Зона сумрака – Социологија робовања

Не треба више славити ратнике који зарад других жртвују себе него дезертере који зарад себе жртвују друге, поручује нам млади социолог из Новог Сада до ушију заљубљен у чари Аустроугарског царства

Недавни инцидент у београдском трамвају, када је насилник сексуално узнемиравао једну девојчицу, ујединио је српску јавност као ретко који догађај досад. Утисак је да су се у осуди овог чина на истој страни нашле и „прва“ и „друга“ Србија, и да је више од напаствовања осуђивана пасивност сведока који су с дистанце посматрали насиље и нису покушали да притекну у помоћ несрећној девојчици и тиме се доведу у опасност. Ако се ово упореди с реаговањем Београђана на убиство турског амбасадора Галипа Балкара у Београду марта 1983, када су се голоруки грађани дали у потеру за нападачима при чему је један студент изгубио живот, а више људи је рањено, јасно је да смо се као друштво у међувремену доста променили. Питање је како је до тога дошло. Ту су се виђења две Србије раздвојила. Док је социолог културе Ратко Божовић за Н1 објаснио да је пасивност производ чињенице да живимо у „друштву у којем влада хаос, насиље и безакоње“ који нас „одређују као заједницу“, па смо „мртви ’ладни у односу на муке и невоље другога“, други верују да је ова промена у понашању резултат вишегодишњег, да не кажемо вишедеценијског преданог рада на унижавању јунака и обесмишљавању свега херојског, те величања улоге жртве. И то не само код нас него широм Запада. Одбрана је постала злочин, а пасивност пожељно понашање.

[restrict] Овај систем „вредности“ и сву опасност коју он са собом носи најбоље нам је демонстрирао у свом најновијем тексту „херој“ међу колумнистима листа „Данас“, врли социолог Алексеј Кишјухас. Под насловом „Трајно примирје“ млади геније се диви чињеници да „нови тргови, улице и споменици на Западу више не прослављају и не обележавају ратоборност“, него су их заменили „споменици посвећени ожалошћеним мајкама, уморним војницима или ’незнаним јунацима’“ међу којима је за највећу похвалу споменик хиљадама дезертера код Ипра у Белгији. „Дакле, људима који би тада били стрељани и/или презирани због кукавичлука“, наводи социолог очито нас уверавајући да је сада дошло време исправног слављења достојанствених дезертера, а не крволочних ратника. По тој логици треба подићи споменик и сведоцима „трамвајског насиља“ који су вођени приговором савести одлучно одбили да прибегну варварству, насиљу и другим ниским страстима у одбрани малолетне девојчице. Баш као и они, и дезертери из Првог светског рата, и сваког другог рата који му је претходио или следио, својим гестом, својим одбијањем да се жртвују, жртвовали су неког другог, што само у крајње изопаченом друштву може бити узорно. Какав је модел понашања потребан, овај социолог нам показује и својим описом узрока Првог светског рата где наводи да је до овог сукоба дошло због „сасвим персоналних или личних дрангулија као што су образ, понос, стид, част, посрамљеност и стас“. Све те „дрангулије“ Кишјухас с гађењем одбацује и негира им било какву вредност. А зашто то чини? Једно од објашњења би могло бити да, пошто их сам не поседује, мрзи и презире само њихово постојање, па и свакога кога би оне красиле. Заборавља овај хуманиста и социолог да помене „дрангулије“ као што су живот и слобода који без части и стида немају превише смисла.
Не треба да чуди однос Кишјухаса према Првом светском рату, с обзиром на то да овај „левичар“ сматра да је Аустроугарска „била развијена мултиетничка држава која је источној и централној Европи донела векове мира (од формирања Аустријског надвојводства 1453. до Првог светског рата Аустрија је водила укупно 70 ратова укључујући и шест против Мађарске од којих последњи 1848), просперитета и културног напретка, уз охрабривање и неговање националних култура и идентитета“, а онда је „све отишло дођавола под барјаком национализма“ („Астерикс у историји“, „Данас“, 12. новембар 2017). Тај барјак национализма у његовом универзуму очито су носили људи које красе „влажни националистички снови о ’Великој Србији’“, а не представници царства које „није било никаква ’тамница народа’“ него „инспиративни узор“ који је „од великог значаја за Европску унију“ и деловало као „интегративна, плуралистичка и заштитничка снага за све народе под својом влашћу“. Није, дакле, проблем у Империји него у неразумним народима под њеном влашћу који у својој затуцаности нису умели да препознају бечке дарове. Велика Аустрија је супер, а Велика Србија зло. За разлику од социолога Кишјухаса, британски историчар Дејвид Стивенсон у књизи „Историја Првог светског рата“ указује да је Аустроугарска била „конгломерат различитих области које су Хабзбурзи стекли ратом“, не вишевековним миром, „и браком“, те да је била „репресивна држава са модерном полицијом и мање демократична од појединих других европских држава“ која се „противила националним идејама народа који су тежили самоопредељењу“.
Та љубав и опчињеност Аустроугарском код младог Кишјухаса су вероватно разлог због ког под наводницима и с омаловажавањем пише и о победи Србије у Првом светском рату, присаједињењу Војводине, и Подгоричкој скупштини. Љубав и опијеност новом империјом су вероватно разлог због ког пише да између Србије и „остатка света“ окупљеног на обележавању стоте годишњице краја Првог светског рата постоји „дубок и страшан јаз“ јер ми славимо рат, а они мир. Баш као што га тренутно славе и у Авганистану, Ираку, Сирији, Јемену, Либији или Малију и што га славе широм света већ вековима уназад, готово без прекида. Кишјухас овим надилази и дефиницију роба коју је дао један од највећих америчких песника Езра Паунд, по којем је „роб онај што чека да други дође и ослободи га“. Кишјухас не чека ослобођење, он у робовању ужива и радо га се присећа.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *