СТИГМА

Политичко трик-питање непролазне актуелности – колико Србија треба да буде мала, да у неким главама и представама не буде (пре)велика – периодично бива допуњавано припадајућим варијацијама. У овом тренутку догађаји на друштвеној сцени поменуту недоумицу актуелизују упитом – Колико Србија мора бити потчињена, пасивна и стигматизована, да – опет у поменутим „неким главама“ – не би била злочиначка, неразумна, ушанчена у наопаким перцепцијама стварности и малигном систему вредности!?
Питање је, наравно, колоквијално, одговор познат, а мера послушности давно одређена. Вољом која је прописала „меру морања“ балканског сужња идеолошких и других истина парафираних од неолибералне Промисли, подразумева се апсолутна покорност, чак и забрана промишљања властите судбине у широј политичкој и историјској перспективи. Познати императив „Србија мора…“ сада је упућен јавности, али и јасно апострофираној „неисправној“ државној политици: Србија мора да заустави величање хашких осуђеника. У јавном простору завртела се педагошка спирала дисциплиновања свести и кориговања „ревизионистичког“ расположења. Надахнуте недавном сајамском промоцијом (Министарство одбране) Ратног дневника генерала Небојше Павковића и предавањем генерала Владимира Лазаревића одржаним на Војној академији, ове активности доживеле су снажно убрзање минуле недеље, после укључивања уживо Ратка Младића у програм ТВ „Хепи“.
Наведени преступи, посебно они иза којих се могла наслутити „државна политика“, протумачени су као директан удар на догме о ратовима деведесетих и распаду Југославије. Да ли се то сам „нечастиви“ појавио међу нама, тек Србија је опуштено и топло поздравила генерале, називајући их херојима, уверена да су је бранили од страдања драматичнијег од оног које је доживела. Уследио је жесток одговор дела медија, панично се предочава да стање јавне свести измиче контроли, па се ређају наслови попут: „Величање злочина“, „Зауставити промоцију осуђених за ратне злочине“, „Недопустиво да Ратка Младића емитују на нашим телевизијама“… Ко није гадљив на колективна моралистичка, наводно етиком надахнута, лицемерна шенлучења, забавља се у медијском кабареу политичке исправности и посвећеног програмског служења поретку глобалног божанства. Да се латио пера, ни амерички амбасадор у Београду, познат као креатор трендова истинољубиве доследности, не би јасније од појединих београдских медија успоставио идеолошке смернице поводом случаја хашких осуђеника. У садржају поменутих текстова пажњу заслужују апокалиптична предсказања о непролазном српском проклетству: „… Жиг срама на цео српски народ од којег се неће ослободити никад… Србија ће испаштати и у међународним односима и наредних деценија“ (Црвена тачка, „Данас“). Или – „Релативизација ратних злочина, негирање геноцида и систематска популаризација масовних убица оставиће тешке и дубоке последице по наше друштво наредних деценија“ (ЛСВ).
Према цитираним јасновицима, жиг српског народа је неизбрисив. Трибална стигматизација као процес „трајног утискивања и приписивања неког облика кривице и разлике једном народу“, у овом случају Србима, не доводи се у сумњу. Премда теорија напомиње да ова стигматизација може бити стварна, али једнако често – измишљена, таквим дилемама у овим критичким освртима нема места. Чини се, међутим, да у виђеној медијској кампањи против величања непочинстава нема места још понечем важном. Рецимо, потпуно изостаје свест о новој стварности, несумњиво другачијој од оне у којој су ауторизоване истине којима се оперише у овим оптужницама. Да ли, заклањајући се иза осуда злочина, домаћи естаблишмент одбија да разуме све димензије уверења која брани као једину релевантну рефлексију о балканским збивањима и трагедијама на крају прошлог века? Да ли се у предоченој, овде подразумевајућој црно-белој карикатури српског источног греха у ратовима деведесетих, као мање видљив садржај прикрива и ретроградно стање свести овдашње друштвене класе које обликују званични дискурс?
Конструкт створен на врхунцу моћи Запада, односног дела света који сада доживљава драматичне и видљиве промене, армиран је управо искуством стеченим у разарању Југославије, где су, у важној методолошкој јединици о глобалном потчињавању држава, активности на Балкану биле праћене производњом митова о кривици. По законима драматургије, подељене су улоге злочинца и жртве. То је део историје која је почела бруталним „преформатирањем“ стварности и темељним укидањем појма суверенитета. Последично, то је водило у грађански сукоб, потом у ратне злочине на свим странама, а у рату се водио – рат! Хегемонов брижљиво скоцкани наратив о југословенском грађанском сукобу залеђен је у свести која и данас контролише значајан део српског медијског простора, али и званичног институционалног дискурса.
Србија се, а то није заборављено и опроштено, Хегемону ономад успротивила, и у томе је деведесетих година прошлог века била прва и сама. Данас се неолибералном конструкту противе и многи други и то је нова европска стварност широко обнародованих идеја суверенизма, чија се снага и масовност у Београду глатко превиђа.
Задата, на програмским фикцијама утемељена грађевина у коју је узидана и српска судбина са свим поменутим чињеницама, сада пуца. Догађа се то ван граница Балкана. На Западу. Таласи, чак плима, новог европског суверенизма – расположења да се делује у контри према идејама либералних и глобалистичких заповести – део је нове, у Европи и свету актуелне, политичке опције.
„Поновно се буде осјећаји идентитета, успавани посљедњих деценија“, пише Никола Бабић у тексту Суверенизам није само протест и зато ће победити (logicno.com; „Нови стандард“).
Овај аутор каже: „Велика је грешка и главни разлог пропасти либералних, проевропских и ’прогресивних’ политичких елита што су све што није тржишно и одмах конвертибилно, исмијавали у име коначно пронађене истине да је човјек ипак само ’homo economicus’, а друштво је, према томе, голема пијаца изграђена на рубовима џунгле.“
Да ли речено превазилази хоризонте перцепције овдашњег политичког и друштвеног естаблишмента леволибералне оријентације? Историчар Саша Адамовић у програму Балканска реч сликовито указује: „Глобалистичка идеологија влада нашим политичким и културним елитама које не виде да се свет поново вратио на крај 19. века и постао позорница надметања великих сила, попут САД, Русије, Кине, Индије, Британије, ЕУ … али је сама Европска унија остала заглављена у 21. веку верујући да смо на крају историје и да смо на прагу мултикултуралног, леволибералног, људскоправашког раја.“
Заглављеност у 21. веку доживљеном као непролазно време апсолутне леволибералне супремације овој суженој свести не дозвољава сагледавање обухватније перспективе савремене српске историје. Шаблони су скројени, хашка библија и њена јеванђеља написана. Све је то наводно заувек дато, а вера се учвршћује хорским понављањем записаних псалама.
У том кругу је чини се непознато да се „у даљини, иза брега“ догађају судбински важне промене које, наравно, никада неће релативизовати кривицу и злочин онда када је злочин стварно учињен, али ће створити, то је јасно, претпоставке да се конструкт о српској кривици сагледа управо тако – као пројектовани вредносни концепт са прецизно одређеном функцијом. И концепт чије је време, у поретку света који настаје, неповратно – истекло.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *