Почетна / Дух времена / АНАТЕМИСАНИ ПИСАЦ СТАНИСЛАВ КРАКОВ

АНАТЕМИСАНИ ПИСАЦ СТАНИСЛАВ КРАКОВ

БЛИСТАВА И БОЛНА АВАНТУРА СВОГ ВРЕМЕНА И ТЛА

Повратак Кракова у српску културу у пуном смислу, после деценија принудног изгнанства, тек предстоји

Станислав Краков рођен је 1895. у Крагујевцу. Син је Сигисмунда Кракова, који је из Пољске избегао после устанка 1863. године (у историји упамћеног као Јануарски устанак) и дуго потом, као политички емигрант, живео у Паризу. У Србију је дошао на позив српске владе. Остало је забележено да је неко време био лични лекар краља Петра Првог. По оцу Станислав Краков је потомак племићке породице Краков-Боњча (Boncza). По мајци Персиди, потомак је чувене породице Недић из Орашја. Браћа Недић, Глигорије и Димитрије, прославили су се у Боју на Чокешини, „српским Термопилима“ (Леополд Ранке), и тако ушли у народну епику. Гласине о јеврејском пореклу Кракова ширио је, како се испоставља, хрватски политички првак Стјепан Радић. Оне неће остати без последица: већ почетком октобра 1941. Гестапо је издао налог за хапшење Кракова. Писац је саслушан а затим, на интервенцију пријатеља, пуштен. Оваква хапшења ће се, из разних разлога, неколико пута понављати током суморних година окупације.
Станислав Краков био је прослављени херој балканских ратова и Првог светског рата, један од најдаровитијих српских писаца, не само своје генерације, новинар, филмски редитељ и надахнути путописац. Ратник, који није подносио заморну рутину мирнодопског живота у војсци: „Војска, од тренутка кад је изгубила ореол који јој је давао рат, и када више нема драж опасности, почиње да ме гуши својим уским и тврдим оквирима.“
Тек у миру он пролази кроз тешку емотивну и егзистенцијалну кризу, праву животну драму. Осамнаестог јуна 1920, код Топовских шупа, недалеко од Славије у Београду, Станислав Краков пуца себи у срце из аутоматског пиштоља. Лекарима је изгледало да је рана фатална, али млади поручник, после тросатне операције „наживо“, успева да преживи. Полицајцу из кварта поверио је своје разлоге за самоубиство: „Узрок је, кад већ морам да кажем, моје увређено достојанство човека и војника.“

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *