенфурту, упорно инсистира на томе да није „србомрзац“ али његове изјаве и практични потези показују да се, иако делује у знатно другачијим околностима у односу на период између друге половине 19. и почетка 20. века, у свом односу према нашем народу није ослободио предрасуда и стереотипа тадашње аустроугарске политике. Мада у Босни и Херцеговини не заступа интересе Беча и Пеште већ ширих глобалистичких западних фактора, за Инцка су, баш као некад за Бењамина Калаја и његове наследнике на гувернерским функцијама у Сарајеву, Срби „главни реметилачки проблем“ и „препрека постизању жељених циљева“.
Иако је добро упознат са прошлошћу овог простора, искусни дипломата као да није извукао поуке из историје, односно схватио да је тадашња антисрпска политика двојне монархије имала катастрофалне последице, не само за ову државу и њене тадашње народе, већ и за целу ондашњу Европу. Околности су, понављамо, знатно другачије него у тим временима, па Босна тешко може поново бити искоришћена као „окидач“ за неки нови светски рат али нас не треба превише чудити што је „наследник традиција старе аустроугарске дипломатске школе“ правио срамне паралеле између 9. јануара, Дана државности Републике Српске, и 10. априла као злогласног рођендана Павелићеве НДХ, те користио сваку прилику да у извештајима Савету безбедности представи власти из Бањалуке као главну препреку успешном функционисању БиХ.
Мада још не знамо да ли ће ући у историју као последњи високи представник у БиХ, извесно је да Инцко није био једини „протектор“ који је својим указима донео, не само Републици Српској, већ и целој некадашњој централној југословенској републици, више штете него користи. И он, баш као и шесторица његових претходника, мање или више радикално, спроводи исту задату политику „трансформације“ послератне Босне и Херцеговине, за коју су, на предлог Савета за спровођење мира у БиХ, добијали формални мандат Савета безбедности светске организације.

БОНСКА ОВЛАШЋЕЊА Иако је високи представник првобитно предвиђен као „коначни ауторитет за тумачење споразума о цивилном спровођењу мировног решења у БиХ“, то још није значило да је добио широке, да их назовемо „царске ингеренције“ за наметање свих битних одлука у босанскохерцеговачком незваничном протекторату.
Ствари су се, међутим, промениле након одлуке Бонске конференције Савета за спровођење мира у БиХ, која је 1997. у некадашњем главном граду Западне Немачке дала „шира овлашћења“ високом представнику са циљем „да му се олакша решавање потешкоћа доношењем обавезујућих одлука кад он сматра да је неопходно“.
Ако чак оставимо по страни чињеницу да споменути Савет за спровођење мира није тело предвиђено Дејтонским споразумом, занимљиво је да и ова „широка бонска овлашћења“ ограничавају делатности високих представника на „одлуке привременог карактера из надлежности Председништва и Министарског савета БиХ“. Ове ограде, међутим, нису биле никаква препрека добро плаћеним дипломатама да се на терену трансформишу у неограничене господаре неофицијелне европске колоније у којој су, без страха од одговорности и евентуалних судских последица, не само доносили амандмане на устав, законе и њихове измене, већ и смењивали функционере, забрањивали им учешће на изборима, те неподобним особама одузимали грађанска права и лична документа.
У оваквом „учвршћивању демократије у БиХ“, коме се релевантни фактори на Западу уопште нису противили, посебно се истакао британски лорд „либералних опредељења“ Педи Ешдаун који је сменио чак 59 функционера Српске демократске странке и многе људе оставио без посла и докумената. За то наравно, није одговарао, али је као укупну надокнаду за свој вишегодишњи предани рад (од 2002. до 2006) у Босни инкасирао суму од 1.100.000 евра.
Његов шпански колега Карлос Вестендорп, чији је највећи допринос мировном процесу било смењивање председника Републике Српске Николе Поплашена, за посао обављан између 1997. и 1999. зарадио је нешто скромнију награду од 800.000 евра, док је први аустријски „гувернер“ дејтонске творевине Волфганг Петрич постао богатији за 625.000 евра.

РАЗЛИЧИТИ СЦЕНАРИЈИ Милорад Додик је без сумње у праву када тврди да високи представници својим административним мерама у БиХ нису направили систем који фукционише. Уместо функионалне државе, помирења народа и економског просперитета, Босна и Херцеговина је више него икад подељена, а због велике незапослености и недостатка перспективе напушта је огроман број грађана. На жалост, за сада нема никаквих изгледа да ће народи у БиХ постићи консензус о ослобађању од туторства високог представника, пошто је бошњачким политичарима, од стварног јачања суверенитета државе у коју се заклињу, много важније да сачувају међународни „адут“ уз чију подршку, још увек се надају, могу сломити Републику Српску и спречити федералистичке планове Хрвата.
Иако се Инцко, због измењених међународних околности и јачања Републике Српске, није усуђивао да примени праксу својих претходника и смени „непослушне“ српске политичаре, то још увек не значи да он или његов наследник, у некој новој, врло могућој заоштреној ситуацији, неће посегнути и за овим „оружјем“. До тога би – претпоставимо – могло доћи уколико Додик, суочен са одбијањем захтева за враћање одузетих Дејтонских надлежности Републици Српској, до жељеног циља покуша доћи расписивањем новог референдума, што би за његове моћне западне противнике био сигнал да поново активирају „уснулог“ високог представника. Такав заплет је свакако непожељан и ризичан али би, с обзиром на одлучност лидера Републике Српске и подршку коју ужива у народу, могао да у завршници доведе до потпуне дискредитације функције „протектора“ и формалног укидања ове наметнуте институције.
Ово су, наравно, само претпоставке о могућем сценарију релативно брзог одласка тутора из некадашње централне југословенске републике, пошто је, с обзиром на однос снага и супротстављене интересе, тешко замислити скоро постизање међународног консензуса великих о „слању високог представника у историју“. Ствари, јасно, у овој несрећној држави могу да крену и другим непредвиђеним правцима, а за сада је једино сигурно да ће до даљег високи представник седети у Сарајеву и покушавати да, ако већ не својим „царским декретима“, онда бар бригом за њихову будућност „усрећи“ несложне народе Босне и Херцеговине, за шта ће, наравно, наставити да добија редовну материјалну сатисфакцију…

Лавров: Високи представник дестабилизује БиХ

„Дестабилизирајућу улогу у БиХ игра високи представник“, изјавио је министар спољних послова Русије Сергеј Лавров.
„Протекторат онемогућава развој Босне и Херцеговине, процес помирења, удаљава земљу од строгог спровођења мировног споразума, иако је високи представник постављен да буде његов надзорник. Сада покушавају дискредитовати изборе у БиХ, створити утисак да је победа лидера Срба у БиХ Милорада Додика незаконита“, нагласио је Лавров.

НАТО позвао БиХ да активира МАП, Српска против!

НАТО је на састанку министара спољних послова у Бриселу позвао БиХ да активира Акциони план (МАП) за чланство у овој организацији. Овај план, иначе, представља програм помоћи и практичне подршке намењен припремама држава за чланство у НАТО-у. Генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг рекао је да је „сада све на БиХ“, а бошњачки и хрватски челници су, према очекивању, са задовољством поздравили тај позив из Брисела. Милорад Додик је нагласио да је за РС чланство БиХ у НАТО неприхватљиво, и поручио да ће се он у свом раду у Председништву БиХ држати одлуке Народне Скупштине Републике Српске о војној неутралности.

Додик напустио састанак због заставе Републике Српске

Члан Председништва БиХ из Републике Српске Милорад Додик напустио је састанак са члановима Савета за спровођење мира у БиХ због тога што на овом састанку у Сарајеву није била истакнута застава Републике Српске.
„Имајући у виду да се у овим просторијама налазе заставе БиХ и Федерације БиХ, требало је да се нађе и застава Републике Српске, коју је потврдио Уставни суд Босне и Херцеговине. Пошто ти услови нису испуњени, моје присуство није могуће. Поздравићу вас и спреман сам са вама на разговор било где. Ја сам у суседној канцеларији“, рекао је Додик делегацији Савета за спровођења мира.

Високи представници у БиХ

Карл Билт (Шведска) 1995–1997;
Карлос Вестендорп (Шпанија) 1997–1999;
Волфганг Петрич (Аустрија) 1999–2002;
Педи Ешдаун (Велика Британија) 2002–2006;
Кристијан Шварц Шилинг (Немачка) 2006–2007;
Мирослав Лајчак (Словачка) 2007–2009;
Валентин Инцко (Аустрија) 2009.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *