Бернардо Бертолучи (1941–2018) Одлазак последњег филмског цара

Чувени италијански синеаста, оскаровац и лауреат практично свих значајних филмских награда света Бернардо Бертолучи умро је недавно у седамдесет седмој години живота оставивши за собом опус који га сврстава у једног од кључних великана италијанског и светског филма

Недавно, у Риму, после дуге болести, али не и потпуног одсуствовања из посла и посебно не из срца публике, критике и оних који одлучују о почасним наградама којима су га обасипали последњих година, преминуо је чувени италијански синеаста Бернардо Бертолучи (1941–2018). Делује недовољно, па и неадекватно, да се у овим тренуцима и у оваквим приликама приступи уобичајеним величањима и ламентним фразама да је отишла легенда италијанског и светског филма, геније покретних сличица и изузетни таленат, прави мајстор филмске уметности, технике и заната. Али управо је тако. То су речи којима се овакав човек испраћа на „боље место“. И у вечно памћење и важну заоставштину. Његов је допринос филмској уметности, којој је прилазио на типични италијански сериозно-фриволни, опуштени, а вешто и темељно промишљени начин, пре свега естетски и продуховљено супериоран, немерљив и непоновљив. Раме уз раме с најчувенијим италијанским синеастима који су сваки на свој начин уздигли њихову кинематографију до највиших уметничких сфера, Бертолучи је заузео место, да се послужимо фудбалским жаргоном, такође облашћу живота у којој су Италијани оставили специфични печат, незаменљивог првотимца.

[restrict]

Пазолинијев шегрт

Образован и свестран, син учитељице и песника, историчара и филмског критичара, Бернардо је од најранијих дана које је провео у родној Парми био изложен уметничким утицајима, подстицајима и инспирацијама и то не само од стране родитеља склоних овим областима живота већ и њиховим бројним пријатељима из света уметности. Отуда није чудно да је потоњи славни режисер почео да пише још као тинејџер и да је управо као писац ушао у свет уметности и филма. Пошто је врло рано, још пре двадесете, објавио први роман, добио за њега престижну књижевну награду и доспео до првог филмског ангажмана, као асистент чувеном Пјеру Паолу Пазолинију на филму „Гребатор“. То је време када је Бертолучи постао стално настањен у Риму, али још увек не у филмским сновима већ је имао потребу да настави очевим путем и постане песник, да се бави литературом, због чега је уписао студије модерне књижевности. Али је студирање оставио пре дипломе и окренуо се филму дебитујући као режисер са непуне двадесет две године и то снимивши филм за који је сам написао сценарио па је и у том својству убележио деби. Сценарио за тај његов првенац настао је на основу Пазолинијеве кратке приче, о мистериозном убиству проститутке. Пазолини, као изузетно свестрани интелектуалац, пошто се бавио свим ауторским аспектима филмске продукције укључујући и глуму, али је био и истакнути писац, песник и мислилац склон политичким промишљањима, управо у таквом мултидисциплинарном и политиком интензивно обојеном животу, извршио је огроман утицај на младог Бертолучија који је од те њихове сарадње инстиктивно, али без сумње и свесно, почео да шири сопствене хоризонте и страствено се окренуо политичким промишљањима. Истински је постао Пазолинијев срчани поштовалац и у њему је нашао значајни извор инспирације не само да постане такав већ и да га у свему надгради, па и досегне или чак надмаши. Већ други Бертолучијев филм „Пре револуције“, снимљен само две године после првенца, поставио га је на место на којем је остао до краја каријере, као аутора важних, иновативних, политичко-социјалних, али и романтичних филмова. У сваком случају, већ тај други филм постао је светла тачка у његовој филмографији иако не још и комерцијална. Заправо, док су га хвалили, публика је и даље била недовољно присутна у биоскопима на његовим делима која су зато бележила финансијски крах и онемогућавала га да сакупи средства за даљи рад – зато је у том првом делу каријере чешће радио на документарним и ТВ остварењима.
Његов пробој до највиших сфера кинематографског рада, али коначно и до шире публике, почео је седамдесетих година прошлог века и, најпре донекле стидљиво, контроверзном критиком фашистичког система у филму „Конформиста“ који је некако накнадно, много година касније заузео важно место у Бертолучијевој каријери. Међутим, прави пробој до свеопште препознатљивости, може се рећи и светске славе, начинио је „Последњим тангом у Паризу“, за то време екстремно провокативном делу због чувених сцена секса између Марлона Бранда и Марије Шнајдер. И док су му по налогу власти и суда уништавали копије овог филма забрањујући га „за сва времена“, а он стицао реноме аутора склоног провокацији и преиспитивању лицемерја друштва и појединаца, Бертолучи је настављао с подизањем сопственог квалитета снимањем епохалног, продукцијски кошмарног и изузетно захтевног дела „Двадесети век“ с престижним интернационалним ансамблом звезда. Ипак, највише ће за његово свеопште препознавање учинити „Последњи кинески цар“ на чије је стварање потрошио огроман новац и труд и чак три године живота. Не само да му је филм освојио девет Оскара (он сам два) и десетине других награда, Бертолучи је постао у извесном смислу култна фигура међу у тим годинама активним италијанским ауторима.

Интелектуалац чија се реч тражи

Каријеру је наставио мање захтевним и тематски изазовним филмовима „Чај у Сахари“, „Мали Буда“, „Украдена лепота“ (лансирао је Лив Тајлер у круг највећих звезда америчке кинематографије), „Опчињени“ и „Сањари“. Последња три су наставила с Бертолучијевом потребом да сексом изазива контроверзу и да се истовремено у правом политичком ангажману критички осврне на дволичност важећег друштвеног морала. Уз помињане мање захтевне и познате филмове с почетка каријере ово је био кључни опус Бертолучија за сва бројна почасна признања која су уследила (врло је блиставо деловала награда за животно дело на Фестивалу у Венецији 2007. године), растућу армију поштовалаца и трајно заузимање позиције интелектуалца чија се реч тражи и поштује. Као нескривени атеиста и марксиста, Бертолучи је у католичком капитализму своје средине деловао као опасни провокатор или као неко ко је у сталном нескладу с тим светом. Свеједно, ниједном нису безазлено звучале његове речи критике на разне теме модерног капитализма. За нас је свакако био најзанимљивији, сваког поштовања вредни интелектуалац када је 1999. године отворено и оштро критиковао западни свет који је одлучио да срамно и бездушно бомбардује нашу земљу. Каријеру је окончао у инвалидским колицима због неуспеле операције кичме и биографским документарним филмом „Бертолучи о Бертолучију“ који је о њему снимио Волтер Фесано, с Бернардом, да тако кажемо, у главној и исповедно-драгоценој улози, као и сопственим играним филмом „Ја и ти“, екранизацијом романа Николе Аманитија.

[/restrict]