Печат недеље

Браво, Немања!

Српски репрезентативац и фудбалер „Манчестер јунајтеда“ Немања Матић одушевио је српску јавност још и више него што је разгневио део острвске.
На утакмици прошлог кола Премијер лиге (против „Борнмута“) Матић је одбио да на свој дрес прикачи цвет мака који су остали фудбалери носили у знак почасти на погинуле британске војнике у ратовима које су водили.
Свој потез Матић је образложио на начин који све треба да нас учини поносним: „У потпуности разумем зашто људи носе цвет мака, поштујем свачије право да то ради и саосећам са свима који су изгубили ближње у рату. Ипак, за мене је то само подсетник на напад који сам осетио лично као млади, преплашени 12-годишњак, који је живео у Врелу док је моја земља уништена бомбардовањем 1999. Иако сам га раније носио, сада не осећам да је у реду да имам цвет мака на свом дресу. Не желим да подривам цвет као симбол поноса Британаца, нити да увредим било кога, ипак, сви смо производ личног васпитања и избора за које имамо своје разлоге. Надам се да сви разумеју моје разлоге сада када сам их објаснио, и да могу да се концентришем да помогнем тиму у утакмицама које нас чекају.“
Браво, Немања!

Равноправни али небитни

Утицајни паневропски тинк-тенк Европски савет за спољне односе (ЕЦФР) објавио је резултате своје опсежне (1.113 страница) студије под насловом „ЕУ истраживач коалиција“ која је донела очекиване, али ипак веома речите закључке.
Податак који је у овдашњој јавности привукао највише пажње односи се на ниво утицаја који појединачне ЕУ чланице имају на укупну ЕУ политику. У најкраћем, у том удружењу формално равноправних партнера неки су једнакији од других…
Очекивано, највећи утицај на „укупну ЕУ политику“ има Немачка, за њом следе Француска, Холандија, Велика Британија иако је на излазним вратима…
Занимљивији је, међутим, поглед на зачеље листе. Бугарска је на 20. месту, Чешка је на 21, Литванија на 22, Румунија је 23, Кипар 24, а земље с најмање утицаја, практично нимало на одлуке које се доносе а тичу их се директно, јесу Хрватска, Словенија, Малта и Летонија које деле последње, 25. место.
Имајући ове резултате у виду, није ли сасвим оправдано поставити питање каквог би, тек, утицаја имала Србија ако би икада била примљена у ЕУ? И колико би јој се уопште исплатило да знатан део свог државног суверенитета, о Косову и Метохији да и не говоримо, жртвује зарад чланства у организацији у чијем процесу одлучивања не би ни учествовала осим у форми спровођења одлука које је донео неко други?
С тим што је све више аргумената у прилог тези да нам се оваква величанствена прилика никада и неће пружити, чак и независно од жртава које смо зарад тога спремни да поднесемо.
О томе је, на недавном панелу о будућности Европске уније, у организацији Фондације „Фридрих Еберт“, посведочио и новинар „Дојче велеа“ Немања Рујевић: „Било би добро да Србија буде чланица Европске уније, али сам уверен да се то никада неће десити. Нема онога у Бриселу ко би данас рекао да ЕУ треба да се прошири; краткорочни проблеми постоје на Балкану, а дугорочни су са оне стране. Европска унија нити има интерес нити снагу да се икада више на веродостојан начин прошири. Не рачунам ту идеју о приступању у више брзина, то онда не би било место ка коме смо кренули… Из једног извора читам поверљиве извештаје радне групе ЕУ која се бави земљама које су у процесу преговора. То су углавном Србија и Црна Гора, или Србија, или Црна Гора. У том телу је по један представник сваке државе чланице и они се састају једном или двапут недељно. Када читате протоколе, видите какве теме они убацују, како сви покушавају да прогурају лични интерес и нико не води рачуна о реформи, институцијама, владавини права, слободи медија. Кажу да ће отворити поглавље о култури или, рецимо рибарству, само ако Србија дозволи да Косово добије телефонски број. То је начин преговора који овде прави идиотима људе који су стално подржавали Европску унију, који су стално говорили да је то заједница вредности… Сада се питају како та заједница вредности ради са актуелним режимима у балканским земљама. Европска унија зна све шта се овде збива, али делује оријентисано ка паду наратива о проширењу и намери да задовољи своје политичке интересе.“
Паметноме доста. Зар не?

Свадљива Зорана

Епитети којима су једна другу последњих дана частиле председница Скупштине Србије Маја Гојковић и министарка саобраћаја Зорана Михајловић указују на постојање сукоба унутар врха Српске напредне странке, с тим што је у спорењима у владајућој партији на једној страни увек Зорана Михајловић, а на другој – сви остали.
Тек што се завршила прослава годишњице оснивања странке на Свету Петку, чланица Председништва СНС и председница Скупштине Србије Маја Гојковић је на ТВ „Прва“ коментарисала понашање страначке колегинице, министарке Зоране Михајловић, поводом изјаве америчког амбасадора Кајла Скота у Влади Србије да „косовска влада није такозвана, већ Влада Косова, које је независна и суверена земља, са својим изабраним представницима“.
„Зорана је као потпредседница партије у којој сам и ја, увела један манир да можеш слободно да кажеш шта год желиш без обзира да ли си се консултовао у странци и да ли су то ставови већине или нису. Сматрам да није примерено да не одговори на вређање амбасадора усред владе, а да ви стојите као икебана поред. И то је мој став и ја ћу то поновити ако жели да чује то“, рекла је Маја Гојковић.
Иако министарки Михајловић није свеједно када јој неко, како каже, пребројава „патриотска зрнца“ у ситуацији када за своју земљу, уверава, чини најбоље што може, ипак је сачекала да прође Света Петка па да то поручи колегиници Гојковић и позове на слогу унутар партије и да критике, како каже, иду ка онима који су 2008. и довели до овакве ситуације на Косову.
Ово је тек последња у низу свађа између министарке Михајловић и председнице скупштине Гојковић. Њих две су се вербално сукобиле и крајем прошле године на заседању Скупштине када је на дневном реду било усвајање сета инфраструктурних прописа. Михајловићка је тада у лице рекла председници скупштине да лаже у вези са заказивањем седнице, да би Гојковићка због тога напустила заседање.
За министарку Михајловић познато је да не преза да одговори својим партијским колегама. Њена препирка са бившим председником Томиславом Николићем трајала је колико и његов мандат. Варничила је и са министрима Зораном Ђорђевићем и Александром Вулином. Јавно је прозивала премијерку Ану Брнабић што је транскрипт интервјуа „Блумбергу“ дала руском амбасадору Александру Чепурину, а не члановима српске Владе. С њом се јавно расправљала и око родне равноправности, као председница Координационог тела за родну равноправност, да би се и ту укључила Маја Гојковић на страни премијерке.
Злуради ће подсетити да је Маја Гојковић пре СНС-а била у Уједињеним регионима Србије Млађана Динкића, који су настали од странке Г17+ у којој је пак до 2010. године била баш Зорана Михајловић.
Сукоб с председницом Скупштине само је последњи у низу који је Зорана Михајловић имала са функционерима сопствене партије. По правилу, у тим случајевима, остајала је усамљена. Ниједан страначки функционер није стао у њену одбрану, већ су је углас критиковали. Ипак, Зорана Михајловић о(п)стаје на својим функцијама…