Иако је било у плану да се Алијанса „Трозупцем“ похвали да функционише као добро науљена машина, вежба је открила њене бројне недостатке
Рекламирана као „највећи егзерцир НАТО трупа од времена Хладног рата“, на простору од Балтичког мора до Исланда, близу руске границе, одржана је између 25. октобра и 7. новембра војна вежба „Trident Juncture“, у преводу – спој трозупца. Зашто? Зато што су битке са „измишљеним непријатељем“ вођене на копну, мору и у ваздуху. Поприште „догађања“ био је централни и источни део норвешког копна, као и ваздушни и морски простор Норвешке, Шведске и Финске. Према тврдњама НАТО челника, циљ је био „увежбавање одговора 29 НАТО чланица на евентуални напад“, а флоскула о „измишљеном“ непријатељу распршила се после признања да је „Трозубац јасна порука Русији шта може да очекује у случају агресије“. У Москви су, с друге стране, најновије масовне ратне игре под паском НАТО-а, у којима су се по норвешким гудурама прегањале војске из 31 државе, протумачили као демонстрацију силе надомак својих међа.
[restrict]ЛОГИСТИКА, ТВРД ОРАХ У вежби је учествовало око 50.000 „савезничких војника“, 250 авиона и 65 бродова, 10.000 тенкова и других оклопних возила. Људство је било подељено на „северне снаге“, које су чиниле америчке, канадске, шведске и трупе домаћина, те „јужне снаге“, састављене пре свега од бригада из Немачке, Италије и Велике Британије којима су потчињене остале, ситније земље. Тако су се под командом Италијана нашли Шпанци, а под њима и група од 241 словеначког војника којима се придружио и вод војске Црне Горе који је бројао 33 главе.
Норвешка војска је за госте обезбедила 35.000 додатних кревета; посебан подвиг била је набавка 1,8 милиона додатних оброка и 4,6 милиона флаша воде, а требало се изборити и са 676 тона прљавог веша… Све то, међутим, није био најтврђи орах – Норвешка је за потребе вежбе морала да уступи велике површине своје територије а пре свега пољопривредног земљишта, што није усрећило локалне пољопривреднике. Зато су отворене „вруће телефонске линије“ преко којих су локални фармери релаксирали гнев тако што би из истих стопа пријавили штету нанесену њивама, шумама, животињама. Испоставило се да су пилићи нарочито осетљива популација на бомбардере у ниском лету…
Организаторима „Трозупца“ није било лако да ускладе све те факторе и ћудљиве домаћине, иако је све требало да буде врло једноставно: сценарио је предвиђао да прво „северне силе“ под вођством неколико хиљада америчких маринаца нападну „јужне снаге“, а онда мењају улоге, па „јужњаци“ крену у контранапад на „северњаке“. Службеној Москви, међутим, упркос истанчаном „сценоследу“ није промакла чињеница да су у вежби Северноатлантске алијансе учествовале и неке званично неутралне земље, попут Шведске. Шведска се, заједно са Финском, у роли „земље партнера“ придружила Алијанси у „Трозупцу“.
Хрватски медији су се нарочито ревносно бацили на извештавање о „највећој вежби од раних 80-их прошлог века која сведочи о томе да савез жели да ојача своју одбрану након година резања трошкова“. „НАТО показује мишиће, кључна улога у рукама Хрвата“, известили су загребачки дневници, а ту кључну улогу пронашли су у податку да „Хрватска заповеда тиму од 130 особа и укупно 1.000 војника и учествује у свим фазама вежбе“. Све то захваљујући бригадном генералу хрватске војске Дарку Пинтарићу, који се нашао на челу логистичког дела „Трозупца“. Задатак здружене логистичке потпорне групе (Joint Logistics Support Group – ЈЛСГ) био је наоко једноставан: осигурати да покрети трупа, возила и залиха дођу благовремено до својих одредишта, што је подразумевало превоз робе у Норвешку из свих делова света. Пинтарић је управљао „постројбама, што укључује припрему радних простора за све учеснике, одржавање снага на терену, те повратак учесника у матичне базе“; његове наредбе је спроводио поменути тим од 130 особа и 1.000 војника. „Као заповедник ЈЛСГ-а моја је главна задаћа осигурати да се мисија проводи глатко, ефикасно и да све своје задаће извршимо на вријеме“, објаснио је свој посао Пинтарић, овенчан харизмом „борца из Домовинског рата који је одликован државним медаљама Бљесак и Олуја“. За Хрватску је он био „кичма целе вежбе“, али (с обзиром на касније недаће учесника баш услед логистичких пропуста) испоставило се да „кичма“ и није била на висини задатка.
РАТНЕ ИГРЕ НАТО је преко „Ројтерса“ саопштио да је циљ вежбе „тестирање тактике развијене после руске анексије Крима 2014. године, што је заоштрило односе између западних савезника и Москве, зато је НАТО реаговао јачањем своје одбране“. Додуше, нису сви били пуни ентузијазма за ратовање у суровим временским приликама, што је признао командант америчких маринаца: „Питају ме зашто ово радимо у октобру и новембру у Норвешкој, на мразу? Одговарам им да баш зато да би војници упознали околину коју ће једном можда морати да бране.“ Хрватска новинска агенција „Хина“ подсећа да је управо Норвешка тражила да се удвостручи број америчких маринаца који се увежбавају на њеном тлу, упркос негодовању службене Москве. НАТО правда своје маневре као одговор на руске, највеће од 1981. године, одржане у септембру под именом „Восток 2018“ (Исток 2018), у којима је учествовало 300.000 војника близу кинеске границе, а биле су укључене и војске Кине и Монголије.
НАТО би да и путем „Трозупца“ осигура предност на европском тлу, а све под фирмом „бојазни да јачање руске војске у регији може у коначници ограничити слободну пловидбу морнаричких снага“. При томе није незанемарљиво да је 19. октобра, тик пред почетак „Споја трозупца“, носач авиона „Труман“ као први амерички брод такве врсте упловио у Арктички круг – што се није догодило од распада Совјетског Савеза 1991. године.
ШВЕЈКОВШТИНА а ла НАТО Иако је било у плану да се Алијанса „Трозупцем“ похвали да функционише као добро науљена машина, вежба је открила њене бројне недостатке. Холандија је прва пала на испиту. Иако се знало да ће у Норвешкој температуре испод нуле бити додатан изазов, десила се неразумљива грешка: холандска војска је то сметнула с ума и зато није купила зимске одоре за хиљаду својих војника па је, како пише холандски „Телеграф“, пошто је било прекасно за јавну набавку, војска сваком војнику дала по 1.000 евра да сам пазари потрепштине неопходне за спасавање голог живота – на мразу.
Зорт од ниских температура није туђ ни словеначким војницима, који су пре само шест месеци пали на НАТО тесту када је чак осам војника добило промрзлине стопала и екстремитета јер су по снегу и оштром мразу задужили само летњу обућу. Тада су у јавност процурили подаци о катастрофалном материјалном стању словеначких војника, јер су припадници елитне бригаде Словеначке војске (СВ) пред оцењивачима из НАТО-а дефиловали у поцепаним панталонама и војничким цокулама подераних ђонова („Печат“ бр. 513). Зарадили су јединицу, а фотографије поцепаних чизама и оцена Алијансе (која је словеначке војнике прогласила „неспособним за бојно деловање“) који су процурили у јавност раскринкали су покушај словеначког генералштаба да прикрије бруку. То се неће поновити у Норвешкој, умирио је јавност уочи почетка „Трозупца“ специјални извештач државне словеначке телевизије.
Ипак, војник СВ Ален Коседнар показао је матици стање у бази Хјеркин, где словеначки и црногорски војници и војникиње бивакују на отвореном. На снег су положили зелене подлоге а на њих (маскирне) вреће сивомаслинасте боје, надалеко уочљиве захваљујући снежном покривачу.
„Спавамо под отвореним небом, температура се ноћу спушта до минус 20 степени, грејемо се, по потреби, у возилима“, прича Коседнар и показује ка маслинастим камионима, паркираним у близини бивака. Сви заједно изгледају као „седеће мете“ – ако им главе не дође хладноћа, боље опремљеном непријатељу неће утећи никако.
ГОЛИШАВИ ВИКИНГ Али да НАТО може у битку и без одеће, доказао је норвешки морнар Ласе Локен Матберг. У циљу популаризације „Трозупца“ објављене су „манекенске“ фотографије тог мишићавог Норвежанина и изазвале лавину спрдњи с руске стране: да ли је „лепи Ласе“ тајно оружје НАТО-а у будућем инстаграм рату? Наочити поручник норвешке војне морнарице промовисао је „Трозубац“ свим својим атрибутима, па се на фотографијама дичио блиставо белим зубима, дугом русом косом, риђом брадицом, плус извајаним мишицама, натрћеном задњицом и увојцима везаним у кикицу… Узалуд се Ласе сликао што у униформи што голишав, свеједно није скренуо пажњу новинара са недаћа које су пратиле „Трозубац“. Јер, чим је скинут с дневног реда проблем Холанђана, испливао је нови, још гори: уочи почетка „борби“ одлучено је да ће Словенци и Црногорци „ратовати“ заједно, под паском Шпанаца, а свима ће им командовати Италијани. Али када су трупе стигле на поприште, испоставило се да међусобно не могу да комуницирају јер опрема није компатибилна. Словеначким и црногорским војницима није преостало друго него да се снађу како знају и умеју уочи „напада“ америчких „фока“, потпомогнутих немачким и британским корпусом.
Тако су се на северу Европе низале бламаже логистичке подршке „Трозупца“. Једна од најбизарнијих испливала је брзо, већ после два дана, у Рејкјавику. Амерички часопис „Старс енд страјпс“ обелоданио је да је током протеклог викенда више барова у центру исландске метрополе остало без пива! Барови су буквално пресушили после „десанта“ око 7.000 морнара и маринаца.
Незгода с пивом потиснула је у други план тегобе Британаца, који су учествовали „у тестирању способности премештања опреме диљем Европе, за случај одговора на стварну претњу“. Британци су се, сходно задатку, латили допремања опреме и возила у Норвешку копненим путем, преко Француске. Подухват је испао тежи него што су слутили јер велики део мостова, подвожњака и друмова који им се испречио на путу – није пројектован за такву механизацију. Неки нису могли да издрже тежину, други ширину, трећи висину… Зато не чуди што је адмирал Џејмс Фого, командант Здружене команде савезничких снага у Напуљу, тик уочи старта „Трозупца“ промрмљао новинарима да ће „део победе бити и ако се сви појаве првог дана; не очекујемо да буде савршено, зато и одржавамо вежбе“.
БЛИСКИ СУСРЕТИ Русија, која годинама негодује због приближавања НАТО-а њеним границама, није трпела скрштених руку маневре под својим носом. Уследио је руски одговор какав Брисел није очекивао. Руска војска је прво уприличила вежбу својих ракетних јединица испред зоне у којој су касније текле НАТО вежбе. Русија је потом и на друге начине показала шта мисли о „Трозупцу“: изнад главног НАТО брода напрасно се појавио, на пример, руски „медвед“; тупољев ТУ-142 прелетео је амерички „USS Mount Whitney“. Убрзо је уследио још један „близак сусрет“, када је руски пресретач Су-27 пресекао пут америчком шпијунском авиону УС ЕП-3. Американци су касније приговарали да је то пресретање било опасно; објавили су и снимак „сусрета“ две летилице. Све се десило у међународном ваздушном простору, па руске снаге нису прекршиле међународно право.
Извештачи западних медија подсећају и да је Русија заједно са Кином недавно организовала бројчано шест пута већу војну вежбу на истоку земље, али прећуткују да је то било далеко од територије САД или њихових савезника.
С друге стране, НАТО је организовао опсежне маневре на копну, ваздуху и мору, надомак руске територије. У „Трозупцу“ при томе учествују земље за које су највиши представници САД тврдили приликом распада Источног блока да неће постати део НАТО-а уколико се Совјетски Савез повуче из источне Европе. Поврх свега „Трозубац“ је уследио нетом пошто је Бела кућа запретила да ће се САД повући из споразума о ограничењу ракета средњег и кратког домета, да би америчка амбасадорка у НАТО-у Кеј Бејли Хачисон чак изјавила и да не искључује напад на Русију који би „уништио руске бојеве главе“ уколико Вашингтон то оцени нужним.
За већину аналитичара је то знак да амбасадорка или нема појма шта прича (што значи да САД у НАТО-у представља потпуно нестручно лице), или Вашингтон у дослуху са Бриселом стварно припрема нешто злокобно, попут „првог удара“ на Русију, после чега би „антиракетни штит“ НАТО-а требало да пресретне и уништи већину ракета из руског повратног ударца.
Све то објашњава зашто је америчко удружење нуклеарних научника „сат судњег дана“, који упозорава свет на опасност од нуклеарног рата, недавно померило на „два минута до 12“ и тиме алармирало јавност да је та опасност данас много већа него у време Хладног рата. Колико крајем 90-их је тај сат показивао 10 минута до 12, а 1991. чак 17 минута до 12. Зато „Спој трозупца“, заједно са пратећим трагикомичним елементима, открива да су Европи потребне нове идеје о сопственој безбедности и нове перспективе, а не нови маневри и нове ракете. Јесте НАТО трозубац уперен ка Русији, али то не значи да не би ужасну штету нанео целој Европи, и шире.
А ми би требало да се запитамо – како мир у Европи брани Алијанса, чије чланице не могу да погоде чак ни временску прогнозу?