Дуго и страствено стварање Jугославије (II)

ЗАВЕШТАЊЕ НИШКЕ ДЕКЛАРАЦИЈЕ

Пише Бојан Јовановић

Претпоставка о јединственом, троименом народу на почетку Великог рата постаје доминантна идеја која преко културе, науке и политике прераста у југословенску идеологију, чија се снага огледа у великом ентузијазму представника српске културне, научне и политичке елите за њеним непосредним остварењем. Одатле потичу сви превиди, груби научни фалсификати и негирање културно-историјских факата који нису ишли у прилог југословенства и потврђивања идеје о заједничком народу

Заједничко словенско порекло Срба и Хрвата и сачуване извесне заједничке културне карактеристике нису аргументи на основу којих се могло тврдити да су они један народ. С обзиром на то да је током векова дошло до њихове диференцијације и формирања посебних националних ентитета, Срби и Хрвати се на основу својих различитих историјских, религијских и културних искустава међусобно битно разликују.
Зарад заједништва ове чињенице није запостављао само Јован Цвијић већ и Александар Белић – он поништава и њему самом дотад добро познату разлику између српског и хрватског језика на коју је својевремено указао и Људевит Гај признавши да су Хрвати преузели српски језик. Својим прогласом 5. децембра 1835. године, а објављеним потом у „Даници хорватској, славонској и далматинској“, вођа хрватског народног препорода обзнанио је напуштање хрватског кајкавског језика и прихватање српског штокавског, односно стандарда који је установио Вук Караџић. Сматрајући илирски језик српским, Људевит Гај пише: „Ta n. p. sav svet znade i priznaje, da smo mi književnost ilirsku podigli i uveli, nu nama još niti izdaleka nije na um palo ikada tvarditi, da to nije serbski već ilirski jezik, pače ponosimo se i hvalimo Bogu Velikomu što mi Hervati s bratjom Serbljima sada jedan književni jezik imamo.“ Упркос овој чињеници, у књизи Србија и јужнословенско питање, објављеној у Нишу 1915. године, Белић мења своје претходно становиште о српском језику и пише о заједничком српскохрватском језику, на основу чињенице да поједини Хрвати говоре штокавски. Међутим, та чињеница има своју историјску дубину везану како за наведено прихватање српског штокавског језика од стране Хрвата, тако и за процес насилног покатоличења и кроатизирања Срба који су у новом националном идентитету сачували свој матерњи, штокавски језик. Идеја о заједничком српско-хрватском народу настојала је да се оствари и у домену заједничког језика, и добијајући разне форме током 20. века доживела је пораз као и идеологија југословенства.

Иако без израженије активности, већ присуство значајних личности у српској ратној престоници било је одлучујуће за јавни живот. Једна од тих личности био је и политичар, дипломата, историчар, књижевник и председник Српске краљевске академије Стојан Новаковић, чији се дуг и плодан живот завршио у јеку рата управо у Нишу 18. фебруара 1915. године. Као челник Напредне странке, текстовима у Правди залагао се пре Великог рата за југословенско уједињење. Он је још 1894. дефинисао српски ћириличко-екавски правопис, сматрајући да ће Срби и Хрвати подједнако успешно моћи да читају и ћирилицу и латиницу, а та равноправност писама у новој заједничкој држави предвиђена је „Крфском декларацијом“.
На основу ових примера о уверењима српских научника – антропогеографа, лингвиста и историчара – евидентно је да су у својим разматрањима појединих етничких, националних, језичких и историјских проблема, уместо познатих чињеница и научне аргументације, користили политичка средства за доказивање основаности успостављања државног заједништва. Подређујући науку политици, успоставили су један дуготрајући образац мишљења у српској култури у којој се не полази од научних резултата да би се дошло до адекватног политичког решења, већ се настоји да се политичким средствима потврди оно што је научно спорно и неприхватљиво.

Од заповести, преко прокламације до Декларације

У оваквој интелектуалној клими се и догађа промена првобитних мотива и циљева ратовања изражених у заповести, прокламацији и коначно у „Нишкој декларацији“. На почетку рата, у говору врховног команданта регента Александра Карађорђевића, истакнуто је да је бој за слободу и независност српског народа основни мотив ратовања. Завршавајући заповест којом је 4. августа (22. јула по старом календару) позвао из Крагујевца војску да се бори против Аустроугарске пошто је објавила рат Србији, он је истакао: „На свету нема светије дужности него што је одбрана своје државе, своје нације и вере, одбрана свога огњишта, својих старих и нејаких. Стога, с вером у Бога, у његову правду и милост, пођимо напред уверени у победу и украсимо наше заставе новим ловорикама, јер је на тим заставама Провиђење исписало данас јасније него икад наш ратни поклич: У бој за слободу и независност српскога народа! Живела Србија! Живела Моја дична војска.“
Иако је на почетку рата српски престолонаследник Александар у својој заповести истакао циљ српског ратовања, већ почетком децембра 1914. године он пише прокламацију „Срби и Хрвати“, у којој наглашава да Србија тежи и ослобађању братског хрватског народа. Оно што је речено у прокламацији објављено је потом и у владиној изјави коју је прихватила Народна скупштина током заседања у згради Официрског дома 7. децембра 1914. године. У најбитнијем делу тог текста, касније познатог као „Нишка декларација“, истиче се: „Уверена у решеност целог српског народа да истраје у светој борби за одбрану свога огњишта и своје слободе, влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судбоносним тренуцима једини задатак, да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања које је, у тренутку кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца. Сјајни успех који има да крунише ово војевање, искупиће обилато крваве жртве које данашњи српски нараштај подноси. У тој борби српски народ нема избора, јер се између живота и смрти не бира. Он је на њу принуђен и водиће је са онаквом истом несаломљивом енергијом и с каквом се пре сто година борио за свој васкрс из Косовске гробнице.“
У овом тексту Србија као прва од зараћених држава објављује своје ратне циљеве. У односу, дакле, на наведене Александрове заповести на почетку рата, „Нишка декларација“ истиче неке друге, нове вредности које би ратним циљем требало да буду остварене. Србија тада као свој примарни ратни циљ означава не више ослобађање државе и национално уједињење Срба него ослобађање и уједињење поробљене браће Срба, Хрвата и Словенаца. Усвајањем ове декларације, којом је као ратни циљ Србије најављено стварање заједничке државе, Ниш је постао и родно место Југославије.
Будући да Србија, исцрпљена после балканских ратова, није желела још један велики сукоб, о чему сведочи и њено понашање извршавања претходних ултиматума Аустроугарске везаних за повлачење српске војске из јужних делова Балкана, њен првобитни одговор на објаву рата Аустроугарске и агресију „К унд К“ монархије на Србију био је првенствено одбрамбени. Ратни циљ Србије у тим првим месецима је одбрана земље, али је убрзо створен духовни амбијент потврђивања континуитета слободарских тежњи Србије ка ослобађању свог народа и у западном делу Балкана. Југословенство, као израз иманентних тежњи српског народа да се ослободилачки покрет, започет у 19. веку, историјски заврши стварањем државе у којој ће сви Срби бити слободни, дошло је до пуног изражаја почетком 20. века, 1904. године поводом обележавања стогодишњице Првог српског устанка. Будући да су Срби живели на ширем подручју западног Балкана заједно с другим народима, првенствено с Хрватима, то је стварање нове државе подразумевало заједништво с њима. У тој новој заједници Срба и Хрвата, као неку неминовност, налазили су своје место и Словенци, за које се, такође сматрало да припадају истом народу само другачијег имена. Претпостављено јединство троименог народа, Срба, Хрвата и Словенаца, негирањем евидентних великих националних, културних и политичка разлике међу њима требало је да створи илузију да је и ослобађање Хрвата и Словенаца, у ствари, ослобађање једног те истог народа.
И управо претпоставка о јединственом, троименом народу постаје доминантна идеја која преко културе, науке и политике прераста у југословенску идеологију, чија се снага огледа у великом ентузијазму представника српске културне, научне и политичке елите за њеним непосредним остварењем. Одатле потичу сви превиди, груби научни фалсификати и негирање културно-историјских факата који нису ишли у прилог југословенства и потврђивања идеје о заједничком народу.
Уколико наведену разлику између два текста, регентове ратне заповести и „Нишке декларације“, сагледамо у контексту консолидације прилика у српској ратној престоници у којој је створен повољан културни и политички амбијент за обнову југословенских идејних схватања, онда је можемо разумети и као последицу читавог низа околности које су утицале на промену првобитног ратног циља. Најпре су то унутрашње политичке прилике настале након стварања нове коалиционе владе, састављене од представника Радикалне, Самосталне радикалне и Напредне странке, која је заменила претходну хомогену старорадикалску владу, али је на њеном челу остао Никола Пашић.

Тактички и стратешки циљеви

Ратне прилике су отежавале положај Србије, јер је после српског успеха у Церској бици Аустроугарска припремала другу офанзиву на Колубари са истим циљем – да својом казненом експедицијом изврши смртну пресуду над њом. Српска држава и српски народ су у животној опасности и воде пресудну битку за свој опстанак, па се у тим околностима спас видео у могућности реализовања политичке идеје југословенства као новог ратног циља.
Иницијатор ове декларације није био Пашић већ првак Самосталне радикалне странке Милорад Драшковић, који се сматра и аутором текста. Премда није био склон да се у тим почетним месецима ратовања објаве ратни циљеви, Пашић се приклонио иницијативи и као председник владе учествовао у редиговању текста, односно његовој коначној изради. Посебно је питање укључивања Словенаца у Декларацију, јер је Пашић сматрао да је рано о томе и говорити, али су се они, ипак, нашли у тексту. Премда је након рата Словенац Нико Жупанич себи приписивао то у заслугу, посебно светло на ту чињеницу баца сведочење Милана Гавриловића, који је прекуцавајући текст Декларације приметио да се у њој не помињу Словенци, на шта му је Јован Јовановић, након кратке консултације са члановима владе, дао сагласност да и њих допише у текст.
На питање зашто Србија у тренутку своје угрожености не истиче као ратни циљ свој опстанак и могућност уједињења српског народа, већ ослобађање словенске браће и југословенско уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, одговор се може пронаћи у тадашњим приликама. Несумњиво је да је један од тактичких циљева „Нишке декларације“ био начин да се истицањем заједништва с Хрватима и Словенцима, који су се борили на страни Аустроугарске, ослаби непријатељ, али је много важнији њен стратешки циљ везан за остварење југословенске идеје. Колико су ти циљеви били прави могло се одмах видети у понашању Хрвата који су се тада жестоко борили на страни Аустроугарске. Када су српски војници певали на фронту њихове песме, они су им одговарали плотунима, а након српске објаве уједињења били су још мотивисанији да се боре против Срба.

Југословенство као српски циљ и хрватско средство

Одређени догађаји и поступци добијају свој прави значај и значење тек након завршетка историјског периода као најадекватнијег референцијалног контекста за њихово тумачење и разумевање. Иако се може чинити да је „Нишка декларација“ донета и из војнотактичких разлога у тренутку када је објавом пријатељства с непријатељским војницима требало отупити њихову борбену готовост, ови разлози постају неважни 1917. када се доноси „Крфска декларација“, а свакако постају небитни након завршетка Великог рата и победе савезника на чијој је страни била и Србија.
У самеравању односа између националног и мултинационалног као пута ка наднационалном, српско опредељење за југословенство било је јаче од примарног националног становишта. Дубља политичка и културна активност започета је још почетком 20. века када се зачињу идеје о новом, југословенском културном обрасцу чије наглашавање и остварење доводи до потискивања и маргинализације дотадашње националне културне традиције. Уколико имамо у виду тај шири историјски, политички, културни контекст, онда се може разумети доношење „Нишке декларације“ која изражава не само однос према рату већ и дефинише његов одбрамбени и ослободилачки карактер са становишта тадашњих српских интереса везаних за ослобађање и Срба и Хрвата и Словенаца и тежња да се с њима створи заједничка држава.
Евидентно је, међутим, да су током историје Срби, Хрвати и Словенци постали различити и да су њихови различити национални, културни и политички идентитети одређивали и различите интересе приликом ступања у заједничку државу. За Србе је Југославија била циљ, и потврђивања илузије да ће коначно у једној држави читав српски народ, коме по сродности припадају и Хрвати и Словенци који се само другачије називају, бити слободан. Међутим, управо је за Хрвате и Словенце заједничка држава у тренутку њеног стварања била само адекватно и привремено решење и средство за остварење сопственог националног циља – своје државе.
Иако није била обавезујући правни акт, већ је као и потоња „Крфска декларација“ имала више политички и морални значај, „Нишка декларација“, сагледана у контексту развоја југословенске идеје у Србији почетком 20. века, није била политички неочекивана и изненађујућа одлука. Српски политичари, научници, књижевници и интелектуалци прихватили су и ширили ову идеју с великим ентузијазмом и страшћу која је потиснула и замрачила српске националне интересе.
„Нишка декларација“ је изузетан морални гест којим су Срби у време када су и сами угрожени аустроугарском агресијом исказали жељу да помогну другима, да ослободе своју поробљену браћу Хрвате и Словенце, не узимајући у обзир да је баш из хрватске традиције настала једна од најзлогласнијих расистичких доктрина, чији је творац Анте Старчевић, и која ће бити основа за извршење тоталног геноцида над српским народом.
Уколико се о некој врсти заједништва с Хрватима и Словенцима и могло размишљати, онда је то требало да буде у дугорочним плановима и далекој будућности, а не непосредно након рата. Поништавањем сопственог државног суверенитета и неадекватног односа према својим огромним ратним жртвама положеним у темеље нове заједничке државе, Србија се одмах суочила с хрватском опструкцијом те државе, мотивисаном потребом за сопственом самосталношћу. За разлику од свих савезника који су искуство победе у Великом рату поштовали као своје највеће хуманистичке вредности, Срби су омогућили припадницима пораженог народа да амнестирани од извршених злочина започну нови политички рат за остварење своје државне самосталности. Време је, дакле, веома брзо потврдило српско опредељење, дефинисано ратним циљевима, као заблуду и велику грешку.
Донета из најбољих намера, „Нишка декларација“ је показала колико су њене историјске последице биле погубне за Србију и српски народ. Припреме за покопавање Србије почеле су с развијањем идеје југословенства, „Нишком декларацијом“ је учињен први конкретан политички корак, „Крфском декларацијом“ је овај процес настављен и продубљен а оснивањем заједничке државе то је и дефинитивно учињено. Уједињењем с Хрватима и Словенцима Србија је, поништавајући своју самосталност и државну традицију, прекорачила границе својих реалних моћи, због чега је и дошла неминовна казна. Одлука за такав поступак није била случајна, испровоцирана ратним околностима, већ последица постојеће идеје о заједништву чијем су сазревању, политичком уобличењу и остварењу допринеле околности настале избијањем и завршетком Великог рата. Нажалост, та идеја није имала исто значење за све нације које су створиле заједничку државу, јер док је код Срба она била циљ потврђивања колективног идентитета на вишем нивоу општости, код Хрвата и Словенаца она је била средство остварења сопствене државне самосталности. Тај знак међусобних дубоко супротстављених националних интереса обележиће и све потоње односе између Срба с једне, и Хрвата и Словенаца с друге стране.
Српска заслепљеност југословенством узрок је суштинског неразумевања дубоке и вековне тежње Хрвата за самосталношћу и самопотврђивањем у сопственој националној држави. Инсистирањем на заједништву које су Хрвати и Словенци прихватали само као средство остварења сопственог националног суверенитета, Срби су постали сметња реализовању тог циља, па је према њима и распламсаван радикални шовинизам. Зато се у условима националне еуфорије и покрећу механизми за брутално уклањање Срба. Док је примарни ратни циљ Србије у Великом рату био ослобађање поробљене словенске браће, Хрвата и Словенаца, и стварање заједничке државе с њима, дотле ће први циљ Независне Државе Хрватске бити ликвидација Срба према формули да се део њих убије, део покатоличи а део протера. Када се сагледа извршени геноцид над српским народом у НДХ, опструкције Хрвата и Словенаца у заједничкој комунистичкој држави и њихово подржавање сецесионистичких тежњи Албанаца на Косову и Метохији, Муслимана у Босни и Херцеговини и у Србији и војвођанских сепаратиста, разбуктавање словеначког и хрватског национализма којим су започели ратови деведесетих против ЈНА и српског народа за стварање самосталних националних држава, онда се могу видети све погубне последице српског југословенства и тежњи ка заједничкој држави које су политички исказане у „Нишкој декларацији“.
Крај

ОКРУГЛИ СТО ИНСТИТУТА ЗА ПОЛИТИЧКЕ СТУДИЈЕ

Племенита идеја – од остварења до слома

Југославија је имала и политички идентитет и меку моћ, макар у регионалном смислу

Скуп под називом Југословенска држава: од остварења „племените идеје“ до слома „вештачке творевине“ (у организацији Института за политичке студије) одржан је 1. децембра, у Кући Крсмановића, на Теразијама у Београду, управо на месту где је пре једног века проглашена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.
На скупу су могла да се чују размишљања о судбини бивше државе, од прото-Југославије до пост-Југославије. Истакнуто је да су јужнословенски народи постојали без страног туторства управо у југословенском периоду, ма како се трагично окончао… Па ипак, по Јовану Дучићу, прву Југославију је бранила само полиција, а другу полиција и партија. Покушај изградње југословенског идентитета за време краља Александра је пропао; послератна Титова југославизација као централизација није успела, па се, од 1974. до краја, ова трагична земља суштински конфедерализовала. Један од кључних узрока неуспеха изградње ове државе је био недостатак заједничког тумачења прошлости. Слободан Јовановић је упозоравао да је Југославија стално била под бечком стигмом по којој Србија нема шта да тражи преко граница које је добила на Берлинском конгресу. Расправљало се и о недостатку стратегије југословенске државе, која нам, авај, и данас недостаје.
Наравно, уочено је да је трајни непријатељ јужнословенске интеграције био Ватикан, који ће, после пропасти свих империја, и даље бити на Балкану и деловати против српског народа. Чак и прича о томе да Ватикан подржава Србију са Косовом и Метохијом у свом саставу није у потпуности тачна, поготово ако се узме у обзир подршка арбанашком сепаратизму, израженом у чињеници да је Ибрахим Ругова пред смрт примио римокатолицизам, љубећи прстен кардинала Сколе. Улога хрватског бискупата у распаду Југославије доказана је одавно, али не треба заборавити да неоусташко монтенегринство има свој корен управо у римокатоличком типу кроатизације нашег простора.
Југославија нам је оставила неадекватне, антисрпске авнојевске границе, а Србију, стварањем вештачких нација, попут монтенегринске, одвојила од мора. Трагедија југословенства била је и у покушају наше елите да свој народ одвоји од аутентичног заветног идентитета, и преведе у нешто друго. Тај процес, као „југоносталгија“, и данас изазива штетне последице.
На скупу су, између осталих, учествовали, др Борисав Јовић, др Срђа Трифковић, др Никола Жутић, др Момчило Суботић, др Јовица Тркуља, др Вељко Ђурић Мишина, др Александра Колаковић, др Ђуро Бодрожић, др Зоран Милошевић, др Зоран Аврамовић, Љубомир Кљакић, др Душан Пророковић, др Бранко Крга, др Александар Раковић, др Миломир Степић, др Радослав Гаћиновић, др Мијодраг Радојевић, др Момир Булатовић, Маринко Вучинић, Милош Кнежевић, мр Жељко Будимир.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *