Почетна / Србија / Чекајући Путина

Чекајући Путина

Да ли је Доналд Трамп пригрлио косметску политику својих и наших непријатеља, и како ће на његов позив Александру Вучићу и Хашиму Тачију утицати посета Владимира Путина Србији 17. јануара?

Када је, пре нешто више од годину дана, Атлантски савет из Вашингтона објавио извештај под насловом „Балкан напред: Нова стратегија САД за регион“, америчка амбасада у Београду покушала је да анестезира овдашњу јавност објашњењем да је ова организација – која иначе окупља сву елиту вашингтонске мочваре – само једна од „академских и истраживачких институција у САД“ које „свакодневно учествују у јавним расправама о спољнополитичким питањима“, али „те академске и истраживачке институције“, ето, „немају формалну улогу у креирању званичне америчке политике“.

СТРАТЕГИЈА АТЛАНТСКОГ САВЕТА Стратегија Атлантског савета, која је толико узбудила овдашњу јавност да је и амбасада САД морала да реагује цитираним објашњењем које то заправо и није будући да је свима јасно да Атлантски савет нема формалну улогу, али то не значи и да је нема уопште, говорила је о „историјском зближавању са Србијом“ и о „историјској ревитализацији америчко-српског савезништва“, али под условима који су открили да би ово зближавање морало да буде засновано на потпуној капитулацији Србије. У циљу „да се оствари визија о томе да ће Балкан постати део Европе и трансатлантске заједнице“ тако што ће се „интегрисати у институције трансатлантске заједнице“, то јест у НАТО.
У ту сврху, предложено је „успостављање сталног војног присуства САД у Југоисточној Европи“ како би се „утврдила дугорочна способност Сједињених Држава да утичу на развој догађаја“: „Садашња база америчких војника под командом КФОР-а на Косову – база Бондстил – требало би да се претвори у прву сталну војну базу Сједињених Држава у Југоисточној Европи.“
Затим, да се Србија „значајно дистанцира од Русије“, што „није нешто око чега би Сједињене Државе и ЕУ могли да праве компромис“.
И под три, „поновно успостављање репутације Сједињених Држава као поштеног посредника“ у преговорима Београда и Приштине (уз „коначан договор током следеће године“) и Скопља и Атине у спору око имена Македоније како би (Северна) Македонија могла да постане чланица НАТО-а.

ТРАМПОВА ПИСМА Овај, трећи стуб стратегије Атлантског савета – што веће дакле укључивање Вашингтона у разне балканске преговоре – и доводи нас до писама које је председник САД Доналд Трамп прошле недеље упутио својим колегама Александру Вучићу и Хашиму Тачију. Ако, наиме, већ и споразум који су Скопље и Атина постигли по убрзаном темпу указује да Трампова администрација поступа по налогу, а свакако у складу са жељама њених противника окупљених у Атлантском савету, поруке из Трампових писама Вучићу и Тачију такав утисак и додатно потврђују.
Пре свега ту мислимо на његов позив њима да их „угости у Белој кући да прославимо оно што би представљало историјски споразум“, који је у очигледном сагласју с идејом Атлантског савета да се САД промовише у главног брокера (поштеног посредника) споразума Београда и Приштине без обзира на то што њиховим преговорима (и даље) руководи Европска унија.
Али ђаво се, као и обично, крије и у пропратним детаљима.
Апелује, тако, Трамп „на обе стране да што пре постигну договор о нормализацији“ – што пре – а исти осећај хитности присутан је и у стратегији Атлантског савета, који је очекивао да се ове године договоре и Скопље и Атина, али и Београд и Приштина. Узгред, управо се у овој прижељкиваној брзини и пробијању задатих рокова, сва је прилика, и крије добар део разлога због којих би Вашингтон сад да преузме улогу недовољно ефикасног Брисела.
Даље, поручио је Трамп Вучићу, „Сједињене Државе цене ваше лидерство, посебно у обезбеђивању пуне нормализације односа са Косовом“, што би могло да се схвати и као, тек, протоколарни комплимент, само да није речи Дејмона Вилсона, извршног потпредседника Атлантског савета, које том комплименту дају и пунији смисао: „Постоји велика шанса за Србију, под Вучићевим лидерством, (…) да покуша да доведе до историјског помирења две земље… И под тренутним лидерством у Београду, постоји шанса да помогнемо да се приведу крају разговори са Приштином, да се унесе одређени осећај сигурности у тај однос, али и осећај неминовности у погледу будућности Србије… То су тешке одлуке за председника Вучића и Владу Србије, али они су јасно показали заинтересованост и вољу.“
И најзад, пише Трамп Вучићу, „охрабрујем вас да искористите овај тренутак и употребите политичко лидерство у доношењу одлука које би задовољиле интересе обеју земаља. Била би огромна штета да се пропусти ова јединствена прилика за мир, безбедност и економски раст“. Слично ће и Тачију: „Уколико се не искористи ова јединствена прилика, то би био трагичан корак уназад, будући да се шанса за постизање свеобухватног мира вероватно неће поновити у скорије време. Позивам вас и остале косовске лидере да уграбите ову јединствену прилику.“
А зашто баш ову прилику Вашингтон види као толико јединствену? То уверење је, у тексту у „Вашингтон посту“ под насловом „Нека Србија и Косово дефинишу сопствени мир“, образложио виши сарадник Атлантског савета Данијел Вајдих: „И Вучић и Тачи заслужују похвале за своју храброст… Није вероватно да ће се у наредним деценијама, или још дуже, догодити овакав стицај правих лидера у Србији и на Косову. Пружимо шансу Србији и Косову да постигну и дефинишу сопствени мир.“

ВАШИНГТОНСКА ШАРГАРЕПА Хоћемо да кажемо да постоји забрињавајуће висок степен сагласја између прошлогодишње стратегије Атлантског савета и садашњег поступања администрације Доналда Трампа. А на то пак сагласје указујемо због тога што из њега произлази и могућност, опасност, да нам буде понуђена некаква шаргарепица у виду делића Косова и Метохије како бисмо заузврат поступили у складу са жељом Вашингтона да признамо независност Косова, омогућимо му улазак у Уједињене нације, и успут занавек раскинемо с Русијом тако што ћемо сви заједно да се „интегришемо у институције трансатлантске заједнице“.
Дејмон Вилсон из Атлантског савета, наиме, саветује да „Вучић буде притиснут снажно, али без захтева за понижавајућим повлачењем“, и Трамп у свом писму Вучићу говори о „задовољавању интереса обеју земаља“ (што не треба помешати са стварном бригом за интересе Србије будући да, у писму Тачију, он директно каже да су САД „пуно уложиле у успех Косова као независне, суверене државе. Желимо да ваша земља настави да напредује“), а Данијел Вајдих и отворено се залаже за „размену територија између Србије и Косова“ јер би то „ослободило Балкан од опаког утицаја Москве“.

ПРАВИ ИЗБОР Имајући сву тежину ове вашингтонске калкулације у виду, очигледно је да ће предстојећа посета председника Русије Владимира Путина Београду, најављена за 17. јануар, имати још и већи, да прецизирамо: знатно већи, значај него што би имала иначе, у неким нормалнијим околностима.
Шта ће Александар Вучић тада затражити од Владимира Путина? Да настави да се бори за Србију која укључује и Косово и Метохију у складу са Уставом Србије и Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН, или да се бори за такозвани компромис којим би били испуњени стратешки интереси Сједињених Држава у овом делу света? Зашто би Вучић звао Путина у госте ако намерава да удовољи Трамповом позиву да онаквим поводом дође у Белу кућу?
А опет, Дејмон Вилсон из Атлантског савета је уверен: „Сједињене Државе треба да буду сигурне да ће, суочен с тешким избором између слабе подршке Русије и стварне понуде приближавања Западу, он (Вучић) направити прави избор.“
Кроз нешто мање од три недеље имаћемо изванредну прилику да тестирамо (не)тачност ове процене…

5 коментара

  1. Po ko zna koji put.Pitam.A sta je Srbsko ako Kosovo i Metohija nisu Srbski.I oko toga nema pogadjanja ma kako Vucic izgledao podoban zapadu.Kosovo i Metohija moraju ostati u sastavu Srbije.Ako to ameri odluce to moze biti i 2019 ili 2119.Stidljivo ali sigurno nasa istina ,prava istina,dolazi do daha.M i sa KiM mnoramo docekati taj trenutak.On je tu.Zato se zapadu toliko zuri.Zasto je amerika protiv Srba i Srbije.Srbija je sve ono sto amerika nikada ne moze biti.Srbi su uklesani u evropski kamen.Srbi su svedoci vremena i istorije.Srbi su tradicija .Jednom reci Srbu su susta,jedinaprava,suprotnost novoformiranoj,bezlicnoj,bahatoj i sto je naj gore nesrazmerno jakoj strukturi bez identiteta i bilo kakvih skrupula.Skupini koja bi da ceo svet uredi po normama beskucnika,ljudi bez korena identiteta i bilo kakvit tradicionalnih vrednosti.Za taj cilj oni ne biraju sredstva.Pa je tako moguce da oni i siptari budu saveznici u ostvarivanju ovog americkog cilja a kad se cilj ostvarai siptara vise nece biti jer su i oni susta suprotnost americke,kako bi je nazvao,bezizlaznosti.A siptari jedino na taj nacin mogu dobiti ono sto nikada nije bilo nioti ce biti njihgovo.Isto je i sa dojucerasnjom navodnom bracom.




    5



    0
  2. Vucicev bezobrazluk.Procitah da nas vajni predsednik rece.Otprilike.Ako se ne razgranicimo sa albancima dozivecemo poraz kakav do sada nismo doziveli.I da nas narod ne razume da je to sta on razume jedini put Srbije.I da on nece dozvoliti da njegova deca ratuju narednih 100.godina.Nezamislivi bezobrazluk i drskost.Tako nesto ni sam Mesija ne bi smeo izjaviti.To je do tye mere svesan i tempiran bezobrazluk da ja VAPIM da ga neko procita a evo i zasto.Posto cemo na prolece va izbore vusic ce izaci sa ovim stavom za ovaj izbezumljeni unezvereni i preplaseni narod.Kakav moze biti bilo ciji stav u vezi KiM a da nebude po vucicevim i zapadnim merilima ratno huskacki.Kako reci da mi Srbi ne damo KiM ni mpod lkakvim okolnostima a da to vuciceva i zapadna masinerija ne proglasi pozivanjem na RAT.Valjda sam jasan i blagovremen ako to neko hoce i moze da shvati.Nisko da nize ne moze biti.A o Ustavnom sudu i da ne govorim.Umapred zahvalan.To nije iznudica ili cajtnot to je svesna politika koja se vodi.,Jedina dilema je kako narod prevariiti.




    5



    0
  3. Opet ja.Odgovor na takse.Pakovati Srbske proizvode i dostavljati Srbskim sredinama kao Rusku,Kinesku ili vec ciju pomoc.Naravno ako oni pristanu.A sto ne bi nista ih ne kosta.Hvala.




    0



    0
  4. Danas na blag dan,ako su vesti tacne,Vladimir Vladimirovic mi zviznuo takav samar da ne znam kako cu se oporaviti.Znam ja da Putin vodi Rusku politiku i ja sam se kleo u njega.Ali meni treba predsednik koji ce da vodi Srbsku a ne belosvetsku politiku.Naravno ako ovo neko moze razumeti.




    1



    0
  5. Evo danas je 07.01.2019.godine.Putin u Rusiji.Rusija sila.A Srbiju ce ponovo da bombarduju ako ovo nase sto se zove predsednik ne potpise kapitulaciju.To samo nepismeni ne vide.Putin je ovim cinom,ako je istina,uvredio 80% Srba.Valjda mu je to i bila namera jer ja jos u ovo ne verujem.Pa ja postavljam pitanja onima koji imaju sa cim da razmisljaju da li ova ponizenja naroda moze razumeti i prihvatiti normalan ljudski um.Valjda je to nesreca malog promila ili procenta za vecinu ce to biti festa i slavlje.Sta reci a ostati u granicama korektnosti.Kakvi Gebelsi kakvi Hitleri oni su za ove danas mala deca.




    1



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *