Зона сумрака – ЂЕНКИН ПУТ У ЕВРОПУ

Да ли се они који се залажу за безалтернативни реформски пут ка Европској унији увек воде идејом да од Србије направе „нормалну државу“, или заслепљени сјајем европских метропола Србију воде у статус потчињене колоније у пеленама за одрасле?

С ким сам ја решио да правим филм. Гори сте од највећих лажних моралиста у граду – рече Ђенка Кристини и Мирку у филму „Маратонци трче почасни круг“ пошто су одбили да их снима док се голи „грле“ на кревету. Ђенке „модерне Србије“, који желе да нас угурају у филм европских интеграција у ком већина грађана ове земље више инстинктивно него свесно не жели да учествује, на сличан начин желе да нас увере да, како бисмо постали „нормална земља“, морамо да „заборавимо све што нас подсећа на претходни живот“, затим да „с гађењем одбацимо грађански (национални) оклоп“ и „први пут слободни“ легнемо голи на кревет и глумимо да нам је лепо. Они којима је то нелагодно називају се „лажним моралистима“ или, још чешће, „лажним патриотама“.

[restrict] Каква је, међутим, та „нормалност“ коју нам они нуде? Шта је то потребно да бисмо постали „нормални“? Потребно је, на пример, да у циљу да постанемо правна држава по мери Европске уније одбацимо свој устав или, макар, да га се „не држимо као пијан плота“, како је то ономад рекао „први демократски премијер“ ове земље Зоран Ђинђић. Није нимало неочекивано да желе да се одрекнемо Устава, јер је он препрека за „нормализацију“ односа с Приштином, на начин на који то желе престонице „нормалности“, Брисел и Вашингтон, рекли бисте. И тај захтев, иако с нашег гледишта неоправдан, има смисла. Али ствар која нас је подстакла да пишемо овај текст далеко је бенигнија и неважнија од „косовског чвора“ да би се због ње морао игнорисати Устав. Мудре главе „модерне Србије“ које нам желе да будемо европски „нормални“, окупљене на округлом столу Радне групе Националног конвента о Европској унији за Поглавље 23 предвођене Миланом Антонијевићем (одскора директором Фондације за отворено друштво Србија Џорџа Сороша), поручују нам да Закон о бесплатној правној помоћи „може да прође“ иако је „у појединим деловима неуставан“, како се наводи у плаћеном извештају објављеном у листу „Данас“ 2. новембра под насловом „Закон противуставан, али може да прође“. Ти поједини делови су, у ствари, захтев од којег „модернизатори“ изгледа не намеравају да одустану – да се и невладиним организацијама омогући пружање правне помоћи, а не искључиво адвокатима за то школованим и обучаваним. Из овога произлази да „невладини организатори“ свој интерес стављају и испред Устава и испред интереса јавности (да ли бисте више волели да вам правну помоћ пружа искусни адвокат или приучени лаик из НВО). То значи да, уколико се Устав судари са интересом из иностранства плаћаних НВО, утолико горе по Устав. „Модернизатори“ и „јавни заговарачи нормалности у Србији“ оценили су да оно што ни у једној нормалној европској земљи која поштује своју државност, сувереност и владавину закона не би могло ни да се замисли, код нас „може да прође“. Поменимо само да је у Немачкој, једној од најзначајнијих (и „најнормалнијих“) држава Европске уније, Устав светиња, да је у њој Савезни уставни суд најмоћнија институција, те да Уставу придају толику важност да им се чак и служба за државну безбедност зове „Савезна служба за заштиту Устава“.
Како је, онда, могуће да неко ко жели да будемо попут Немачке (што би заиста било лепо) препоручује или мисли да је за нас добро нешто што би у овој држави било незамисливо? Одговор је исти као и увек када се суочавамо са оваквим парадоксом – дотична особа/организација је или глупа, или је малициозна. У овом случају основано сумњамо да је група људи окупљена у Конвенту о Европској унији пре ово друго, јер ако сами и не би приметили ову глупост, онда би им, ако постоји добронамерност, пажњу на то скренуо неки њихов спонзор, попут немачке државне агенције за међународну сарадњу ГИЗ. Овде се, вероватно, ради о томе да је потребно потпуно обесмислити Устав и домаће законодавно наслеђе да би се задовољили интереси страних колонизатора. Овај наум је очигледнији када су у питању неке друге ствари, а не наизглед безболна тема каква је бесплатна правна помоћ. На пример, када је реч о иницијативи некада јавно немачког службеника, а сада председника Привредне коморе Србије Марка Чадежа да се „релаксира“ право на боловање, односно да се ревидира уставно и универзално право на плаћено одсуство.
Дакле, да је идеја Конвента и других добронамерна, рекли бисмо да потреба за оваквим законом постоји и да се он мора донети, али да пре тога мора бити усклађен с Уставом. У „нормалној“ држави попут Немачке, неко ко би рекао да закон који је противуставан „може да прође“ моментално би био дисквалификован из јавне расправе и послат на маргину. Али ми, нажалост, очигледно нисмо нормална држава, а они који претендују да нас на овај начин направе таквим изгледа да су лицемерни и да нас воде неким другим путем. Срећа је да све чешће остају „без шешира“, што би рекао Аксентије Топаловић.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *