Срби и Италијани цео век у вечном миру

„Печат“ на највећем српском војничком гробљу ван Србије

Пише МИЛАН ТИМОТИЋ

Сто година од завршетка Првог светског рата 8.256 српских жртава из злогласног аустријског логора Маутхаузен, чије кости заједно с италијанским сапатницима почивају на војном гробљу у Рајфендорфу недалеко од Линца, коначно ће добити православну капелу

Цео век протекао је од како је један од интернираних српских официра дошао на идеју да се на војном гробљу у Рајфендорфу подигне спомен-капела која би чувала сећање на жртву српских логораша пострадалих током Првог светског рата у логору Маутхаузен. Идеју незнаног српског официра оживео је 2005. године тадашњи генерални конзул Републике Србије у Салцбургу Зоран Јеремић. Нажалост, и тада је све остало само на иницијативи и напредак је остварен тек када је испуњење ове обавезе према прецима на себе преузела Епархије аустријско-швајцарска на челу са епископом Андрејем. Организацију посла преузели су парох српске цркве у Линцу протојереј Драган Мићић и секретар Грађевинског одбора Жељко Малешевић. Изградњу капеле подржало је Председништво Републике Српске на челу с председником Милорадом Додиком, као и Управа за вере Републике Србије која делимично финансира пројекат. Сви они су много учинили да идеја заробљеног српског официра буде остварена, знајући да је кроз монструозни логор Маутхаузен од 1914. до 1918. године прошло око 40.000 Срба, Италијана, Руса и припадника других народа.
Камен темељац спомен-капеле постављен је 1. априла 2016. године уз литију коју је предводио епископ Андреј уз присуство највиших представника владе Горње Аустрије, општине Маутхаузен и Католичке бискупије Линц.
Српски војници, официри и цивили које су аустроугарске трупе заробиле у војним операцијама током напада на Краљевину Србију 1914. и 1915. морали су сами да подигну дрвене бараке у којима су боравили. Услед тешких и нечовечних услова, глади, болести, ужасног присилног рада и суровог односа команде и логорске управе, као и тифуса који је тада узео маха у Горњој Аустрији, смрт је од 1914. до 1918. године узела 8.256 српских мученика.
Захваљујући Италијанима, војним и хуманитарним помагачима Србије у Великом рату који су за српске страдалнике имали велико поштовање, они су заједно са 2.000 италијанских жртава овог логора сахрањени на италијанском војном гробљу у селу Рајфендорф, око 20 километара удаљеном од Линца. По историјским подацима ово је највеће гробље српских војника и родољуба изван граница Србије, а свету готово непознато јер Срби досад нису својим прецима сахрањеним у Аустрији указали дужну пажњу.
Уместо нас то су урадили Италијани још 1922. године подизањем споменика од белог карерског мермера по идеји архитекте Болдринија, такође заточеника овог логора, на који су уклесани стихови песника Ђованија Бертачија:

Потиснути судбином рата
У ова туђа поља,
смрћу уједињени
у нова дубока братинства
синови Италије и Србије
у ропству мирују.
Нека би Бог дао
да њихове душе
са високе слободне постојбине
могу бар сваког дана
погледати на далеке миле
Отаџбине.

ГРАЂЕВИНСКИ ОДБОР ИЗАБРАН У ЈУНУ 2015

Први званични састанак везан за изградњу српске спомен-капеле одржан је јуна 2015. у Бечу и тада је изабран Грађевински одбор за чијег су председника и потпредседника изабрани епископ Андреј и шеф регионалног представништва РС у Аустрији Младен Филиповић. У Одбору су и протојереј ставрофор Драган Мићић (Линц) и архијерејски намесник Крстан Кнежевић (Беч), инжењер Борис Тегелтија (Гмунден), архитекта Драган Бобић (Београд), Жељко Малешевић (Линц), Лука Митровић (Беч) и стручни консултант проф. Гордана Илић Марковић (Беч).

Један коментар

  1. Драган Г. Бобић

    Градњом ове Капеле српски народ показује да није заборавио свој дуг према прецима. Стотину година каснивши, али боље икад него никад, гради да би се показало да смо постојали и да постојимо. Готово необележено гробље одржавали су нам годинама Италијани и Аустријанци, да се не затре сасвим то сећање на оне страдалнике од којих потичемо, чије право на постојање наслеђујемо, сећање на њихова имена и завет.
    Али, да се сасвим не очистисмо од немара, да ипак сада не кренусмо одлучно другачијим путем, показује и овај текст, где се исказује стара навика да у оваквим добрим делима, углавном архитектонским, видимо да постоје часни иницијатори, организатори, мајстори, помагачи, платише и донатори, једино не постоје поменути архитекти, протомајстори, који су такође донатори. Италијански монумент их има и њих помињемо, али наш као да нема. Као да се једино архитектонска дела и то само наша, могу слободно и без обавезе цитирати, а да се не помене извор. Како ћемо памтити мртве, ако живе и не примећујемо ?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *