Вагон-дипломатија у вихору руског грађанског рата

КЊИГА УСПОМЕНЕ ИЗ СИБИРА

Пише МАРКО ТАНАСКОВИЋ

Да је положај српских дипломата, и српске дипломатије генерално, кроз историју често био тежак и незавидан, а маневарски простор за деловање максимално сужен и ризичан, говори нам и случај Јована Миланковића, угледног српског и југословенског дипломате коме је запало да буде последњи српски конзул у царској Русији

Аутобиографске белешке Јована Миланковића Успомене из Сибира, први пут објављене још 1926, поново је штампала издавачка кућа „Пешић и синови“ чиме је омогућено савременој читалачкој публици да се упозна с ванредно важним и занимљивим сведочанством о Руској револуцији и грађанском рату, тим епохалним догађајима који су заувек променили ток светске историје. Миланковић у својим дневничким записима, као непосредни сведок и актер догађаја, даје нам увид у бурна дешавања и крвава превирања на периферији ратом захваћеног царства, која су била поприште неких најжешћих битака између црвених и белих, али и у сопствене напоре да организује избеглице и ратне заробљенике у југословенске добровољачке јединице и да их преко Сибира отпреми назад у новоствaрaну, заједничку државу Срба, Хрвата и Словенаца.

[restrict] ОД ЦЕРА ДО ВЛАДИВОСТОКА Јован Миланковић (1869–1936), иначе брат од стрица нашег чувеног научника Милутина Миланковића, био је школовани правник и каријерни дипломата из угледне београдске породице који је у државну службу ступио 1894. године. Службовао је у различитим звањима у Софији, Бечу и Будимпешти, а након аустроугарске објаве рата мобилисан је као резервни коњички официр и учествовао је у Церској бици у лето 1914. Након повлачења са српском војском 1916. демобилисан је на Крфу и враћен у дипломатску службу. Прво је био послат у Румунију, која улази у рат на страни сила Антанте, да буде конзул у ратној престоници Јаши, а затим у фебруару 1918. бива постављен за конзула у Одеси. Након офанзиве немачке војске и заузимања града од стране бољшевика он напушта Одесу и креће на Исток. Од тог тренутка почиње његова двогодишња одисеја од Одесе, преко Самаре, Чељабинска, Омска, Томска и Харбина до Владивостока која је описана на страницама његових мемоара. Миланковићева дипломатска акција сводила се на непрестано кретање из места у место, дуж Транссибирске пруге и спасавање и сакупљање наших људи. Била је то својеврсна вагон-дипломатија која је захтевала сталну импровизацију у опасним и нестабилним приликама, како то Миланковић детаљно описује у књизи: „На тим дугим путевима, имао сам перманентну канцеларију у вагону. Вагон-салон са купеом-канцеларијом: сто за писање, зидни сахат, календар, слике Краља Петра и Престолонаследника. Свуда уз пут јављали су ми се наши људи, станице су биле њима препуне, расејаним по целој магистрали. Многи ослобођени су ропства из заробљеничких логора. Ја сам овима давао легитимације и објаве (тзв. мале пасоше). Интересантно је да су сви Срби из Војводине молили, да им ставим у пасош, да су из Шумадије; Сви су хтели да су из Крагујевца, и то им се чинило да је најсрбастије! Морао сам да се сећам свих места од Багрдана, Крагујевца, Рековца, Кнића, села Груже и свих станица: Лапово–Крагујевац; па сам их после преслишавао: ’Одакле си Ти?’ Одговор: ’из Јовановца.’ Добро је; да се не би после збунили и рекли Русима право место рођења, јер би били одмах враћени у логор као Аустријанци.“
То је својеврсни поглед изнутра, описи ситуација кроз које пролазе Миланковић и његова породица, али и бројни војници и официри, посебно они расути из бивших аустроугарских покрајина – Чешке, Пољске, Словеније и Хрватске. Ове последње је и он сматрао Југословенима, који су се као руски заробљеници или дезертери из Првог светског рата нашли на простору хаотичне Русије. Ипак, у описима својих огромних напора да се сви Срби, Хрвати и Словенци у Русији обједине у једно политичко и војно тело, што је 27. августа (9. септембар) 1918. у Чељабинску довело до формирања прве Скупштине југословенских група и организација у Сибиру, Миланковић не може да пређе преко запажања извесних тенденција код јужнословенске „браће“ које ће своју кулминацију достићи у наредним деценијама. „Исти они експоненти који су се доцније и у нашој слободној и проширеној Краљевини показали као сепаратисти, федералисти и други су нас Србе, а нарочито Србијанце, звали некултурним, простим, грубим, монархистима и добрим само за ратовање. Ти појединци, срећа само што их је било само једна ’шака јада’, највише су ми задавали посла. Моји сарадници и ја не бисмо се ни освртали на њих да нам није било стало до јединства и слоге. Ми се нисмо старали да их нечему приволимо, нити да стварамо неку србијанску хегемонију коју су они увек радо истицали, већ смо хтели јединство и манифестацију солидарности, наставак рада у дотадашњем правцу. Свакако да нас је болело то, што смо те дојучерашње заробљенике видели у некој другој фантастичној униформи конструисаној ’за инат’ нама и из неког страха од српске шајкаче. Били смо већ уједињени код куће, а раздвојени у далеком Сибиру“, пише разочарано Миланковић и пророчки најављује бројне проблеме у функционисању заједнице, прибојавајући се да ће му историја дати за право, што се безмало две деценије касније и догодило.
Крећући се источно, ка територијама које су биле изван домашаја бољшевика, Миланковић пролази кроз разне егзотичне пределе и сусреће се с бројним народима, расама и племенима који живе на азијској територији пропалог царства. Његово путешествије слично је оном које је, отприлике у исто време, прешао Фердинанд Осендовски, руски писац, инжењер и авантуриста пољског порекла, и које је 1922. овековечио у свом путописном роману Звери, људи и богови. Иако је та књига стекла велику славу и, између осталог, инспирисала знаменитог стрип аутора Хуга Прата да створи свој култни стрип Корто Малтезе у Сибиру, Миланковић није био превише импресиониран Осендовским. На једном месту у својим мемоарима пише: „Овај пут кроз део Монголије чинио је и Фердинанд Осендовски и описао га је као своје бекство кроз Азију у књизи Звери, људи и богови. Ова књига учинила је сензацију када је угледала света, но у ствари интересантни су само подаци о ’Живоме Буди’ и о религиозном култу Монголаца. Иначе, његови доживљаји и авантуре нису нимало занимљиви; сувише говори о себи и својим подвизима. Међутим, многи наши Срби исто су то доживели, а можда још и много више и интересантније, да не говорим о непосредним суседима Монголаца, о Русима. Довољно је само поменути оне које и Осендовски цитира: научна истраживања Дорогостајскога из Иркутска, о штабу ђенерала Пепељајева у Монголији, о борбама ђенерала Резукина који је са својим одредом и капетаном Веселовским нападао бољшевике са монголске територије, о атаману Аненкову, тој легендарној личности и многим другим.“
СУСРЕТ С КОЛЧАКОМ За разлику од Осендовског, Миланковић не гура себе у први план, већ се труди да непристрасно и објективно, можда чак и помало уздржано и сведено, документује догађаје којима присуствује и личности које упознаје. Нарочито су занимљиви његови описи сусрета с вођама антибољшевичких снага, међу којима се издваја личност „Врховног Правитеља“ адмирала Колчака. Миланковић пише да je „Колчак лично био једини који је правилно схватио ситуацију, имао је интелигенцију и жарки патриотизам; имао правилне идеје и добре намере, но његова трагика лежала је у томе, што није имао ни дорасле помагаче ни искрене пријатеље. За рад при оним приликама и под оним условима, сем енергије и широке концепције, треба имати и ваљане сатруднике. Он их, нажалост, није имао. Цвет руске војске и вођа није био у Сибиру, тај цвет је био на огромном европском фронту и то у ово доба већим делом под земљом… Велики број генерала у штабу адмирала Колчака био је само сметња и баласт, а поред тога многи нису ни били исправни на служби. Чешки генерал Гајда, који је постао руски генерал и добио команду Северне Армије, и имао лепе успехе на фронту Екатеринбург–Перм–Вјатка–Вологда, сам је, попут Николаја Николајевича, шамарао непослушне генерале… Не пишем историју ни критичку студију овога времена, описујем само сопствене доживљаје и дајем само понеки пример, да би слика била јаснија.“ Поред недораслости команданата и међусобне завађености антибољшевичких снага, Миланковић пораз Беле гарде адмирала Колчака приписује неискреној и недовољној подршци и помоћи савезника. Иако је Черчил тврдио да је бољшевизам зло које треба удавити у колевци, изостала је било каква конкретна помоћ Енглеске и Француске снагама које су против њега ратовале, чак и након бољшевичког потписивања Брест-Литовског мира с Немачком. Миланковић то тумачи као страх да би Русија могла из грађанског рата изаћи већа и моћнија него пре, што би угрозило интересе савезника. Посебно је у том смислу упечатљив један од пасуса књиге у коме Миланковић описује сцену свечаног дочека помоћи која стиже са Запада. „Била је једна трагикомична сцена на чељабинској станици, кад је свечано дочекивана енглеска помоћ: на перону генерали, музика, химне, народна чета. Долази воз: на једној платформи један једини топ са неколико енглеских војника. Француски батаљон укотвио се на станици у возу и не излази из вагона. Руси су болно све ово гледали.“
Миланковић се у књизи углавном уздржава од изношења емоција и стрепњи, али на више места напомиње да је био под огромним притисцима и на великим искушењима за време свог боравка у Русији. Много пута током својих путовања наилазио је на бољшевичке патроле, а од смрти није га спасао дипломатски имунитет (који бољшевици нису признавали) већ, како сам каже, сналажљивост и чињеница да није носио униформу и да није имао браду. Добијао је и анонимне претње смрћу из редова наших војника који су га сматрали одговорним за то што се њихова евакуација из Сибира одуговлачила преко сваке мере. Осећање професионалне дужности и одговорност за животе хиљаде наших људи у Русији помогли су му да преброди тешке и неизвесне тренутке и да успешно оконча своју мисију. Када је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца признала владу адмирала Александра Васиљевича Колчака као легитимну Владу Русије, Миланковић је постављен за званичног представника при Влади у Омску у рангу отправника послова. У Омску је остао до августа 1919. а након слома Колчаковог режима одлази за Краснојарск, где организује коначну евакуацију и повратак југословенских трупа, након чега, преко Монголије и Харбина долази у Владивосток одакле с породицом америчким војним бродом „Шеридан“ испловљава за Трст. У Београд са супругом и тројицом синова стиже тачно за крсну славу Ђурђевдан 1920. По повратку из Русије службовао је као конзул у Марсељу и Минхену, а пензију је дочекао као изванредни и опуномоћени министар у Варшави. Умро је 12. фебруара 1936. у Београду. Био је носилац бројних југословенских, турских, италијанских, чехословачких, грчких, бугарских, румунских и црногорских одликовања. Успомене из Сибира Јована Миланковића, читав век од завршетка Првог светског рата и Октобарске револуције, заслужују да буду поново читане не само као извор информација о мање познатим догађајима из руског грађанског рата и улози Срба у њему већ и као подсећање на то како један частан, искусан и пожртвован дипломата и родољуб треба да се понаша у временима велике кризе.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *