Празни портрет суперубице

КАД ШОУ-БИЗНИС АНГАЖОВАНО „ПОРТРЕТИШЕ“ ЕВРОПУ: 22. ЈУЛ

Нови филм славног енглеског синеасте Пола Гринграса „22. јул“, који говори о масакру злогласног Норвежанина Андерса Беринга Брејвика у Ослу и околини јула 2011. године, на свом премијерном фестивалском појављивању на венецијанској Мостри био је кандидован за Златног лава, а добио је једну од почасних награда на том фестивалу. Нема сумње да ће његов фестивалски живот бити врло успешан иако је у филму пропуштена прилика да се преко Брејвика покаже драстична промена друштвене слике Европе

Када се погледа досадашњи пословни учинак енглеског синеасте, шездесеттрогодишњег Пола Гринграса, види се да је од почетка био склон екранизацији разноврсног комерцијалног литерарног штива, односно бављењу великим социјалним и политичким темама које гарантују пажњу најширег гледалишта и понеку награду приде. После веома исплативе трилогије акционих филмова о авантурама Ладламовог јунака Џејсона Борна, неустрашивог борца против система који га је приморао да буде свуда употребљива машина за убијање, Гринграс је својој ангажованој филмографији додао приче о борби такође неустрашивих јунака, од капетана брода суоченог с нападом модерних пирата („Капетан Филипс“), преко војног оперативца суоченог са смртоносним интригама политичке игре у коју је подло убачен од моћника („Зелена зона“), до квазидокументаристичке обраде последњих минута авиона који су у терористичким нападима на Америку 11. септембра путници преотели од терориста („Лет Јунајтед 93“). Нешто раније Гринграс се на брзо усвојени холивудско-лаички и пре свега комерцијални начин позабавио древном темом британског острва, „ирским проблемом“ („Крвава недеља“) и најкрвавијим данима у модерној етапи ирске борбе за независност. А сада „Брејвик“. Да би се правилно сагледао и објаснио најновији Гринграсов прилог ангажованости на филму, био је неопходан овај биографски пролог.

[restrict]

Без политичке позадине

Да, успешни Енглез је био неодољиво инспирисан можда и најноторнијим терористичким нападом изведеним на тлу неке европске земље. Оним који је почетком текуће деценије (22. јула 2011, отуд наслов) извео у Норвешкој Андерс Беринг Брејвик коме су увек дежурни за такве активности одмах прилепили пригодну етикету екстремног десничара поједноставивши мотив убице, а с тим се и Гринграс у филму о њему сложио превидевши да је Брејвиково вишечасовно масакрирање сународника било ипак нешто више од десничарског лудила. Гринграс се није усудио да уђе дубље, заправо много дубље, у позадину ове обилно крваве приче. Иако је себи оставио толико времена (филм траје преко два и по сата и заправо је више у форми мини-серије) није га утрошио на најбољи начин. Јер, овако, делује да је остао у домену америчке па и уопште шоу-бизнис опседнутости серијским убицама и учинку крволочних психопата које тако воле да приказују у филмовима. Без политичке позадине, међутим, Брејвикова прича иако се надмеће за филмски најатрактивнијег масовног убицу остаје недоречена. Ово је најмање прича о суманутом или социопатном убици који је одлучио да потамани што је више могуће насумично одабраних жртава. Тим пре што његове жртве ни изблиза нису биле насумичне. Напротив. Гринграс се, међутим, одлучио да прича највише буде о манијаку чији мотиви скоро да нису ни битни или су бар у објашњавању остали на нивоу стереотипа и површности. На овом месту је значајно напоменути да никако није споредно да је Гринграс снимио овај филм под окриљем „Нетфликса“, што подразумева, као и код „Нетфликсовог“ главног такмаца ХБО-а, формалну храброст у избору теме и суштински конформизам па и кукавичлук, а свакако лицемерну западну либералну политичку коректност у њеној разради. Другим речима, Брејвикови мотиви и објашњења били су сведени на лако подношљиви кроки терористе чији је убилачки налет више личио на удар неке страшне непогоде него на терористички политички чин. Многе ствари отуда нису допале у садржај филма. За нас је занимљиво да је у бујици Брејвикових објашњења онога што је учинио и политичке мотивције коју је имао када се одлучивао да изведе нападе по Ослу у неколико наврата помињао Србију. Заправо изрекао је да су два кључна окидача за ову акцију била бомбардовање Југославије 1999. године (!) и терористички исламски атак на Америку два године касније. Србе је помињао и када је навео да се диви српским паравојним организацијама и да му је један од животних хероја-узора Радован Караџић! Многи би га само због ових изјава, и то посебно код нас, назвали лудаком. Лудаком су га назвали и Руси када су се званично и формално огласили поводом његових израза изузетног дивљења и поштовања лика и дела руског председника Владимира Путина.
Брејвик је у суштини од почетка делао управо против лицемерне конструкције света у коме живимо када је написао своје капитално дело на преко хиљаду и по страна „2083: Европска декларација о независности“, заправо манифест којим је покушао да покрене грађански рат у Европи чији ће резултат после много година, до те у наслову истакнуте 2083, бити рат против муслиманске најезде на Европу. Брејвик је у том манифесту који је послао на преко хиљаду адреса само неколико сати пре свог оружаног напада на Осло истакао све своје политичке узоре и предвиђања која су у међувремену значајно у сваком негативном контексту надмашена. Најезда муслимана, као део избегличке кризе која најопасније урушава европску цивилизацију и све њене вредности, и те како је у међувремену ишла наруку мислима испољеним у овом мнафисету. Брејвиков крвави покушај да се то избегне, па макар и проливањем крви, осујећен је његовим потпуно погрешним и за цео свет неприхватљивим чином агресије. Међутим, то никако није умањило његово злокобно прдвиђање да ће европске вредности устукнути, па и нестати под притском муслиманске вере и културе.

Као рођен за холивудског негативца

Све ово што је Брејвик написао или говорио током суђења које је трајало скоро годину дана Гринграс и „Нетфликс“ нису користили како би макар мотивационо објаснили зашто је он кобног јула пре седам година одлучио да одузме седамдесет седам живота својих суграђана и сународника. Филм се површно и у једва приметном другом плану осврнуо на Брејвиков антиисламски вапај упозорења да ће Европа уз помоћ Европске уније постати Еурабија! Колико је био у праву, па макар и сасвим луд, показује данашње лице исламским избеглицима прекривене Европе које су је истински измениле. Гринграсов филм заправо и није имао намеру да исприча било шта што би дубинским анализама макар покушало да рационализује такав терористички чин. Аутори су се фокусирали на борбу правом, слободама и једнакостима обузете Европе, у овом случају Норвешке, која је после убилачког дивљања Брејвика постала бастион одбране од тероризма било које боје и с било које стране. Добар део филма је зато утрошен на приказивање напора правосуђа да Брејвика изведе пред суд и да он на њему као особа психички способна да сагледа праве сразмере свог дела буде пролашен способним за суђење и да прихвати вишегодишњу робију. Брејвик је кажњен за свој крвави пир над недужном омладином коју је масакрирао у кампу за наследнике норвешке елите недалеко од Осла у коме је тамошња младост обучавана вредностима напредне Европе, као и над неколицином која је настрадала у самом Ослу од подметнуте бомбе. Филм се отприлике ту зауставио задовољно приказујући компликованост Брејвиковог лудила и ничим га допуњујући с обзиром на то да се током протеклих седам година од његовог антиисламског напада десио контраудар агресивног исламског фундаментализма на који је Брејвик указивао као на највећу претњу за будућност хришћанске Европе. Тешко је, наравно, бити у било каквој истој равни са злоделима овог човека који је као рођен за холивудског негативца. Да је приступ баш по мери социјално-политичке стварности данашње Европе доказује да је „22. јул“ већ на свом премијерном фестивалском појављивању венецијанској Мостри био кандидован за Златног лава, као и да је добио једну од почасних награда на том фестивалу. Уопште нема сумње да ће његов фестивалски живот бити врло успешан и награђиван. Све је то, дакако, било претешко за претпостављени укус гледалаца којима се аутори обраћају, па је филм уместо аналитичког псеудодокументарца који настоји да докаже да је суноврат веома близу, успео да буде тек још један прости збир неопходних стереотипа уз помоћ којих се свет нуди поједностављено и сасвим нереално.

[/restrict]