Квар у срцу реактора

БАЛКАНИЗАЦИЈА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ

Да ли свет пропада управо зато што постоји (оваква) ЕУ и њена аутистична, бирократизована и корупцији склона номенклатура? Данас не постоји једна Европа, она која почива на све несигурнијој осовини Париз–Берлин, већ неколико паралелних Европа!

Да не постоји Европска унија, свет би пропао, изрекла је недавно, у говору на Универзитету у Тампареу у Финској, висока представница за спољну политику и безбедност ЕУ Федерика Могерини. Злобни одговор би могао да гласи: свет пропада управо зато што постоји (оваква) ЕУ и њена аутистична, бирократизована и корупцији склона номенклатура. Такав став радо би потписали евроскептици и популисти свих боја, чији број, мимо свих напора Брисела, наставља да расте. Све док не досегне критичну масу.
Постоји ли, уосталом, још Европска унија, пита се Момир Булатовић у свом коментару за Спутњик. Попут долара, и она постоји само „на основу увјерења великог броја људи да (ЕУ) представља неку вриједност, да има супстанцу и смисао“. ЕУ није држава ни савез држава, није империја, а ни стварна суперсила. Она је пре идеолошки конструкт него опипљива физичка реалност: „Иако не постоји појединац који у цјелини познаје прашуму евроунијиних прописа и може јасно да образложи њихову сврсисходност, још има људи који вјерују да је ЕУ корисна, а тиме и постојећа. Или их, можда, више нема у довољном броју?“ А ако их нема, да ли то значи да ЕУ више не постоји, или да неће постојати у сасвим догледној будућности, изузев можда на папиру, на коме је одштампан текст оснивачких уговора ЕУ?
За Ноама Чомског то би била трагедија, „трагичан развој догађаја“. У корену предстојећег распада је крах неолибералног концепта, додаје Чомски, који је изазвао „масовно разочарање људи“ и „поткопао њихове наде у будућност“. „Ти програми су осмишљени на такав начин да доведу до стагнације и чак пропадања великог дела становништва.“ Подрили су и демократију, „што је видљивије у Европи него у САД“. У чему се онда састоји трагедија? Већ сада, ова заједница је практично нефункционална (констатација коју дели и француски председник Макрон), криза ЕУ се сваким даном продубљује, а политичко јединство уније, која је претендовала на то да постане модел за будућност, више не постоји. Другим речима, данас не постоји једна Европа, она која почива на све несигурнијој осовини Париз–Берлин, већ неколико паралелних Европа. Једна од њих је и она „вишеградска“. Међутим, „Вишеградска група има заједнички став према муслиманима“, примећују аналитичари, „али чим на ред дође договор о Русији, државе се разилазе брзином муње… Немачка, Италија и Грчка могу имати исти став о мигрантима, али на заједнички став о економским питањима Меркелова их не може натерати ни бичем“.

[restrict]

Опозиција миру и Сирији

Према мишљењу шефице европске дипломатије, сада више није питање ни да ли је ЕУ суперсила (очигледно је да није), већ шта она може учинити или шта управо чини. Може ли, на пример, од власти у Београду изнудити признање Косова или трајно дестабилизовати Македонију, што би, у блиској будућности, могло довести и до њене поделе и грађанског рата? „Размислите на тренутак“, наставља Могеринијева, „затворите очи и замислите да је Европска унија нестала са светске позорнице, на месец или недељу дана, или чак за неколико дана – свет би се једноставно распао.“
Могеринијева је, у ствари, имала на уму Сирију, где је ЕУ, према њеној тврдњи, „прва међу донаторима хуманитарне помоћи Сиријцима унутар Сирије или у земљама попут Јордана, Либије, Турске и Европе…“ Либија, очигледно, не представља прави пример. Ова земља је потонула у хаос грађанског рата управо захваљујући војној агресији земаља чланица ЕУ (са Сједињеним Државама у позадини), којом је „свргнут диктатор Гадафи“, а ово стање се наставља све до данас, без наде да ће у скоро време бити другачије. Ни тврдња о помоћи „Сиријцима унутар Сирије“ не одговара истини. Говорећи дипломатским речником, Могеринијева је пропустила да помене да је највећи део Сирије, онај који контролише легитимна влада у Дамаску, и даље под санкцијама ЕУ, које јој ускраћују, или значајно ограничавају, могућност да купује храну, лекове и медицинску опрему. Заузврат, ЕУ наставља да издашно финансира лажне хуманитарне организације и оне тобоже посвећене људским правима, иза којих се крију разне терористичке групе такозване „умерене опозиције“. А то већ одавно није опозиција „режиму у Дамаску“, већ опозиција миру у Сирији, који нипошто не одговара западним моћницима, укључујући и оне у Бриселу.

Подручја пропасти и „ново мрачно доба“

Или је Могеринијева желела да каже да је заслуга ЕУ то што у делу Сирије, оном под контролом „Асадових снага“ (за разлику од Либије), сада коначно влада мир? До сада, спољна политика ЕУ није доносила мир него рат у свом окружењу. Спољна политика ЕУ следила је геополитичке интересе водећих западних земаља (САД). Почетком 90-их Европска економска заједница „администрирала“ је кризом у бившој Југославији. Ови „дипломатски напори“ убрзо су довели до рата и распада земље. Последњи пример, у иначе дугом низу, представља Украјина. Крвавим државним ударом, коме су асистирали европски емисари, срушен је један „корумпирани режим“. Онај Порошенков свакако није мање корумпиран, а ни више демократски од претходног. У цену такве „демократизације Украјине“ спада и грађански рат коме се засад не назире крај, као и злочини који су му претходили, попут оног почињеног у Одеси. Подручје у коме се ангажује ЕУ заправо одговара „подручју пропасти“, а оно данас запрема широки простор од Северне Африке, преко Блиског и Средњег истока, све до Балкана и Западне Европе, угрожене мигрантским таласима. То су кризе у чије „решавање“ је протеклих година, а и сада је, била инволвирана ЕУ – или непосредно, „хуманитарним војним интервенцијама“, или наоружавањем и пружањем логистичке помоћи исламистима и терористима свих боја (укључујући и украјинске неонацисте), све до дипломатске подршке самозваним „борцима за демократију“. ЕУ је веома активно учествовала и била један од главних покретача процеса који су названи Арапским пролећем – пролећа које се у међувремену претворило у цичу зиму.
У том „пролећу“ разорен је читав низ држава, трајно уништене социјалне структуре и покренута нова сеоба народа, а плодове те, наводно европске политике, данас трпи читав европски континент. ЕУ је, подсетимо, подстицала и масовне миграције, позивом избеглицама да су „добродошли“, у чему је предњачила немачка канцеларка Англела Меркел. У последице такве политике ЕУ треба убројати и талас тероризма који је довео до трајног ванредног стања у Француској, Белгији или Немачкој. Доба безбедности Европе, њена нова „Лепа епоха“ је завршена. Да ли тиме, како тврди руски геополитичар Леонид Савин, започиње њено „ново мрачно доба“?

Европска унија као нова Југославија

Кога онда представља Федерика Могерини?
Према лондонском Гардијану, „она је све усамљенија, чак и у својим политичким излетима на Западном Балкану“. Такви су и резултати њених дипломатских акција: према циничним коментарима италијанске штампе, „једини успешни европски преговори су они у којима Федерика Могерини не учествује“. Споразум са Ираном већ је пропао. Да ли ће то бити и судбина оних бриселских, који, наводно, обавезују Београд и Приштину? За Ђанија Микалесина, она је једноставно „патетична“ (јадна): „нестручна и непостојећа фигура која ће нам доћи главе“. Према мишљењу блогера Рикарда Гамбија, Могеринијева је само „англоамеричка марионета која не представља никог осим себе саме и корумпираних (европских) институција“.
Требало би, међутим, бити праведан и према Могеринијевој. Њена ефикасност и способност да креира заједничку европску спољну политику директно зависи од стања у коме се налазе централне европске институције, попут Европске комисије, на чијем је челу, барем формално, и данас Жан-Клод Јункер. А у „тој новој Европској унији од 27 чланица, пошто је напусти Велика Британија,“ пише Политико, „видљива је балканизација на сваком кораку“. Паралела се намеће сама од себе: поделе које данас потресају ЕУ „подсећају на оне које су потресале Југославију током 80-их година прошлог века“. Слично ЕУ, ни тадашња СФРЈ није била чврсто устројена и функционална федерација, већ нека врста друштвеног експеримента. У раздобљима подела и кризе значај централних власти, посебно ако су њене компетенције нејасно дефинисане, не расте него опада.
Хрватски недељник Експрес закључује: „Пред Федериком Могерини сада стоји незахвалан задатак избјегавања балканизације Европске уније.“ Пред Европском комисијом је још тежи задатак: одржавања политичког јединства ЕУ, или барем његовог привида. „А то је“, упозорава Торстен Бенер, директор Института за глобалну политику у Берлину, „само симптом још теже болести ЕУ. Постоји јако мали број области о којим чланице могу постићи неки договор.“ Мигрантска криза није узрок већ само последица, врх леденог брега. То још није болест ни дијагноза, већ симптом обољења које полако али незаустављиво, попут канцера, разједа ткиво „европског политичког јединства“.

Стратегија атлантиста: промовисати анархију

Термин „балканизација“, који носи строго негативну конотацију, настао је још почетком ХХ века, али је у општу употребу ушао почетком 90-их, и означава бесмислену фрагментацију на саставне делове и конфронтације која се настављају упркос свакој логици и стварним интересима сукобљених страна.
Према коментару Дојче велеа, „један од првобитних грехова ЕУ била је неспособност да правилно оцени југословенску кризу“, односно „да спречи рат или изврши озбиљан миротворни утицај после избијања сукоба“. У стварности, Европска заједница је само следила Сједињене Америчке Државе у њиховој намери да разбију тада још просперитетну мултинационалну државу – Социјалистичку Федеративну Републику Југославију, према рецепту који је предлагао амерички стратег Збигњев Бжежински – рецепту који ће бити поново коришћен у Сирији, Либији, Ираку и Украјини.
О томе сведочи италијански историчар и геополитичар Клаудио Мути: „У својој чувеној књизи Велика шаховска табла, Збигњев Бжежински указује америчком режиму на његове геостратешке императиве. ’Евроазијски Балкан’ је наслов веома значајног поглавља у којем аутор предлаже САД да доминирају целим евроазијским континентом промовишући етничку, верску и политичку анархију: ’У Европи’, пише Бжежински, ’реч Балкан призива слике етничких конфликата и регионалних ривалитета великих сила. Евроазија такође има свој Балкан, али Евроазијски Балкан је много већи, гушће насељен, и још више религијски и етнички хетероген. Смештен је унутар великог правоугаоника који означава средишњу зону нестабилности… а обухвата делове југоисточне Европе, Централне Азије и делове Јужне Азије, подручје Персијског залива и Блиског истока’. Из ових речи произлази да је Југославија (…) представљала ’лабораторију за тестирање техника прикладних за уништавање’ других земаља. Користећи искуство стечено у Југославији, стратегија атлантиста манипулисала је и експлоатисала етничке, конфесионалне и политичке разлике (…) како би разорила ове државе и поробила народе.“
Сада се ова „стратегија“ Европској унији враћа као бумеранг. Атлантисти (САД и Британија) примењују исту стратегију која је претходно примењена у Југославији, а потом на Блиском истоку – овог пута у знатно већим размерама, против Европе. Нису ли управо на тлу такве, политички непомирљиво завађене и етнички и верски подељене Европе избила два светска рата која су прерасла у праве планетарне катастрофе?

Arrivederci, Merkel!

Предлог о „Европи у више брзина“ или „Европе концентричних кругова“ у суштини је признање да Европа више није јединствена и да фактички већ постоји неколико Европа. Према предлогу Емануела Макрона о „Европи у три круга“, први и најважнији круг, онај у коме би се нашле Француска и Немачка и „остале, најразвијеније земље ЕУ“, представљао би само „срце реактора“. Предлог је спремно одбацио лидер владајуће већине у Пољској Јарослав Качињски, према чијем је мишљењу овај концепт уперен против земаља Источне Европе и, све у свему, само „друго име за крај ЕУ“. Једна од могућих „Европа“ је и она коју предлаже мађарски премијер Виктор Орбан: „Нова Европа“, која би, осим Мађарске, Пољске, Чешке и Словачке, укључивала и Румунију и Србију, и то као противтежу немачком утицају у ЕУ.
Идеја и пројекатa о реформи постојеће ЕУ је много, али ниједан од њих не може бити реализован, не само због снажних и све снажнијих противљења појединих земаља чланица већ и зато што је у међувремену дошло до квара у самом „срцу реактора“. У најмању руку, у питању је неизвесна политичка будућност владајућих гарнитура у Немачкој и Француској. Макрон је окупиран унутрашњим проблемима и суочен с наглим падом популарности, док је исход баварских избора потпредседник италијанске владе Матео Салвини прокоментарисао речима: „Arrivederci, Merkel!“ (Збогом, Меркелова!).
Пораз хришћанских демократа (Хришћанско-социјалне уније) и социјалдемократа у Баварској већ је означен као историјски. То, према мишљењу Салвинија, значи да је „стари систем прегласан у Европи“. Ово „Arrivederci!“ подједнако се односи и на садашњег председника Европске комисије и бившег председника Европског парламента: „Збогом Меркеловој, Јункеру и Шулцу!“ Да невоља буде већа, Салвини је одмах потом посетио Москву, где је свему изреченом додао и: „Долазим у Русију јер се овде осећам као код куће, за разлику од многих држава ЕУ.“
Већ на почетку свог говора, на скупштини Конфедерације италијанске индустрије у Русији, потпредседник италијанске владе је констатовао: „Створена је апсурдна ситуација. Постоје листови који пишу да Салвини долази у Русију јер му плаћају. То је глупост. Ја долазим због културних веза и историјске блискости наших народа.“
Визија „Нове Европе“ Каква будућност онда очекује Европску унију и присуствујемо ли заправо темељном политичком престројавању на континенту, које се одвија у великој мери независно или мимо жеља и настојања бриселске номенклатуре? Шта у том контексту значи успон популизма? И може ли се случај Баварске или Италије посматрати као „изолован“, или је, напротив, реч о дубоком и растућем незадовољству Европљана постојећом Европом, оном Европом која се, према речима Чомског, базира на неолибералном концепту? После пораза у Баварској уследио је Хесен. Меркелова је сада спремна да напусти чело странке, али жели да свој мандат канцеларке „изгура“ до краја, што је својеврсни политички апсурд. У немачком већ постоји глагол „меркеловати“ (merkeln), у значењу: одгађати, вагати, тактизирати, избегавати одлуку и одуговлачити с решењем.
Матео Салвини о томе има своје мишљење: „Практично све партије које се деценијама налазе у власти у европским државама сада осећају талас пораза. То се дешава не само у Немачкој већ и, на пример, у Француској, и постало је правило, док они који се називају популистима активно јачају своје позиције. Ми треба да градимо нову Европу. Европу која гарантује развој економије, реалне слободе и безбедност.“
А то је управо оно на чему нараста плима такозваног популизма: стагнација економије, мањак реалних слобода и осећање угрожености за претежан део популације. Није ли то довољан разлог за смену европских политичких елита?

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *