Култура не сме да робује новцу

Културна индустрија на Новом путу свиле (1)

Настојећи да одговори на питање: Шта је културна индустрија?, данашња Кина држи се директиве председника Си Ђинпинга: „Култура не сме да буде роб новца.“ Цела државна политика креативне индустрије прожета је овом идејом и тражењем равнотеже између масовне производње и кинеске духовне вертикале, која почива на вековној традицији

Шта је то културна индустрија? На то питање већ дванаест пуних година настоји да одговори највећа културна продукција у свету, она у Народној Републици Кини, која окупља стотине културних институција и стотине хиљада посленика из културе и уметности, баштиника древних традиција, а на другој страни ултрамодерних технолошких иновација, у чему последњих деценија остварује планетарни примат. Окупљени по тринаести пут у Пекингу, под патронатом Министарства културе и туризма НР Кине, Државне управе за радио и телевизију, Државне комисије за штампу и јавност и Градске управе Пекинга, од 25. до 28. октобра ове године, седам хиљада учесника из главног града и свих крајева Кине и гостију из света нашло се на 45 квадратних километара и 20 тематских павиљона на Међународне изложбе културне и креативне индустрије, на (ако се изузме Петроградски културни форум са својих 17.000 учесника) највећем скупу ове врсте у свету. На отварању ове мамутске изложбе говорили су, по позиву, међународни експерти Ли Бјонг Хун, председник Извршног одбора Унеска, затим председник Међународне асоцијације уметности (ИАА) Бедри Бајкам и потписник ових редова, као члан Међународног борда Асоцијације за филмску анимацију (АСИФА).

[restrict] Из оваквог избора учесника видљиво је да Кина својом културном индустријом руководи с нарочитом пажњом. Тачно је да на ову индустрију пре свега утиче тржиште и да јој је циљ зарада која се мери десетинама милијарди долара. Али будући да је ипак у питању вид духовног стваралаштва, данашња Кина држи се директиве председника Си Ђинпинга: „Култура не сме да буде роб новца.“ Цела државна политика креативне индустрије прожета је овом идејом и тражењем равнотеже између масовне производње и кинеске духовне вертикале, која почива на вековној традицији.

Појас и пут – колосалан изазов

Исто недвосмислено потврђује државно-партијски документ, који је учесницима изложбе предочио њен портпарол Лин Бин, потпредседник организационог комитета Изложбе. У њему се наводе главни циљеви ове манифестације: „цивилизацијски имиџ нације, јачање културног самопоуздања код куће и промоција националне културне политике у иностранству“. То је, нагласио је Бин, само „спровођење у дело задатака које је поставио Си Ђинпинг на Свекинеској конференцији јавног и идеолошког рада и затим на још два јавна иступања у Пекингу, Тјанђину и Хебеју прошле и ове године. Уједно, влада је прокламовала оснивање Националног културног центра у Пекингу, кровне институције кинеске културе, која би требало да координира сноп од „шест у једном: заједничке делатности, изложбе, трговинске промоције, форуми и конференције, креативне активности и пратећи програми“. Највећим делом, делатност овог центра усмерена је ка иностранству, нарочито у склопу иницијативе „Појас и пут“, што је новост и најзанимљивији део овог државног пројекта. Кина не само да жели да појача зрачење своје културе дуж Новог пута свиле и промовише традиционалне вредности своје цивилизације, уметности, народног стваралаштва, драме и филма, али и дигиталних форми нове уметности или како се наводи у документу: „новог лица и нових трендова кинеске културне индустрије“, него и да подстакне самостални развој националних и локалних ресурса дуж целе ове трасе, интерактивну размену и заједничке инвестиције у развој разних видова индустрије језика, забаве и спорта у свим срединама кроз које пут пролази.
Одмах смо питали шта је то, рецимо, „индустрија језика“? Као што је познато, у Кини се говори 293 језика, иако је најраспрострањенији мандарински говор највећег кинеског народа Хан, којим се служи око 70 одсто становништва или више од милијарду људи. Даље, на путу кроз 40 земаља Азије говори се најмање још око сто језика, све до Европе, куда се стиче овај језички Вавилон. Иако кинеска држава покушава да олакша споразумевање увођењем разних видова анимиране покретне слике у друштвену комуникацију (зато јој је стратегијски важна делатност филмске анимације и других облика универзалног језика слике, што је изричито нагласио први човек ЦК КПК за односе са јавношћу Ду Фејђин), изузетно се стимулише развој дигиталних средстава за превођење. Пример ове „индустрије језика“ одмах су нам демонстрирали на једном штанду: аутомат величине и изгледа омањег мобилног телефона (популарне „старе нокије“) консекутивно преводи у оба смера на 35 главних светских језика! (Али још не на српски и са српског, што се иначе већ догађа на улазу у НР Кину: кад се на плочу аутомата положи српски пасош чује се српски језик, којим се објашњава процедура уласка.) Потпредседник пекиншке фирме „Компенион“ извињавао се да је „језички мени“ још у развоју и да ће и српски до следеће изложбе свакако бити заступљен у програму.
Иначе, „Језик слика на Путу свиле“ наслов је једне од изложби, чији је аутор Ху Боји сачинио мултикултурни ликовни асемблаж од преко 200 артефаката јединственог визуелног језика земаља и региона „предње Азије“. Овај занимљиви експеримент одражава, у извесном смислу, изазове целог пројекта „Појас и пут“: задржати и развијати регионалне традиције у примени универзалног говoра слика. У суштини и ово је један вид филмске анимације у којој су говорни језик и писмо од другостепеног значаја. Порука се ствара на екрану људске имагинације као серија покретних слика, што је и суштина природе људског мишљења, али и филма као медијума (Бергсон, Делез).

Филм народне традиције

Филмска продукција свакако је водећи вид кинеске културне индустрије. Да бисмо само у главним цртама описали природу и трендове у савременом кинеском филму, требао би нам простор стотинак пута већи од овога: само у НР Кини се годишње произведе више од 700 играних филмова, који се, пре емитовања на телевизији, приказују у око 40.000 биоскопа, што је пре две године донело око седам милијарди долара добити и сврстало Кину на друго место највећих светских филмских тржишта, одмах иза Америке, коју је одавно престигла по броју гледалаца. Преко 80 одсто кинеских филмова снима се у Пекингу, у коме је више од 4.000 филмских компанија и 1.400 биоскопа, тако да се слободно може рећи да је Пекинг и филмски центар Кине. Биоскоп је до данас остао главни вид народне забаве у овој земљи.
Кинеска публика масовно тражи и подржава историјске филмове с националном темом и зато није случајно што су највеће домаће продукције истовремено и међународни хитови, као што је случај са овогодишњим вртоглавим успехом филма Легенда о конкубини чувеног кинеског редитеља Чен Кајгеа (аутора филма Збогом моја конкубино из 1993), мамутска копродукција Кине, Јапана и Хонгконга од 165 милиона долара (најскупљи кинески филм у историји, али и рекордни блокбастер: досад само у Кини зарадио 530 милиона јуана!). Аутор Кајге је шест година радио на реконструкцији средњовековног Пекинга. У биоскопу поред изложбе Кајге је рекао нешто што сажима главни кинески тренд повратка традицији: „Тужан сам јер нема више традиционалног начина живота, какав је био у старим градовима. Млади данас траже нешто што се зове слобода, а у старој Кини и градовима какав је био онај приказан у филму живело је преко 10.000 песника из целе Азије. Надам се да ће млади погледати овај филм и видети да је некада у Кини постојао слободан дух и да ће се вратити традиционалном.“ Ако се узму у обзир најгледанији филмови у последњих неколико година, управо то се и догађа. Кинеско-америчка историјско-научнофантастична копродукција Велики кинески зид, такође водећег кинеског аутора Жанг Јимуа, са Метом Дејмоном у главној улози, зарадила је прошле године 334 милиона долара, што је готово двоструко више од овогодишњег хита Wolf Warior 2, са 507 милиона долара до овог часа (и још је у биоскопима)!
Жанг Јиму, истакнути аутор пете генерације кинеског филма, можда и најпознатији и најнаграђиванији кинески филмски аутор у свету, на неки начин је родоначелник овог тренда. Године 2002, управо у време кад је кинеска филмска индустрија доживљавала кључну својинско-производну трансформацију и први пут дозволила учешће приватног капитала у продукцији, Јиму је са готово непознатим глумцима и спортским шампионом борилачких вештина Џет Лијем (одговор Пекинга на Бруса Лија) снимио историјско-борилачки филм Херој, један од највећих комерцијалних хитова свих времена и у извесном смислу праобразац новог филмског жанра. Одмах треба рећи да је овај жанр изграђен на још старијим обрасцима кинеског „борилачко-патриотског филма“, који је дуго био забрањен и од комуниста и од Чанг Кајшекових националиста, а потицао од традиционалних архетипова кинеског фолклора, бајке и митске пустоловине. Народ је памтио ове архетипове и дочекао је повратак Хероја као нови тријумф кинеске традиције.
Главни јунак Хероја саткан је од збијене енергије народног јунака који долази готово ниоткуда и нема имена (заправо се зове Безимени) да би се на крају жртвовао за уједињење Кине под првим кинеским царем. Безимени је плебејског порекла, страх и трепет за непријатеља, осветник и извршитељ херојске промисли. Њега одликују правичност, љубав према истини, заштита слабог и нејаког и надмоћ над сваким противником; он је велики митски двојник борбене народне традиције. У Кану су се нашли они који су приговарали Јимуу због наводне „великокинеске“ ноте у филму и подршке кинеских власти овом филму. Одговорио је да се Американци много не узбуђују због истих ствари када су у питању њихови традиционални жанрови, већ да се то, само по себи, прима као квалитет.
Особине главног хероја, у основи, остале су исте као у старом жанру wuxia од кога Херој потиче: храброст, мужевност, правдољубивост, борбено умеће, заштита народа и борба против зла, неретко оличеног у страном освајачу (већ први кинески филм Планина Тинчунг из 1908). „Отац кинеске историје“ Сима Квијан још у првом веку пре наше ере описује овог народног хероја као „часног у речима, успешног у акцији, верног својим обећањима, неустрашивог у нуђењу властитог живота у замену за ослобођење поробљених“. Двадесет векова касније реформатор пробуђене Кине Лианг Квичао пише да је xia тај који „цени домовину, дужности, дату реч, љубазност, част и праведност више од свог живота“. Ово је редак континуитет у традиционалном поимању народног јунака, којег још одликују смисао за колективне подвиге, умешност у боју и познавање борилачких вештина, лојалност и љубав према земљи. Народни херој често има и следбенике које обучава и тако се неписани витешки кодекс xia преноси кроз векове. Познаваоци кинеске традиције сматрају да све ове особине важе за конфучијански прототип junzi (џентлмен, племенити витез), кога одликују ren (добронамерност), zhong (родољубље), young (храброст) и yi (праведност) и нису друго до продужеци кинеског традиционалног етоса. Није стога случајна била популарност Валтера и филмова Мост и Диверзанти Бате Живојиновића у времену кад је у Кини wuxia био забрањен: васкрсла је успомена на народног хероја који се бори против страног завојевача. Данас, кад је wuxia опет најпопуларнији жанр на Новом путу свиле, занимљиво је пратити постојање сличних образаца на две крајње тачке овог пута. Ето прилике за копродукције!

[/restrict] Крај у следећем броју

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *