Почетна / Колумне / Зона сумрака – Социологија робовања

Зона сумрака – Социологија робовања

Не треба више славити ратнике који зарад других жртвују себе него дезертере који зарад себе жртвују друге, поручује нам млади социолог из Новог Сада до ушију заљубљен у чари Аустроугарског царства

Недавни инцидент у београдском трамвају, када је насилник сексуално узнемиравао једну девојчицу, ујединио је српску јавност као ретко који догађај досад. Утисак је да су се у осуди овог чина на истој страни нашле и „прва“ и „друга“ Србија, и да је више од напаствовања осуђивана пасивност сведока који су с дистанце посматрали насиље и нису покушали да притекну у помоћ несрећној девојчици и тиме се доведу у опасност. Ако се ово упореди с реаговањем Београђана на убиство турског амбасадора Галипа Балкара у Београду марта 1983, када су се голоруки грађани дали у потеру за нападачима при чему је један студент изгубио живот, а више људи је рањено, јасно је да смо се као друштво у међувремену доста променили. Питање је како је до тога дошло. Ту су се виђења две Србије раздвојила. Док је социолог културе Ратко Божовић за Н1 објаснио да је пасивност производ чињенице да живимо у „друштву у којем влада хаос, насиље и безакоње“ који нас „одређују као заједницу“, па смо „мртви ’ладни у односу на муке и невоље другога“, други верују да је ова промена у понашању резултат вишегодишњег, да не кажемо вишедеценијског преданог рада на унижавању јунака и обесмишљавању свега херојског, те величања улоге жртве. И то не само код нас него широм Запада. Одбрана је постала злочин, а пасивност пожељно понашање.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *