Генијални лажов уздрмао немачке медије

Проклетство „наркотичне“ жудње за успехом и славом по сваку цену: Како је један од најслављенијих и неспорно талентованих немачких репортера Клас Релоцијус откривен као велики хохштаплер, фалсификатор, лажов и главна (неславна) личност највећег медијског скандала у Немачкој после оног с лажним Хитлеровим дневницима (у „Штерну“) из 1983. године

Све је било превише бајковито да би (заиста) било и стварно: Клас Релоцијус, новинарска звезда најугледнијег и најутицајнијег немачког магазина, „Шпигла“, крунисан је (националном) наградом као репортер године. Четврти пут.
И овај пут уз звучне хвалоспеве. Попут оног какав је изрекла главна уредница „Дојче велеа“ Инес Пол, пригодом уручивања награде истог ранга и формата: да је реч о новинарском делу (репортажи) које би могло, и требало, да уђе у уџбенике.
А онда је дошло до невероватног обрта. Исти Клас Релоцијус је, наједном, постао, констатовао је уредник „Цајта“, и бивши, дугогодишњи уредник „Шпигла“ Холгер Штарк, уџбенички пример како новинарство никад не би смело да буде.
Шта се то тако вратоломно и вероломно догодило с једним од најхваљенијих, најнаграђиванијих и, неспорно, најдаровитијих немачких новинара, откривајући, на драматичан и драстичан начин, како понекад може бити заиста само један (мали) корак (и трен) од славе до пропасти?

Од звезда до блата

С тим горким искуством суочио се управо ових дана Клас Релоцијус. У новембру је, као сјајан репортер, овенчан још једном у низу великих, националних и међународних награда, а само две недеље касније бачен је, од звезда, у блато. Откривен као хохштаплер, фалсификатор и лажов, постао је главна личност највећег медијског скандала у Немачкој, после оног с лажним Хитлеровим дневницима, који су, као „светска сензација“, презентирани у (само дотад) високотиражном и угледном недељнику „Штерн“, који се од те бламаже никад није опоравио.
Време славе и аплауза (по)трајало је годинама. Годинама су, наиме, високовредноване и тражене текстове и приче Класа Релоцијуса, најпре као слободног новинара, објављивале многе, веома сериозне и утицајне новине немачког говорног подручја: „Ноје цирихер цајтунг“, „Велт“, „Цицеро“, „Зидојче цајтунг“, „Цајт“, на пример. Све до „Шпигла“, најутицајнијег и најтиражнијег немачког политичког магазина, који се нашао у самом средишту великог скандала: у овом недељнику Релоцијус је, за седам година, најпре као слободни новинар, а од 2017. стално запослен, објавио близу шездесет репортажа с разних страна света.

[restrict]

Свето правило

Оне су, наједном, постале „заражена роба“, еруптивне снаге која прети да разори највећи „Шпиглов“ капитал: готово безрезервно поверење читалаца и јавности. Саткане, добрим делом, и бројем, од манипулација, конструкција, фалсификата и лажи – измишљене личности, ситуације, сцене, догађаји – оне су удариле на срж програмске и уређивачке филозофије недељника, коју је, кратко и језгровито, својевремено дефинисао његов (почивши) оснивач и власник Рудолф Аугштајн: кажи (пиши) онако како јесте.
На том „светом писму“ и професионалном начелу „Шпигл“ је истрајавао и градио углед новина којима се, заиста, деценијама (готово) безрезервно веровало: испод штампарске пресе није смела да промакне ниједна релевантна чињеница која није темељито проверена. Због тога је, с разлогом, овај недељник постао узор, и симбол, високопрофесионалног истраживачког и ангажованог новинарства.
Улазио је у жестоке политичке битке, откривао афере која су потресале нацију, и запечатиле многе, дотад успешне политичке каријере и судбине. Из њих је излазио „без огреботина“. Они који су покушавали да га демантују – а било је изузетних политичких моћника међу њима попут некрунисаног баварског краља Франца Јозефа Штрауса – горко би, по правилу, зажалили: „Шпигл“ је увек имао у резерви још неискоришћене „муниције“, убитачних чињеница, аргумената и непоткупљивих докумената.

Јединствен систем провера

Мало је новина у свету које су изградиле такав (јединствен) систем провера сваког прилога пре његовог објављивања: поред редактора и уредника, уз њихову пословичну сумњичавост и опрез, за то се, посебно, брине читава „војска“, више од шездесет документариста разних профила, махом с докторским титулама. Па ипак, Релоцијусу је, како се испоставило – а то откриће је одјекнуло као велики шок и медијска бомба – годинама полазило за (вештом) руком да протура сјајно упаковане лажи и опсене кроз густа професионална „Шпиглова“ (одбрамбена) минска поља.
И ко зна колико би то све још потрајало, и колико би великих награда Релоцијус побрао (за репортера године прогласио га је, између осталог, и „Си-Ен-Ен“) да његов редакцијски колега Хуан Морено, с којим се нашао на једном од последњих, великих професионалних задатака, није посумњао у Релоцијусове махераје.

Прве сумње

Прича је почела 26. октобра. У редакцији се, после завршеног броја, расправљало о новим темама за следећи. Из Мексика су управо кретали каравани миграната ка граници с Америком. Један од уредника (Матијас Гајер) дошао је на идеју да се тема обради с две стране: један репортер би, с мексичке стране, пратио мигранте, други би се позабавио „грађанским стражама“, наоружаним Американцима који, на своју руку, дочекују и враћају дошљаке. Хуан Морено је упућен у Мексико, Клас Релоцијус је добио задатак да успостави везу с наоружаним бранитељима америчке границе, да би две приче потом биле спојене у јединствену репортажу с лица места.
Релоцијус се 30. октобра, мејлом, пожалио уреднику на тешкоће с којима се суочио („бранитељи“ су крајње неповерљиви и затворени према новинарима) и тражио да му „држи палчеве“. Напокон, 4. новембра јавља да је успоставио везу и био, на једном „брегу изнад пустиње“, дан и ноћ с наоружаним „бранитељима“, које ће у тексту означити под надимцима.
И његовог колегу Морена је та вест обрадовала. Али и зачудила. Знао је да амерички новинари нису успевали да остваре оно што је, ето, пошло за руком Релоцијусу. Морено је потом упозорио колегу да нешто „не штима“ у делу његове приче 13. новембра. Релоцијус је игнорисао његова упозорења. Коначан текст, који ће изаћи у „Шпиглу“ (17. новембра) под насловом „Џегерова граница“, по наводном Крису Џегеру, снајперисти и главном јунаку Релоцијусове приче, „паковао“ је управо Релоцијус.

Зависност која тражи (све) јаче дозе наркотика

Морено је кренуо Релоцијусовим трагом. И утврдио да његов славни колега није имао никакве контакте с личностима из репортаже . И да је, практично, све измислио. С тим открићима упознао је, ризикујући сопствени останак и опстанак у редакцији, Релоцијусовог уредника и шефа.
Разговор уредника с Мореном, очигледно, није био пријатан: Релоцијусу се још (пре)више веровало. Суочен је с реским упозорењем: за једног од вас двојице, после свега, овде неће бити места. Осумњичени Релоцијус је грозничаво покушавао да се одбрани, упадајући при томе у нове грешке и подвале: фалсификовао је и неке мејлове себи у прилог.
Када је маневарски простор и тако маштовитом махеру почео да се драстично и драматично сужава, предао се: признао је да у неким његовим репортажама, не и свим, има (пре)више фантазије а (пре)мало стварних факата и проверљивих чињеница. И завапио у помоћ: постао је (болесни) зависник сопственог успеха. Притисак је растао из награде у награду. Зависност која тражи све јаче дозе наркотика.

Новинарство и литература

Од сјајног новинарског „штофа“ следећи је морао бити још сјајнији. То се у строгим новинарским узусима, и средствима којима новинарство искључиво барата – чињеницама – није могло остварити ни у најслободнијој новинарској форми, репортажи. Неспорно даровити Релоцијус је посегао за литературом. Међутим, оно што је у литератури не само допуштено него и (насушно) потребно, новинарству је категорички и неопозиво забрањено: превише маштовитости, фикције и фалсификовања реалних чињеница.
После Релоцијусовог признања да су његове (пре)цењене репортаже „прошаране“ измишљеним пасажима и сценама, стварним актерима које никад није срео, чешће фиктивним, настала је узбуна у „Шпигловој“ хамбуршкој централи: уздрман је темељ – истинитост – на којем је овај магазин деценијама стицао поверење, без којег озбиљне новине не могу, као ни човек без кисеоника.
Али није уздрман само понос немачког истраживачког новинарства него сав медијски свет у овој земљи. И не само због чињенице да је Релоцијус „засејавао“ и „инфицирао“ велики број, такође веома сериозних, новина: њихова борба против пошасти која прети новинарству – помахниталој производњи и потурању лажних вести – после овога ће бити врашки тешка. Сам Релоцијус је, и кад то није хтео, дао материјал индиректно гневним десничарским струјама, пре свега захукталој Алтернативи за Немачку, струјама које велике и традиционалне медије, ионако, разапињу на крст као – велике лажове.

Бити или не бити

Схватајући, очигледно, да овај случај, који би у друкчијим околностима и срединама могао деловати можда бенигно и бизарно (у нашем хаотичном медијском простору готово нико се не узбуђује због отворених крађа, фалсификовања чињеница и отворених лажи!), постаје питање „бити или не бити“, у „Шпиглу“ су промптно (боље ми него да то против нас раде други) кренули у офанзиву: обзнанили су први читав случај, извинули се читаоцима, јавности и новинарима, у сопственој кући, и у целокупном медијском свету.
Уредништво се заветовало да ће мучну аферу, ригорозно и безобзирно, никог не штедећи, истерати до краја на чистац. Преврнути сваки камен. И утврдити свачију одговорност. Релоцијус нас је обмануо, али смо и ми допустили да будемо преварени, констатовано је у једном од првих „Шпиглових“ обраћања јавности: главни уредник, редакцијски колегијум, ресорни уредници и документаристи. Систем обезбеђења, с компетентним „ловцима“ на грешке, кроз чије сито и решето пролазе сви ауторски текстови, на који је „Шпигл“ с разлогом био поносан, показао је, у случају Релоцијуса, озбиљне пукотине.

Пољуљано поверење

Руководство велике издавачке куће, са око шест стотина стално запослених (штампано и онлајн-издање магазина плус импозантна документација врхунских експерата) формирало је трочлану (независну) комисију искусних новинара после чије беспоштедне и ригорозне експертизе – све то може, због темељног претресања сваког „камена“ у великој грађевини, потрајати неколико недеља па и месеци – много тога у „Шпиглу“ неће бити као пре, поручили су у једном од првих обраћања јавности (20. децембра) Штефен Клусман и Дирк Курбјувајт (овај други у својству једног из трија главних уредника).
Уз изразе жаљења због свега што се догодило, двојица уредника су се директно обратила бројним читаоцима, који се, рекли су, сада сигурно питају могу ли и даље веровати „Шпиглу“. И подсетили да овај недељник има многе сараднике који беспрекорно чисто и добро раде. Знају да ће и они у наредном периоду морати да живе под „генералном сумњом“. И да морају доказати како су те сумње неосноване. Сада се боримо, наглашавају потписници јавног саопштења, за (пољуљано) поверење и гневни смо што је Релоцијус нас и наше читаоце горко разочарао. Али не гледамо у њега као непријатеља, већ једног од нас, колегу који је упао у менталне невоље и у тим невољама посегао за погрешним, потпуно погрешним средствима, због чега саосећамо с њим.

Рескији тон

Не угрожавајући стваралачку слободу, без које не може бити успешног новинарства, двојица уредника признају да ће убудуће бити и више контроле. И кад је реч о репортажи. Иако је то, очигледно, у овом случају, врашки тешко остварити: репортери су најчешће сами на задатку, често у некој страној земљи, па документаристима у централи није једноставно да провере истинитост свих чињеница којима репортер барата. 

У каснијем обраћању (22. децембра), које потписује већ споменути Штефен Клусман, сада у својству будућег главног уредника, тон је знатно рескији. Нове чињенице које излазе на видело показују, констатује Клусман, да је Клас Релоцијус био „генијални лажов“. Није само обмањивао редакцију и читаоце. Злоупотребљавао је хуманост људи и њихову спремност да прискоче у помоћ људима у невољи. Сакупљао је прилоге преко сопственог конта који, по свему судећи, нису отишли даље од његовог џепа.
Као будућем главном уреднику Клусману је, каже, веома важно да тесно повеже извињење читаоцима и јавности са обећањем да ће све учинити да се све што је везано за случај Релоцијус ригорозно рашчисти и извуку консеквенце: ко (с)сноси одговорност, биће одговоран. Једној „марки“ с ауторитетом, „Шпиглу“, овакви промашаји се не смеју догађати.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *