Почетна / Документи / Дуго и страствено стварање Jугославије (II)

Дуго и страствено стварање Jугославије (II)

ЗАВЕШТАЊЕ НИШКЕ ДЕКЛАРАЦИЈЕ

Пише Бојан Јовановић

Претпоставка о јединственом, троименом народу на почетку Великог рата постаје доминантна идеја која преко културе, науке и политике прераста у југословенску идеологију, чија се снага огледа у великом ентузијазму представника српске културне, научне и политичке елите за њеним непосредним остварењем. Одатле потичу сви превиди, груби научни фалсификати и негирање културно-историјских факата који нису ишли у прилог југословенства и потврђивања идеје о заједничком народу

Заједничко словенско порекло Срба и Хрвата и сачуване извесне заједничке културне карактеристике нису аргументи на основу којих се могло тврдити да су они један народ. С обзиром на то да је током векова дошло до њихове диференцијације и формирања посебних националних ентитета, Срби и Хрвати се на основу својих различитих историјских, религијских и културних искустава међусобно битно разликују.
Зарад заједништва ове чињенице није запостављао само Јован Цвијић већ и Александар Белић – он поништава и њему самом дотад добро познату разлику између српског и хрватског језика на коју је својевремено указао и Људевит Гај признавши да су Хрвати преузели српски језик. Својим прогласом 5. децембра 1835. године, а објављеним потом у „Даници хорватској, славонској и далматинској“, вођа хрватског народног препорода обзнанио је напуштање хрватског кајкавског језика и прихватање српског штокавског, односно стандарда који је установио Вук Караџић. Сматрајући илирски језик српским, Људевит Гај пише: „Ta n. p. sav svet znade i priznaje, da smo mi književnost ilirsku podigli i uveli, nu nama još niti izdaleka nije na um palo ikada tvarditi, da to nije serbski već ilirski jezik, pače ponosimo se i hvalimo Bogu Velikomu što mi Hervati s bratjom Serbljima sada jedan književni jezik imamo.“ Упркос овој чињеници, у књизи Србија и јужнословенско питање, објављеној у Нишу 1915. године, Белић мења своје претходно становиште о српском језику и пише о заједничком српскохрватском језику, на основу чињенице да поједини Хрвати говоре штокавски. Међутим, та чињеница има своју историјску дубину везану како за наведено прихватање српског штокавског језика од стране Хрвата, тако и за процес насилног покатоличења и кроатизирања Срба који су у новом националном идентитету сачували свој матерњи, штокавски језик. Идеја о заједничком српско-хрватском народу настојала је да се оствари и у домену заједничког језика, и добијајући разне форме током 20. века доживела је пораз као и идеологија југословенства.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

ОКРУГЛИ СТО ИНСТИТУТА ЗА ПОЛИТИЧКЕ СТУДИЈЕ

Племенита идеја – од остварења до слома

Југославија је имала и политички идентитет и меку моћ, макар у регионалном смислу

Скуп под називом Југословенска држава: од остварења „племените идеје“ до слома „вештачке творевине“ (у организацији Института за политичке студије) одржан је 1. децембра, у Кући Крсмановића, на Теразијама у Београду, управо на месту где је пре једног века проглашена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.
На скупу су могла да се чују размишљања о судбини бивше државе, од прото-Југославије до пост-Југославије. Истакнуто је да су јужнословенски народи постојали без страног туторства управо у југословенском периоду, ма како се трагично окончао… Па ипак, по Јовану Дучићу, прву Југославију је бранила само полиција, а другу полиција и партија. Покушај изградње југословенског идентитета за време краља Александра је пропао; послератна Титова југославизација као централизација није успела, па се, од 1974. до краја, ова трагична земља суштински конфедерализовала. Један од кључних узрока неуспеха изградње ове државе је био недостатак заједничког тумачења прошлости. Слободан Јовановић је упозоравао да је Југославија стално била под бечком стигмом по којој Србија нема шта да тражи преко граница које је добила на Берлинском конгресу. Расправљало се и о недостатку стратегије југословенске државе, која нам, авај, и данас недостаје.
Наравно, уочено је да је трајни непријатељ јужнословенске интеграције био Ватикан, који ће, после пропасти свих империја, и даље бити на Балкану и деловати против српског народа. Чак и прича о томе да Ватикан подржава Србију са Косовом и Метохијом у свом саставу није у потпуности тачна, поготово ако се узме у обзир подршка арбанашком сепаратизму, израженом у чињеници да је Ибрахим Ругова пред смрт примио римокатолицизам, љубећи прстен кардинала Сколе. Улога хрватског бискупата у распаду Југославије доказана је одавно, али не треба заборавити да неоусташко монтенегринство има свој корен управо у римокатоличком типу кроатизације нашег простора.
Југославија нам је оставила неадекватне, антисрпске авнојевске границе, а Србију, стварањем вештачких нација, попут монтенегринске, одвојила од мора. Трагедија југословенства била је и у покушају наше елите да свој народ одвоји од аутентичног заветног идентитета, и преведе у нешто друго. Тај процес, као „југоносталгија“, и данас изазива штетне последице.
На скупу су, између осталих, учествовали, др Борисав Јовић, др Срђа Трифковић, др Никола Жутић, др Момчило Суботић, др Јовица Тркуља, др Вељко Ђурић Мишина, др Александра Колаковић, др Ђуро Бодрожић, др Зоран Милошевић, др Зоран Аврамовић, Љубомир Кљакић, др Душан Пророковић, др Бранко Крга, др Александар Раковић, др Миломир Степић, др Радослав Гаћиновић, др Мијодраг Радојевић, др Момир Булатовић, Маринко Вучинић, Милош Кнежевић, мр Жељко Будимир.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *