Почетна / Култура / Звездана прашина у Скупштини града

Звездана прашина у Скупштини града

Међународни Фестивал чембала у Београду

Пише Гордана Крајачић

Шта су на концерту насловљеном као Музика тренутка публици приредили Матијас Павлус и Смиљка Исаковић

оквиру овогодишњег 15. међународног Фестивала чембала – Ars vivendi clavicembalum (Жива уметност клавичембала, 2–11. новембар 2018) – наступили су и грчко-холандски контратенор Матијас Павлус и Смиљка Исаковић. За мото манифестације изабрана је мисао Манфреда Хаусмана – „Сетно гамба смишља сан, флаута пева о чежњи и тумарању, али чембало, нежно звецкајући, сеје звезде у празан простор“. На концерту насловљеном „Музика тренутка“ управо је наша „краљица чембала“ посејала звездани прах на београдско небо пратећи уметника необичног гласа са светлим и чистим висинама и дикцијском прецизношћу, пружајући му сигуран ослонац, бирајући свакој од песама или арија из ведрих позоришних комада не само различите регистре на свом инструменту него и сопствене емоције. У витешким песмама чежње енглеског композитора, лаутисте и певача Џона Дауленда, који је радио као дворски музичар широм Француске, Немачке, Италије и своје земље (разуме се) – где је у 35. години промовисан за доктора музике на Универзитету у Кембриџу, оживео је суптилно дух енглеске ренесансне уметности у једноставној формалној заокружености кроз изражајне мелодијске линије. И управо у овим, привидно једноставним песмама – изразити индивидуалиста Смиљка Исаковић успевала је да свој инструмент „преобрази“ у лаутски звук инсистирајући на тананим детаљима како би што пластичније потцртала смисао текста. У делима Џона Блоуа, његовог земљака, композитора и оргуљаша она је пак дала много пунији, сочнији, хармонски богатији звук, али ипак, не допуштајући свом инструменту да „покрије“ танани и особени звук контратенора. У овој музичкој шетњи кроз енглеско поднебље чули смо и најталентованијег међу „острвљанима“, Блоуовог ђака Хенрија Персла, који је живео само 36 година, али остао упамћен као творац прве енглеске опере „Дидона и Енеј“, која, мада траје само сат, садржи у мини-формату све битне карактеристике барокне оперске реторике. Поред четири вокална одломка сасвим различитих расположења – јер је и композитор у краткотрајном току свог живота остварио неуобичајену разноврсност: из данашњег угла гледања његова дела местимично подсећају и на Вивалдија (по концертантном блеску) и на Моцарта (по рафинману рококоа) и на Баха и Хендла (по барокној помпезности) – чули смо и његову најпопуларнију инструменталну композицију „А Гроунд“ која је својеврсни заштитни знак Смиљке Исаковић у бујним полифоним преплетима. Заправо, упркос интересантном гласу Матијаса Павлуса и Смиљкиној спремности да му „само пратња буде“ – она је ипак најбоља и најречитија када је сама, са својим инструментом с којим је дубоко срођена, готово срасла, где сваки потез зна да максимално оплемени, разбијајући конвенционалност полифоних калупа, удахњујући им дубоко лични печат изразите индивидуалности.
Дивно освежење донела је „Пасакаља ин Це“ Франсоа Купрена, француског клавсенисте и композитора који је иницирао програмност у инструменталној музици на преласку из XVII у XVIII век. Изабравши монотематско дело Исаковићева је показала сву раскош своје интерпретативне палете, поигравајући се украсним тоновима, али не напуштајући основни ток контрапунктског ткива кроз који се као сребрна нит срме уткала тема пасакаље. Доиста, она је те вечери у Скупштини града музицирањем „расула звезде“ својим чембалом!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *