Олег Нагорничних – Желите аутентичног Шекспира на сцени? Молим за парадајз

Позориште треба да буде различито у мери у којој је и публика која долази у позориште различита у свом схватању уметности

Фотографије Александар Милачић

Позоришни фестивал Емира Кустурице који је под покровитељством НИС-а трећи пут заредом одржан на Мећавнику представио је српској публици младе глумце Државне позоришне академије из Јарославља. Дипломска представа студената настала по тексту Александра Копкова овенчана је наградом за најбољу глумицу. О представи „Слон“, руским сатиричарима 19. века, те савременој руској позоришној сцени разговарамо са редитељем представе Олегом Нагорничнихом.
„Људи који су дошли на Мећавник су млади, студенти који тек уче вештине овог посла, а ми инсистирамо на руској позоришној школи заснованој пре свега на Станиславском. Но у раду с њима покушавамо да укључимо и друге правце, као што је Вахтангово позориште и његов опус. Истовремено пратимо и нова кретања у позоришној уметности. Наш дипломски рад биће из посве другачије приче, биће то потпуно другачији жанр који захтева и другачији приступ. По форми биће блиска представи која је изведена на Позоришном фестивалу“.
У „Слону“ сте остали на трагу руских сатиричара 19 века. Колико је жив гогољевски правац у савременом руском позоришном животу?
Гогољ је мој омиљени писац и много представа сам радио по његовом тексту, чак и док сам био студент. Сав сам у Гогољу, и као ученик Вахтангове школе, будући да су фантастични реализам Гогоља и фантастични реализам Вахтангова веома блиски, укрстио сам те путеве, природно, чак и када ми то није био задатак. Текст за представу коју сте одгледали написао је 1920. један од најпознатијих јарославских писаца, али је представу било немогуће погледати до деведесетих година прошлог века јер је била забрањена.
Како данас функционише савремена руска сцена? У којој мери прати европске токове, или пак инсистира на својој аутентичности?
Наравно да се европски и руски токови преплићу. Следећа наша представа, рецимо, ради се по причама Чехова, али је аутор текста Енглез који је најпре прерадио Чехова а затим је текст преведен на руски. Резултат је спој Чеховљевог и енглеског хумора. Још једна представа коју ћу урадити по форми ће бити слична овде изведеном комаду, али ће врло много европског бити у њој. Током прве две године факултета трудимо се да све буде засновано на Станиславском, а на последње две године покушавамо да се опробамо у различитим жанровима и правцима, па имамо и постмодернизам и метамодернизам. Када говоримо о европском и руском театру, рећи ћу вам да је на међународном позоришном фестивалу у Липинском глумац у представи Шчедрина „Господа Головљови“ коју сам режирао добио награду за најбољу мушку улогу са образложењем жирија да је играо на европски начин.
Дакле уметност није резервисана само за велике градове. Да ли можемо говорити о њеној децентрализацији у Русији?
Радује ме децентрализација која се сада дешава, тако да моје колеге и ја у мањим градовима у унутрашњости правимо много представа и фестивала. Пре две недеље сам био на Липинском међународном фестивалу, пре тога је био међународни позоришни фестивал у Сергијевом Посаду. Позоришна уметност није више резервисана само за престоницу. Управо су номиноване представе за награду Златна маска. Организатори овог такмичења су рекли да је напокон превагнуло провинцијално позориште и да много више кандидата за награду долази из мањих позоришта него из Москве и Петербурга. Јарославско-волковско позориште има шест номинација за награду.
У представи коју смо видели на Мокрој Гори бавите се темпераментом руског сељака, непресушном темом којој су се враћале генерације руских стваралаца. Колико је психологија руског човека блиска гледаоцу са Запада?
Границе постоје између руског, европског или кинеског позоришта, али оно изнад је осећање које код вас изазива глумац на сцени. И Станиславски своју школу заснива на кретању и изразу који не захтевају додатну вербализацију. Такође, као представник школе Вахтангова инсиситирам на томе да се тема сакрије, а форма измашта.
Колико је овај фестивал на Мећавнику успео у науму да споји позориште са кинематографијом?
Идеја да се позориште и филм обједине није нова и сигурно четврт века кинематографија полако улази у позориште, и обратно. Користим много филмских ефеката у својим представама, чак и термине резервисане за филмску индустрију. Овај трећи по реду фестивал је успео да одговори на задати изазов. Везе између ове две уметности постоје. Иако су раније тврдили да ће филм потиснути позориште, то се није десило. Динамика која постоји у филму само се преселила у позоришни комад и „зачинила“ га. Дугачки монолози остали су у прошлом веку.
Колико се у руском театру негују друштвено ангажоване теме, а колико је актуелан политички театар?
Било је покушаја стварања политичког театра у Москви. Позоришта „Практика“ и „Док“ кандидовали су актуелне политичке теме. Али дешавало се да је њихов избор тема био условљен. Уколико је вест коју су разрађивали била усмерена против Путина, онда је то било у реду, уколико није, она њима није била занимљива. То није уметност и то није позориште. Насупрот њима, позориште „Гатјанка“, иако је неговало политички театар, није било тако очигледно у функцији противника актуелне власти. Ипак, примећујем да се позориште у Русији враћа духовним вредностима и руској души.
Данас читам у руској штампи да је позориште „Луна“ у Москви одлучило да направи на оригиналан начин представу о Ромеу и Јулији, тако да актуелизује захтеве Шекспировог времена у ком су све женске улоге играли мушкарци. Наравно, пишу да је реч о представи која подсећа на велику и чисту љубав. Е сад замислите публику која ће гледати велику, чисту љубав између мушкараца. У реду, али зашто не би били доследни и ишли до краја, па ако се од глумаца захтева да се повинују правилима која су важила у време Шекспира, зашто то не би важило и за публику. Молим, дајте нам парадајз. Уколико ми се представа не допадне, желим да као енглески гледалац у 16. веку гађам глумца на сцени. Испада да је с оне стране Шекспир, а са ове обичан, савремени, трпељиви гледалац.
Да ли уметност може бити у функцији новог светског поретка и вредности које он негује?
Позориште треба да буде различито у мери у којој је и публика која долази у позориште различита у свом схватању уметности. Недавно сам гледао представу у којој Хамлета игра жена, а Офелију мушкарац. Публици која није читала Хамлета није било јасно о чему се ради. Посебно разочарање је настало на крају када, мимо очекивања публике, Хамлет није умро. Неколико дана касније погледао сам у једном градском позоришту представу по Булгакову. Ту није било експеримента, они су се доследно држали текста и публици су се ти Булгаковљеви сни веома допали.
Када говоримо о класицима, реците ми колико је у позоришту и уметности осветљена православна димензија Гогољевог живота, и последично погледа на свет?
Пре 25 година у позоришту у Јарослављу радио сам дипломски по Гогољевој причи из циклуса Вечери на селу код Дикањке. Интересантан је био тај сусрет православља и паганизма. Та борба постоји у свима, па и у мени. Тај судар два времена и два веровања присутан је и код Александра Островског.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *