Драма људске неостварености

Седам деценија Југословенског драмског и премијера Чеховљеве драме

За ново извођење комада Ујка Вања редитељ Егон Савин, који овом премијером обележава 40 година свог уметничког делања, знатно је скратио текст и време догађања померио у шездесете године прошлог века

Свој јубилеј Југословенско драмско позориште наставља да обележава извођењем Чеховљеве драме Ујка Вања, која је у том театру, у режији Бојана Ступице, изведена пре седам деценија, 6. априла 1948, као друга премијера. За ново извођење редитељ Егон Савин, који овом премијером обележава 40 година свог уметничког делања, знатно је скратио текст и време догађања померио у шездесете године прошлог века.
Подсетимо се укратко радње: Ујка Вања и његова вредна, тиха и скромна нећака Соња читав живот су мукотрпно радили и одржавали сеоско имање што је омогућило лагодан живот Соњином оцу, професору Серебрјакову и његовој новој, младој жени Јелени Андрејевној. Њихов долазак на имање у намери да се оно прода донекле ће променити односе у устаљеном начину живота домаћина. Вања ће доћи до сазнања како је њихов дотадашњи идол, „познати научник“ Серебрјаков у ствари неталентована и лажна величина на коју су бесмислено потрошили своје животе. Тај Вањин окаснели бунт пратиће његова закаснела „љубав живота“ према професоровој жени у коју се заљубио и његов најбољи пријатељ, лекар Астров, потајна Соњина симпатија… Драмска радња заправо се збива на унутарњој равни: ликови мењају свој однос према животу, губећи наду и надахнуће. Ликови се у Ујка Вањи храбро обрачунавају са својим илузијама, али ипак остају губитници. Целокупна енергија драмских сукоба утрошена је на стицање свести о властитој немоћи. Тај парадокс ствара ефекат утехе и комике и потврђује утисак иронично-меланхоличнога тона као константе Чеховљевих драма.

[restrict] Поетику саопштавања значајних мисли о животним истинама и испољавања доминантних емоција у само наизглед случајним исказима актера, у паузама и недовршеним реченицама, Чехов ће мајсторски развити до савршенства најпре у драми Галеб (1896) и потом у „сценама из живота на селу“, тј. Ујка Вањи (1897). У његовим драмама приказује се немогућност људске комуникације и разумевања тако што драмски дијалози постају својеврсни драмски монолози у којима актери више следе ток властитих мисли и идеја, осећања и асоцијација него што одговарају другима, елиптичне реченице смењују се с повременим изливима емоционално обојених исказа, а ћутња и недореченост непрестано су присутни у разговорима. У питању су драме чежње за оним што је изгубљено или пропуштено, као и за оним што се заправо не може остварити. Потреба јунака за коренитим променама увек остаје незадовољена због несразмере између визија лепшег и смисленијег живота и хроничне неактивности и емоционалне преоптерећености, те ако до промене и дође, настаће још трагичнија ситуација.
Чехов у својим драмама обично избегава класичну театралност и велике сцене, што је ишло дотле да су се одређени кључни догађаји или преокрети могли дешавати и изван позорнице, као што ће се десити и у овој представи. Драматичност збивања и сценска ефектност замишљени су осветљавањем емоционалности и интиме, значењски набијених појединости свакодневног живота, дубоким преживљавањем и темељним промишљањем. Упркос привидној оскудности радње и очигледној недоречености, у драми Ујка Вања доћи ће до промена у односима међу ликовима и токовима њихових живота, које је први редитељ Чеховљевих драма Станиславски с правом назвао „подводним шоком“.
Редитељ Егон Савин, који уједно потписује и адаптацију, изјавио је у једном разговору објављеном у Вечерњим новостима: „Чехов је свакако најтежи испит у театру. Поред тога што је литерарни великан, необично је значајан за историју позоришта, јер његова литература захтева нову, другачију редитељску праксу, Тако је настао и систем Станиславског (Систем глуме) и ударени су темељи нове режије. Чехов је заправо творац психолошког реализма у позоришту.“
Треба указати да је Савин свој редитељски поступак приликом постављања Ујка Вање саздао на тековинама постдрамског театра и кад је реч о односу према тексту, и када је реч о сценографији, која се донекле заснива на минимализму. Ако се у принципу не можемо сложити са толиким скраћењем текста, пребацивање догађања радње у прошли век схватамо првенствено као практично олакшавање у смислу избегавања потребе амбијентације, односно представљања руског 19. века, те га можемо донекле разумети будући да живимо у 21. веку у којем се отварају простори свеобухватни, скоро неограничних ширина када је у питању сценски израз. Треба се подсетити речи великог француског редитеља и глумца Жан-Луја Бароа: „Када постављам дело неког класика – желим да покушам да разумем шта има у том класику са сензацијом савременог.“ Свакако, постављајући Чехова, Егон Савин покушао је да укаже колико се истрзане, недовршене и до краја неисказане мисли и жеље Чеховљевих јунака у драми Ујка Вања додирују са нашом савременошћу данас и овде. Мишљења смо да је у том покушају потпуно успео.
Глумци су се потрудили да оживе ликове драме што убедљивије. Учинило нам се да је највише у духу чеховљевског театра била Милица Гојковић као Софија Александровна, успевши да у свему буде одмерена, али и да каткад испољи не само ставом и мимиком него и говорећи оно што мисли или шта очекује да ће се догодити. Бранислав Лечић у насловној улози пленио је искреношћу свога наступа: умео је да буде сугестиван и разумљив и када ћути, као и уверљив када плаче. Богдан Диклић као Серебрјаков пластично је оживљавао лик неталентованог научника који пошто-пото жели да му се ауторитет ниједног тренутка не доведе у питање, Марија Вицковић као Јелена Андрејевна била је одлична у свему ономе што је требало да буде: шармантна и заводљива, али и надмена лепотица, која мора успети у намери да се прода имање. Ненад Јездић као сеоски лекар Астров умео је да испољи како је свестан да никада не може испливати из провинцијског мора у којем се утопио. Дубравко Јовановић као Телегин и Александра Николић као Марина својим појављивањима успешно су подсећали гледаоце да посматрају сцене из сеоског живота. Костимографија Јелене Стокуће неуједначена када је реч о одевању Ујка Вање, на месту када се ради о елеганцији Јелене Андрејевне, док је исувише скромна, скоро искушеничка када је реч о Соњи. Редитељ је замислио сценографију као празан простор који омеђују високи прозори прекривени савременим жалузинама. То је обезбеђивало терен на којем ће, као на каквом рингу, доћи до сукоба око питања продати или не породично имање.
Свакако, представа која ће имати своје захвалне гледаоце.

[/restrict]

Антон Павлович Чехов
УЈКА ВАЊА
АДАПТАЦИЈА, РЕЖИЈА И СЦЕНОГРАФИЈА Егон Савин
КОСТИМОГРАФИЈА Јелена Стокућа
ПОЗОРИШТЕ Југословенско драмско позориште – Сцена „Љуба Тадић“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *