Водвиљ о наравима

ЗВЕЗДАРА ТЕАТАР: „Љубав у Савамали” на почетку нове сезоне 

Комад Ивана Лалића је водвиљ о наравима наших људи, како се у театарском жаргону каже ситком, што ће рећи комедија ситуације, и то погодна више за телевизију него за позориште

Звездара театар перманентно негује приказивање савременог домаћег драмског репертоара што не чини ниједно наше позориште. Довољно је погледати његов распоред представа за новембар и видети да су од четрнаест приказиваних наслова дванаест из пера наших савремених драматичара, што је несумњиво за сваку похвалу. И прва премијера ове сезоне у Звездари била је праизведба комада Љубав у Савамали Ивана Лалића, писца који је од 1997. заступљен на репертоару ове куће где су досад приказани његови текстови У пламену страсти и Мој отац у борби против ниткова из свемира.
Могло се помислити да је Љубав у Савамали мелодрама са музиком, али ко би тако претпоставио – преварио би се! У питању је водвиљ о наравима наших људи, односно како се у театарском жаргону каже ситком, што ће рећи комедија ситуације, и то погодна више за телевизију него за позориште: већина призора у овом комаду протиче у бројним неспоразумима, забунама, бесомучној трци и јурњави, као и у свакојаком надвикивању, цичи и дерњави. Као у некој од комичних ТВ серија протицале су сцене у трку, уз улажења и излажења на различите стране, не увек с најјаснијим разлозима и поводима. Учинило нам се да је Иван Лалић пишући овај комад искључиво имао у виду извођење на телевизији, што је прихватио и редитељ Даријан Михајловић, те је резултат представа која неодољиво подсећа на серије које се код нас сада често емитују. Морамо рећи и да је представа, не једном, личила и на телевизијско снимање. Зато се може закључити да је телевизија овом приликом заиста крочила на позорницу.
Глумачка екипа, коју су сачињавали: Феђа Стојановић, Елизабета Ђоревска, Мина Совтић, Бранко Видаковић, Милан Васић, Лена Богдановић и Никола Шурбановић, била је прилично уиграна, али је било и непотребног преигравања, што је допринело да поједини призори изгледају банално, поготово што се често, због робовања редитеља и глумаца телевизији, играло на просценијуму, с тим што су глумци често гледали непосредно у публику.
Јунак вечери био је Милан Васић, одлично глумећи Ахмеда, који је на путу из Авганистана у Немачку доспео у Београд, где је у раној младости, у време несврстаности, са оцем лепо живео и где ће се, овом приликом, оженити, да би, како у животу има доста парадокса, на крају његова супруга у потрази за послом пошла у Немачку, а он остао у Србији, јер је лепо прихваћен.
Наравно, поред ове главне линије заплета нећемо наводити и остале, него ћемо истаћи да је овај водвиљ веома забаван и да ће бити лепо прихваћен од гледалаца који у позоришту траже забаву по сваку цену. Милан Васић показао је лепе певачке могућности, као и способности за пародију. Феђа Стојановић, као родоначелник фамилије, али и као председник савета у солитерској самоуправи, пленио је непосредним и доброћудним изразом, док је Бранко Видаковић финим карактерним сенчењем одиграо покорног секретара кућног савета. Њима насупрот, интерпретаторке женских улога – Елизабета Ђоревска и Мина Совтић – задовољиле су се пренаглашеном телевизијском глумом, док се Лена Богдановић, као ТВ новинарка, определила за карикатурални приказ. Никола Шурбановић ефектно је глумио полицајца пореклом из урбане средине, а не као дошљака са села, као што се то на нашим позорницама обично чини. Сценографија и костимографија усаглашени са оним што се може видети на малим екранима. Ко воли телевизију – нека изволи у позориште!

Иван Лалић
ЉУБАВ У САВАМАЛИ
ПОЗОРИШТЕ Звездара театар – Сцена Данило Бата Стојковић
РЕДИТЕЉ Даријан Михајловић