РАСЕЛ КИРК, ИЛИ О ПРИРОДНОЈ БЛАГОСТИ ЖИВОТА

Недавно се навршило сто година од рођења Расела Кирка, једне од највећих фигура конзервативне мисли у другој половини 20. века. Уз Вилијама Баклија, Кирк је био кључна фигура у обнови конзервативне мисли и традиције у Америци у то време. Његово капитално дело, које представља изванредну историју конзервативизма у англоамеричком свету, преведено је код нас пре четири године под називом Конзервативни дух у библиотеци „Европа“ издавачке куће „Албатрос плус“. Поводом ове значајне годишњице, познати италијански публициста, члан Управног одбора Расел Кирк центра, Марко Респинти написао је чланак који преносимо

Пре сто година, 19. октобра 1918. године, отац обнове америчког конзервативизма у другој половини двадесетог века Расел Кирк рођен је у Плимуту, предграђу Детроита у Мичигену. Амерички Плимут је изведеница од енлеског Плимута и то име призива историју порекла Сједињених Држава, или боље англосаксонске компоненте порекла државе, иако она није једина као што су – макар само да наведемо нека истакнута имена – истакли историчари попут Италијана Рајмонда Лурагија, Француза Бернара Лигана и Шпанца Давида Аријес Переса, августијанца, бившег бискупа Њуарка у Њу Џерсију, сада у пензији. Занимљиво је, или можда симболично, с обзиром на то да је велики део Кирковог рада био посвећен откривању правих извора Сједињених Држава, дубоко их преиспитујући и при томе постављајући јединствени културални правац.
Но Кирков Плимут је једно достојанствено скромно место, чак и сасвим једноставно. Његова родна кућа је током година прерасла у продавницу (цвећа и биљака што сам могао да видим пре коју годину), али чак и таква је увек одражавала доба детињства и адолесценције свог чувеног бившег станара. Трезвена, ако не понекад и спартанска; суштаствена пре него проста; одлучна иако никада нападна. Детињство и адолсеценција, али такође и зрелост и старост. Кирк је управо због тога постао гигант мисли. Никада га није привлачило да буде у новостима и у центру пажње, иако је имао прилике да се вине до највиших врхова политике своје земље, будући да је био саветник Берија Голдвотера, Ричарда Никсона, Џералда Форда и Роналда Регана. На много начина он је у ствари живео животом усамљеника, међу дрвећем које је сам засадио у удаљеном селу у Мичигену по имену Мекоста (док кућа није изгорела, а онда ју је он обновио у италијанском стилу тако да подсећа на фантазију), и међу стотинама књига којима је нашао место у старој фабрици дрвених играчака наслеђеној од бабе и деде и полако преуређеној.
На тај начин је уживао у извесној привилегији која је данас све ређа. Могао је са дистанце да посматра свет и његову разноврсну људскост, понекад рањену и утучену. Ова дистанца никада није прерасла у страност. Више од свега, ово је било повезано са потребом контемплације. Тако је Кирк постао прво лице конзервативизма.
Једна реченица добро описује суштину његовог конзервативизма, „некупљена благост живота“. Припада његовом учитељу, ирском мислиоцу и политичару Едмунду Берку, за чије је дело постао један од најбољих тумача, и налази се у Размишљањима о Француској револуцији из 1790. Превести ову реченицу на српски је веома тешко. Најближе томе би било „природна благост живота“, али енглеска реч unbought води нас у срце ствари: ка даровању. Слика, пре него појам, коју ова берковско-кирковска фраза сугерише је она о животу који се живи као историјска прилика дa се искуси неочекивана и преобилна благодат способна да испуни све и да да значење стварима, или бар да сугерише њену могућност, уз убеђеност да смисао постоји чак и са ограниченом људском способношћу сазнавања. Укратко, постојање као нетражена могућност, и стога „чудесна“, чак и као шанса. Шанса, очигледно, да се живот схвати озбиљно и узме у своје руке и да се учини нешто велико, ма како то мало било. Сви академски спорови и нејасноће око неопходне везе слободе и одговорности не успевају чак ни да загребу површину тога шта значи бити запљуснут дарованом благошћу живота, који нисмо изабрали, а који носимо као арматуру; понекад потонемо, али бар повремено говоримо поносно, луцидно са правим ставом adsum (лат. ту сам).
Такав је био Кирков конзервативизам. Не филозофија, не мишљење, најмање (идеолошки) систем већ став према животу, начин постојања, такозвани континуум. Његово главно дело Конзерватитивни дух, први пут објављено 1953, и од тада класик за све конзервативце (укључујући и оне који га нису читали, али га наводе да се не би бламирали), то јасно и очигледно показује и самим насловом. Наслов није „конзервативна мисао“. Да бисмо га адекватно превели са енглеског, треба нам латински облик „forma mentis конзервативизма“ где форма значи слику коју супстанца добија и где је концентрисана, преко слојева који се преклапају и пенетрирају концентричне кругове, духа, срца и душе.
Иако делимично наравно јесте, у тридесетак својих књига и стотине и стотине чланака и есеја које је оставио иза себе, Кирк није предлагао ни секвенцу идеја и карактера. Он је нудио етос. Основна његова идеја је јасна, мада је он никада није понудио на папиру у виду неке формуле. Оно што у недостатку бољег одређења називамо „бити конзервативан“ није некакав напор који спада ван нас, није идеолошка, формалистичка или волунтаристичка тежња ка некаквој другачијој природи која је нама помало страна већ то значи прихватити оно што имаш и онда можеш да будеш оно што јеси и оно што јеси био, напросто по благодети. У корену, идеја је опет берковска: и није случајно што је управо Берк отац онога што се данас и ево већ два века сматра конзервативизмом. Има разлога што данас врло мало људи разуме Берка и конзервативизам.
Бити конзервативан значи научити најпре да се поштује и да се поново упозна људска природа сопственог „Ја“ да би се знало како да се оно брани, гарантује и развија. Политизација конзервативизма, која јесте племенита ствар упркос сценама на које су нас политичари навикли, значи схватити овај налог озбиљно, радећи оно чега су се стари Грци метафизичари сећали, говорећи да је полис само човек у великом.
У данашњем конзервативизму Кирк недостаје, нема таквих људи. Можда Кирк не би прихватио као конзервативце неке од оних који се тако опажају, или оне који тако мисле о себи и јавно се представљају. Вероватно сам ту у праву без обзира на то шта би сам Кирк рекао, јер све док не открију поново ону даровану благост живота, увек ће остати непотпуни упркос свим добрим стварима које могу да кажу или ураде. Избори се добијају и губе, моћ долази и одлази, непријатеље поражавамо или патимо, али најважније је да сачувамо душу. Ако је ишта Кирк поучавао, то је да не вреди освојити читав свет ако се при томе изгуби душа. Бити конзервативан значи никада не изгубити душу, штавише борити се да се она сачува у сваком даном моменту и прилици. 
Кирк је 1964. постао римокатолик, пре свега захваљујући фантастичној жени коју је оженио, истинском вернику, Анети. Но на много начина он је то био и раније. Он је мислио као католик, писао је као католик, био је фасциниран римским католицизмом. Ово све не пишемо да бисмо „систематизовали ствари“, већ зато што Кирк никада не би направио конверзију да његова душа није била припремљена за ту пуноћу истине и за стварни прилазак овој вери као дарованој благости живота. Као да је мислио да пуноћа конзервативног живота од њега захтева и прелазак у католичанство. Кирк је постао католик 1964. и остао је то све до дана када се преселио на небеса, 29, априла 1994, када је болестан и уморан у Мекости своје последње мисли усмерио ка папи Јовану Павлу Другом.
Друга опсесија у његовој изванредној животној авантури била је лепота, коју је тражио, узгајао, следио и често налазио. Наше срце се не смирује док се не смири у Теби, Господе, рекао је Свети Августин, и тај циљ је, како је то искусио Кирк, одређена сублимност која нас протреса најпре као лепота, а затим и као рационално мишљење. Кирк је због свега тога запањујуће актуелан.
Расел Кирк би ових дана напунио сто година, али никада нас заправо није напустио. На многаја љета.

Текст је са италијанског језика превео и приредио Миша Ђурковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *