ДЕЈАН МИРОВИЋ – Забрана политичке природе

Какву је поруку забраном уласка у Црну Гору професору Дејану Мировићу режим у Подгорици послао непослушним Србима

У инкриминисаној изјави због које ми је забрањен улазак у Црну Гору био сам много блажи у оцени карактера црногорског режима од ОЛАФ-а – агенције ЕУ која се бави откривањем превара и прекограничног нелегалног промета, као и од америчког часописа „Форин аферс“. Питам се да ли ће и они на сличан начин бити процесуирани или је то резервисано само за непослушне Србе, каже у разговору за „Печат“ др Дејан Мировић, коме је, након што је од стране црногорског режима проглашен неподобним, недавно забрањен улазак у родну Црну Гору.

Прешли сте пут од истакнутог интелектуалца до готово државног непријатеља Црне Горе. Да ли оно што се вама десило, од јавног процесуирања до забране уласка у земљу, у великој мери може да послужи као парадигма у тумачењу процеса десрбизације Црне Горе?
Случај четворице „забрањених“ интелектуалаца, међу којима су жива легенда Бећковић, двојица угледних историчара, те моја маленкост, показује да црногорски режим у свом делиријуму има патолошку жељу да контролише медије не само у Црној Гори већ и у Србији. Неадекватна реакција власти у Београду је осоколила режим у Подгорици да с дискриминације Срба у Црној Гори пређе и на прогањање српских интелектуалаца у Србији. Када се ради о мени, забрана има још један циљ. Српски држављани који су рођени у Црној Гори и тамо имају најближу породицу (у мом случају мама и брат у Улцињу) и породични дом, морају бити застрашени и дисциплиновани уколико не подржавају режим у Подгорици. Делиријум режима у Подгорици се огледа у чињеници да управо они годинама крше медијске слободе на најгрубљи начин. Најбољи пример је пребијање угледног новинара Гојка Раичевића 2015. од стране полиције или рањавање новинарке у Подгорици 2017. Каква је медијска сцена у Црној Гори показује и чињеница да од 2004. није решено убиство главног уредника дневног листа „Дан“ Душка Јовановића. Ипак, све то не смета режиму у Подгорици да нам дрско држи моралне лекције и у Србији и да одређује, као у мом случају, шта неко сме да говори на интернет-порталу.

[restrict] Шта сматрате да је било пресудно у вашем јавном деловању што вас је учинило у очима црногорског режима безбедносном претњом и особом non grata?
Упознат сам са одредбама црногорског Закона о странцима, али као универзитетски професор међународног права добро знам и које су границе слободе изражавања на основу Европске конвенције. У вези с тим никада нисам негирао да је Црна Гора чланица УН, или тврдио да није призната на Берлинском конгресу 1878. Никада нисам позивао на насиље, државни удар или рушење уставног поретка. Нисам вређао државне симболе (застава, грб, химна). У ретким јавним наступима сам приметио да црногорски режим има несразмеран утицај на друштвени и политички живот у Србији. То је мој прави „грех“. Црногорски режим се идентификовао са државом што показује њихову комунистичко тоталитарну свест. Уосталом није случајно да подижу Брозу споменик у Подгорици. Чињеница да сам око сат чекао на граници јер је полиција чекала упутство из Подгорице говори да је забрана политичке природе. Моја судбина је ипак боља од оне коју је режим наменио опозиционим посланицима Медојевићу и Кнежевићу. Њих због вербалног деликта хапсе и прогоне без скидања имунитета уз надриправна оправдања.
Подгоричка скупштина послужила је као замајац у даљим антисрпским потезима црногорског режима. Чини се да је ово што се у овом тренутку дешава природан и огољен наставак бруталног обрачуна са свим српским елементима?
Нисам предвиђен да говорим на обележавању Подгоричке скупштине. Ипак, и поред мојих демантија, црногорски режим је упорно проносио неистине да сам на списку говорника. То показује да им је намера била да се сакрије прави разлог за моју забрану, а то је указивање на утицај црногорског режима у Србији. Што се тиче самог обележавања Подгоричке скупштине, хистерични напади на тај догађај само показују исправност моје тезе. У Београду је Црногорска филхармонија обележила годишњицу црногорске државности 2017. на Коларцу уз подршку српског Министарства културе. С друге стране, у Подгорици Срби имају проблем да обележавају датуме из своје историје иако никога не вређају нити приморавају да им се придружи. То све говори да не постоји реципроцитет у односима Србије и Црне Горе и да црногорски режим има већу моћ у Београду него у Подгорици. Још један пример. Покојни Александар Никитовић, шеф кабинета В. Коштунице, такође је рођен у Бару, где му живи најужа породица. Иако је био неупоредиво утицајнији од мене када се радило о српско-црногорским односима, никада му није забрањен улаз у родни град иако га је режим у Подгорици мрзео као доказаног српског патриоту и поштеног човека. Могућност примене реципроцитета од стране Београда је тада охладила усијане главе у Подгорици. Сада тога нажалост нема. Хапсе се и држе у затвору девојчице попут Саре Видак, пензионерка Бранка Милић је принуђена да бежи у српску амбасаду услед шиканирања у затвору и на суду. Истовремено, амбасадор Бингулац се не меша у свој посао док 40 српских амбасада заступа и црногорске интересе у свету.
Ко се није огласио а било је очекивано да осуди ово флагрантно кршење људских права. Уосталом људска права у ЕУ су ваша докторска дисертација. Да ли је неко из ЕУ реаговао на антисрпске мере које спроводи Црна Гора?
Такозвана друга Србија као вишедеценијски инструмент Запада, још од времена Брозовог режима и његовог дворског интелектуалца Радомира Константиновића, „оца“ другосрбијанске елите, непоколебљиво следи сваку антисрпску акцију. Тако је и данас. Зато ме није изненадио хорски напад лажних бораца за људска права на четворицу „забрањених“. Од дуета Чеда–Чанак, новинара „Блица“, музиканта блиског претходним и садашњим властима, ЦЕСИД аналитичара који су за време црногорског референдума отворено навијали (из лукративних разлога) за независност, до колумниста у листу „Данас“ доживели смо најпримитивнија вређања. Вероватно то раде у складу с упутствима са Сорош универзитета. Они мало паметнији припадници такозване другосрбијанске елите са РТС-а, или бивши комунисти попут Соње Лихт, Радивоја Цветичанина или Латинке Перовић ћутали су на грубо кршење наших људских права. Нису га осудили јер би се тако замерили својим пријатељима у Подгорици. Што се тиче ЕУ и Савета Европе ангажовао сам, по мом мишљењу, најбољег адвоката у овој области Ивана Нинића. Жалба црногорском правосуђу је већ поднета преко њихове амбасаде, а након тога обратићемо се Европском суду за људска права.
На листи неподобних нашао се недавно и патријарх Иринеј. Ништа пожељније није ни монаштво Митрополије црногорско-приморске. Како објашњавате чињеницу да је далеко више оних који се декларишу као верници СПЦ у Црној Гори од оних који се декларишу као Срби?
Мој „грех“ је свакако и говор на конференцији у Медија центру поводом напада на митрополита Амфилохија у јануару 2018. У питању је Апел за одбрану КиМ. Приметио сам тада да су напади из Подгорице и Београда слични и координирани. То није било случајно. Напади из Подгорице на СПЦ су настављени месецима после. Врхунац су достигли након најава да ће патријарху Иринеју бити забрањен улаз у Црну Гору. Већина православаца у Црној Гори су верници СПЦ. То показују и анкете о популарности СПЦ у Црној Гори. Дакле, добар део становника који се изјашњавају као Црногорци није непријатељски настројен према СПЦ. Режиму у Подгорици то очигледно смета јер се он одржава на поделама. Наравно, у тим нападима на Митрополију режим у Подгорици има савезнике и у Београду. То је другосрбијанска такозвана елита која је веома утицајна и у власти, али и у опозицији. Они, као и њихови пријатељи у Подгорици, већ годинама нападају митрополита а та мржња се очигледно проширила и на патријарха.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *