Почетна / Култура / Да ли гледамо најглупљи филм деценије?

Да ли гледамо најглупљи филм деценије?

„Ловац убица“ или једно бесмислено филмско спасавање

Американци дубоко на територији Русије, усред руске поморске базе, побеђују негативце на земљи, у води и под њом, супериорни и широког срца, страствени борци за људска права и заштиту планете и наше цивилизације – то у најкраћем холивудски пропагандни филмски програм настоји да нас научи својим најновијим ратним „спектаклом“ адекватно двосмисленог и провокативног наслова „Ловац убица“, којим они конкуришу не за хит године или неког Оскара већ за једно од најглупљих остварења барем текуће деценије

У нашим и светским биоскопима последњих недеља боравио је нови амерички ратни спектакл из огранка да тако кажемо подморничких филмова, оних чија се радња углавном или искључиво одиграва у подморницама. Иако је прошло шеснаест година од последњег таквог филма, барем када је реч о холивудској продукцији, овај нови делује као да наставља врло богати тренд у овом субжанру унутар ратних филмова. „Ловац убица“ је, дакле, вратио позорницу на подијум имагинарне подморнице пошто се добар део његове радње одиграва под водом, у подморници. С једним, додуше, додатком у смислу да радњу прати и употпуњава паралелни слој ратне акције који се одиграва на копну. Како год, „Ловац убица“ је скренуо пажњу јавности и управо због свог садржаја који се испоручује у класичном маниру холивудске акционе забаве, али и уз примесе политичке провокације с којом је заправо „Ловац убица“ и добио на значају односно на примамљивости за публику. Рекло би се и да је с њом победио сопствене бројне мањкавости, заправо заслужену чињеницу да би без политичког залеђа био елиминисан из биоскопа због слабог одзива публике коју би напросто морао да има лишен политичке интриге јер је очајно лош, наиван и прикладно грубо речено, безуман. Дакле, бесмислен је и безначајан и авај, чак и недовољно комерцијалан с обзиром да не бележи очекиване посебно значајне резултате у биоскопима, али с друге стране се ипак намеће, па делом чак и прихвата, као да би требало да буде изузетно значајан. А да ли је тако?

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *